Promena nadimka?

Dakle Laza i ja, ključevi u džepu pravac disko. Ono što sam izignorisao dok bili gosti postalo mi je malo nametljivije čim smo ušli u disko. Stomačna napetost je nagoveštavala da ću jako uskoro morati da sednem na onu čudnu spravu u WC-u što ima bazenče u sredini. Mislim da mi je mnogo i to jednom godišnje što jedem ribu. Računam pivo dva i palim kući, jer i onako nije uredu da oženjen čovek ostaje kasno.
Bilo neko dobro društvo, zezali se, smejali, ja se meškoljio ali uspevao da izdržim više od dva sata u atmosferi punoj dima zalivenoj pivom. Ako me je i čekala, moja bolja polovina se sigurno uspavala do sada.

Bio neki Sima sa nama u školi, pravi primer pionira. Bio miran na času, uvek je nosio onu odvratnu plavu kecelju, nije zaboravljao sunđer kad je bio redar, nije kasnio, … Iz svih predmeta je imao petice, a iz fizike i matematike je išao i na savezno takmičenje. Kad pričam o nekom takvom logično je da pretpostavimo da je bio kesa za sport. E pa nije. Već je u šestom razredu mogao da zakuca, a igrao je za školu i rukomet i fudbal, a i dan danas je njegovo vreme najbolje na 30 m. Onako, košarkaški, visok a zgodan, bio je ljubazan i duhovit u komunikaciji pa su svi voleli njegovo društvo a posebno curice. Kod njih je bio jako popularan. Sećam se kad smo imali frku sa onom drugom školom saznali smo da je Sima sasvim solidno potkovan i iz boksa a iz prve ponoći. Onu dvojicu što je nokautirao položio ih na stranu i ukazao prvu pomoć. Kad smo pošli u srednju Sima je već igra za kadetsku reprezentaciju. I ako je često delio sa nama svoj džeparac nikada nije potencirao da on ima pare. Uvek smo mi imali. I ako mu se moglo drugačije na maturi se pojavio odeven, kao i mi, u konfekcijska odela fabrike iz Pirota. Salatica, meze, po koji vinjak kad nešto zasmrde. Naš Sima se usrao. Neko od ovh ljubomornih iz IV-2 mu sipao ricinus u čorbu. Tad sam saznao zašto se kaže “Ode kao posran”.

Pomišljao sam na Simu povremeno ali niko od nas nije imao nikakvog kontakta sa njim. Jedni su pričali da studira u Londonu, drugi da je otišao u legiju stranaca, mada je bilo informacija da se sa ćaletom (njegovi su se razveli) otišao u Južnoafričku Republiku.

Priča dobija preokret kao iz … Pa kao iz priče. Na proslavi 25 godina mature okupili smo se društvo ali samo polovično, klima nije radila, klopa bila bajata, … Napio sam se prvi, kao što dolikuje sportisti. Sutradan nas nekolicina gledamo slike i pijemo kafu. Na slikama neki tip sa kojim sam se lepo zezao celo veče ali da me ubiješ ne mogu da se setim ko je. Ortaci počeše da mi objašnjavaju. Te fizičar, košarkaš, te onaj što jebao Ivanu, … Džaba. Bre onaj visoki što imao vespu. A onda jedan reče “Onaj što se usrao”. Tek tad sam se setio da je to bio Sima. Sima poserko. I ostade mu nadimak Seronja.

Pretprošle godine, baš na Svetog Nikolu, dobijem ja zeleno svetlo od moje gospođe da izađem s Lazom u grad. I ako slavim taj dan, gosti mi se raziđoše ranije, pa se stvorio jedan divan koridor da pripit izađem u disko. Bitno je da napomenem, da iz nekog razloga, moja verna ljuba i ja, godinama imamo tajm šer na ključevima od stana. Nema svako svoj nego imamo jednu kopiju i stalno se nešto tražimo i ostavljamo ključ jedno drugom kod komšije u dragstoru. Kao romantika. Podesilo se i da sam baš tog dana narezao svoj primerak ključeva – veliki i mali od stana i mali od ulaznih vrata u zgradu, komada tri u zbiru. Ono što sam smetnuo sa uma , a što je veoma bitno za nastavak ove priče i moju sudbinu, da sam kao novopečeni direktor niškog košarkaškog prvoligaša dobio set ključeva službenih prostorija, po izgledu, identičan novonarezanim. Dakle Laza i ja, ključevi u džepu i pravac disko. Ono što sam izignorisao dok bili gosti postalo mi je malo nametljivije čim smo ušli u disko. Stomačna napetost je nagoveštavala da ću jako uskoro morati da sednem na onu čudnu spravu u WC-u što ima bazenče u sredini. Mislim da mi je mom stomaku mnogo i to što samo jednom godišnje jedem ribu. I ako mi žubori u stomaku računam pivo dva pa palim kući, jer i onako nije uredu da oženjen čovek ostaje kasno.
Bilo neko dobro društvo, zezali se smejali, ja se meškoljio kad god me stresira stomak ali sam uspevao da izdržim više od dva sata u atmosferi punoj dima zalivenoj pivom. Ako me je i čekala, moja bolja polovina se sigurno uspavala do sada.

