New Year

  Nisam ustala na levu nogu, zaista. Uh, mislim da nisam. U stvari jesam ali se ne osećam kao da sam ustala na tu levu nogu .Ovaj uvod nema bukvalno nikakve veze sa ostatkom priče, ali sam se upravo pitala na koju sam nogu  ustala i eto što da ne stavim i te svoje misli na papir tj ekran. Od viška glava ne
boli. Elem.  Probudih se ja nakon drugog alarma jutros. Ustadoh na levu nogu ali se ne osećam tako (mozda ipak bitno za priču).Meni je očigledno toliko toga bitno, te se godinama moja kolekcionarska zbirka stokakvih gluposti znatno i brzim tempom širila. Širi se i dalje. Uh, opet se gubim. Šta sam ono tj. gde sam ono stala? Aha. Jutros nekako se digoh nakon tog drugog zvona da okrenem merač od centralnog  grejanja na 25 i vratim se lenjo na kauč (jos uvek se nisam instalirala nakon godisnjeg odmora, te vec evo cele sedmice spavam u boravku na kauču) . Loodo pa živi! Pola sata sam tako leškarila I konačno rešim da ustanem. Odem okupam se da se konačno razbudim. Uh, nestalo šampona za kosu. Nije ni onaj za telo loš. Mirisljavo je i penuša. Ma  sve je to isti komercijalni shit, samo sto piše na jednom da je za kosu, drugo je za lice samo, treće za telo. Pa imaš ulje, imaš so, pa mleko, pa gel, pa idi bre, ne mogu više da nabrajam. Uh, opet sam odlutala. Ništa, operem ti ja tu kosu i skuvam sebi  kaficu. Sunca nigde, sivilo. Mogla bi biti nedelja ali nije. Uh da, posao  ( Rešim da "malo" zakasnim na posao). Šefu kasnije slozila priču da sam išla kod čika zube - zagrizo je. Slusam neku muzikicu, beše neka rock kompilacija ili Red hot chilli pappers ili mozda cak i onaj classic od Cafe del mara. Znam da mi je prijalo. Pijuckam kaficu,  i razmišljam:  imam novi laptop, ovaj blog nastaje kao posledica prilagođavanja... Tastatura mi se sviđa, mogućnosti su mu verovatno ogromne ali ja ih nikada neću do kraja istražiti...ne znam da li sam to već pomenula ali internet, e mail, windows word i power point su mi jedini dragi poznanici u ovom kompjuterskom svetu. Ne volim excell, nije zbog toga što ga retko koristim , već  što stalno  radim sa njim . ...Blog sam zavolela jer imam jednog strpljivog kolegu, Gorana, koga nije mrzelo desetak puta da mi objasni kakva su pravila u blogosferi. U stvari, sve moje kolege su strpljive, kad god sam nekoga nešto zamolila pomogli su mi iako najverovatnije nisu mogli da shvate šta tu u ovoj državi, može da bude tako komplikovano (teško se snalazim ovde u Srbiji). Elem, htedoh da pišem o novoj godini...Kraj godine je najbolje vreme za sumiranje postignuća u proteklih 365 dana...moje drugarice i ja to stalno radimo- sumiramo i analiziramo. Svaka od nas se bavi različitim poslom...tako da sve četiri znamo mnogo o PR-u, kozmetici, investicionim fondovima i uvozu bele tehnike. Jelena (uvoznik) je juče bila u Istanbulu, a upravo se javila iz Beča, Sneža (takođe sam svoj čovek, vlasnica kozmetičkog salona) vežba svakoga dana u teretani minimum dva sata, a posle ode i na aerobik, Biljana (zaposlena u u PR-u informatičke kuće) ponekad ode na aerobik, uči italijanski i svakoga dana oko 17 sati pije kafu sa mnom, uglavnom u Makijatuili Kaskadi i ja (zaposlena u jednom stranom investicionom fondu) i donedavno brinula o jednom Matiji.. Barem tri puta nedeljno sve četiri čavrljamo zajedno, svaka se požali na nedostatak sna, ponekad glavobolju, pohvali se šta je sve toga dana uradila, koga je eventualno srela i sa kim je razgovarala...Tada niko ne primeti koliko vreme brzo prođe, kako je već prošao još jedan radni dan, još jedan vikend...nedelja...mesec...godina.... I onda prvo konstatujemo da imamo blizu 30 godina, a da nemamo muževe i decu, da su se i najružnije devojke i osnovne i gimnazije već odavno udale a mi?...E onda sledi priča: „mi smo završile fakultet, a školujemo se i dalje, imamo super zanimanja, fina primanja (uvek mogu biti bolja), ne zavisimo ni od koga, nikad se ne bismo menjale sa tim „nesretnicama" koje su „uhvatile muža na bebu" i koje sad zbog strija i sala ne mogu da izađu iz stana i koje nam sigurno zavide jer smo mi slobodne i možemo da idemo gde hoćemo i da radimo šta hoćemo." I onda pored nas prođe mlada mama sa bebom u kolicima i sve četiri napravimo onu „jao blago njoj facu", potpuno se raspekmezimo kad vidimo bebin šeširić i nosić, i konstatujemo da je ipak karijera „shit" i da treba da rađamo decu. Od tog našeg „možemo gde hoćemo" fazona najčešće odemo kući jer ima neki dobar film na TV-u ili su nam „tegovi na očima" a i sutra treba ustati... Ja i dalje ne znam šta je bolje i šta bih najviše volela da mi se dogodi u 2008.-oj, (neki seksolozi i samozvani stručnjaci za muško- ženske odnose kažu da žene nikada ne znaju šta hoće) ali znam da njima već godinama tetke, strine, a bogami i komšije čestitaju na isti način „e da nam se ove godine..." , e pa videćemo, još smo mlade, imamo kad...mada moja baba kaže: „muško se ženi kad hoće a žensko kad ga traže"...Hah...I gde sam ono stala....šta ste vi uradili u 2007.-oj?... Gde sam ono,  a da, jutros. Resim da kidnem iz stana pre nego se temperatura spusti na nivo koji mi ne bi prijao. Izadjem na ulicui ipak mi nije dan počeo toliko loše, spavala sam nesto duže (tj. leškarila), uspela sam da se okupam, popijem kafu i čujem nesto muzike (KANE je bio u pitanju!) Upravo sam se setila - Dutch jedna grupica, nisu loši. Šef se primio na priču o izgubljenom vremenu, čula nesto informacija iz bloka. Shvatim da je petak i da nakon toga sledi vikend! YES! Prođe još jedna radna sedmica. Auto je upalio iz prve, opet muzika I grejanje radi.  Naravno ništa od jutarnje gimnastike, kao i obično. Ko to još pa radi? Srećna vam nova...