Deviza uspešnih brakova “ne moraju svi sve da znaju” mi je delovala sasvim solidno sa ključem od stana u džepu i sa Jovaninom spavačkom disciplinom. Plan je bio da se ušunjam kad god dođem, jer i onako ručni sat koji sam kupio svojoj dragoj ima toliko male kazaljke koje su vešto zakamuflirane mat bojom da nema šanse da zna koliko je sati sve da si i probudi. Odlučio sam da popijem još pivo pa da palim kući i napokon testiram sanitarni čvor. Tada je bilo pola četri. Da ubrzam malo priču, I ako sam imao jasne nagoveštaje da će vulkan u stomaku eksplodirati vrlo skoro nisam se evakuisao iz diskoteke do 5 ujutru… A tada je već počelo da biva napeto. Izuzetno napeto. Ni u ludilu nije bilo šanse da sačekam da Laza isparkira kola več sam utrčao u prvi taksi… koji se nije pomerao još par minuta jer je ispred njega bila kolona.
“Brate neki će promenimo nadimak ako ne učiniš nešto”.
I ako je bio sneg od preko 25 cm, hrabri taksista je pronašao spasonosni manevar i napokon krenuo put odredišta mog spasenja. Stomak je pucketao kao da sam pojeo na hiljade malih petardi. Bilo je pitanje sekunde kada ću…
“Braaateee! Moram pod hitno u WC, ubrzaj.”
I tako je bilo. Uz samo jedno bezazleno izletanje stigli smo ispred moje zgrade. Taksista pun rzumevanja što ja nisam imao ni kintu kod sebe predlaže da čučnem tu negde na parkingu. Ne ide, uvedene kamere kao u velikom bratu. Moj užas je poprimio dimenzije katastrofe kada sam ukapirao da ni jedan od dva mala ključa ne otključava vrata od zgrade. Prvi-drugi, prvi-drugi i tako par dragocenih minuta… I ništa. Stomak već eksplodirao a ja pravim čudom držim u sebi detonaciju. U očaju pomišljam na pasaž između moje i susedne zgrade. Međutim reflektor koji se pali na senzor pokreta i kamera koja snima svako sranje mi nisu delovale kao pametna ideja. Utom se na vratima pojavljuje komšija sa prvog sprata noseći omaleno kuče da nuždi. Blago njemu, mislim kučetu. Utrčavam u zgradu delić sekunde pre nego su se automatska vrata zaključala. Mali lift zaglavljen, pod propao 20 cma. Preopteretili ga pijani poštovaoci lika i dela Svetog Nikole. Sledeći lift takođe propao. Optrčavam stepenice i zatičem identičnu scenu i sa teretnim liftom. Sva tri lifta su propala ispod nivoa tla usled slavljeničke preopterećenosti. Ja stanujem na jedanaestom spratu što sa mezaninom daje brojku od 12 krugova pakla. Što je najgore znam da nemam kondicije za više od 6 – 7 spratova ali se odlučujem na potez očajnika. Ipak ne ide da se poserem u svoj ulaz. Dok se penjem kao da osećam podmazivanje međunožja, mada je moguće da uobražavam jer su u strahu velike oči jer se dupe skupi. Već na trećem spratu ledeni znoj me je ukopao. To je to, ne mogu dalje. Stojim i ne mrdam. Kao da je malkice popustilo pa nastavljam da se penjem. U stomaku ključa visoka peć a ja totalno bespomoćan. Normalan čovek bi to obavio još pre 7 sati a ja… Na šestom provaljujem da je komšija izbacio stari zamrzivač sandučar pred vrata, a na njemu tegle i stare novine, a iznad njega u zid ukucan poklopac bombonjere sa fotografijom “Vilerovog goblena” na kome je ciganka sa velikim minđušama kako svira na gitari. Stariji čitaoci će se setiti na šta mislim.
“Majku ti seljačku tebi ću za inat da se poserem…”
Kad, iz stana pored, izađe bakica. Zora je i ona pošla po mleko li, šta li? Ja menjam odluku i zadnjim atmima snage idem naviše. Duša moja napaćena zna kako sam došao do svog jedanaestog sprata. Koliko god mogu u tišini isprobavam ključeve. Topim se od iznutra. Pomišljam da to što trebam da obavim obavim stoički uspred svojih vratiju ali brzo odustajem i zvonim. Jovana spava. Zovem na fiksni. Jovana spava. Zovem na mobilni. Jovana spava. Počinjem da urlam kao oparen i da treskam o vrata. Mikrosekunde me dele od… Vrata se otvaraju i ja protrčavam pored, verne mi ljube i u ateriranju na šolju skidam i pantalone i gaće. Uz veliko olakšanje kapiram da nešto nije uredu. Ispalo je da sam uobrazio da sam skinuo gaće. Moj užas je primetila samo jedna osoba…
“Bre što si se toliko napio? Što ne skinu gaće””

Šta je naravoučenije priče? Za promenu nadimka, nije bitna veličina sranja koje napraviš već kritična masa svedoka događaja koji menja nadimak.

 Izvor: CKM.rs

Autor: Strongman