O nezadovoljstvu kao takvom

I tako je don Šime bio nezadovoljan majstorima koji su mu za skupe šolde i malo efekta popravljali krov na biševskoj crkvici, teta Kate je bila nezadovoljna don Šimetom i odbila je da ide sa mnom za Uskrs u crkvu «sve dok je taj šempio tamo», doktor Straka bio je nezadovoljan činjenicom da uskoro neće imati s kim da popije kafu na rivi, bio je nezadovoljan zborom radnih ljudi našeg Doma zdravlja, bio je nezadovoljan učestalim jugom po kome mnogima poboljevaju zubi i bio je nezadovoljan raznim drugim pojavama i pojedincima o kojima mi nikada nije pričao. U Komiži je tajac među sagovornicima bivao veoma uobičajen i čest oblik saopštavanja najdubljih istina. To smo prekršili kada smo u povratku sa uskršnje procesije svratili do mene i popili bocu kvalitetnog francuskog konjaka koju mi je donela unuka Lenkotove none koju sam (nonu) vratio u život iako joj je don Šime već dao poslednju pomast. Dr Straka je uz taj VSOP pokazao neke nove strane svog depresivnog optimizma o kojima ja nisam ništa znao iako sam već bio duboko zaglibio u tišinu delikatnih međuljudskih odnosa na ostrvu, kao i u prirodu svog sagovornika. Tokom našeg boravka u mojoj trpezariji šum mora koje je zapljuskivalo kuću u kojoj sam živeo interferirao je sa brumom frižidera Obodin koji se povremeno čuo iz kuhinje. Ambivalentnost života na takvom mestu oslikava se u tome što vam se čitav život odvija na skučenom delu čvrstog tla zbog čega osećate teskobu, dok vam vodeno prostranstvo daje osećaj slobode i direktne povezanosti sa svim tačkama na zemljinoj kugli, zbog čega posle nekoliko gutljaja kvalitetnog konjaka dobijete osećaj potpuno bezrazložne sreće.

Komiški jezik osamdesetih, za razliku od srpskog devedesetih (a u skladu sa tumačenjem prepodobnog Mirka Kovača) nije bio jezik mržnje i agresije.  U njemu gotovo da nije bilo psovki. Pogrde su bile više posledica literarnog predloška kojim nas je naučio Miljenko Smoje, i u sebi su obično sadržale značajnu količinu humora. Gruba rič, verovatno najteža kojom bi mogli da izrazite svoje nezadovoljstvo u odnosu na nekog bila je – divlji. Kad Komižanin za nekoga kaže da je divji to je kraj, tome više nema pomoći. U početku mi se to doimalo nežnim odnosom prema onom ko vam nije po volji i naročitom popustljivošću koju morski ljudi gaje jedni prema drugima. Ali šipak! Nije to bila ni nežnost, ni popustljivost, ni ležernost. Divji je bila oznaka za osobu koja svojim ponašanjem, rečima, čime god, remeti tišinu! Onu tišinu bez koje nema života. I bez koje naročito nema – suživota. Ta je tišina bila egzoplazma koja je oblagala površinu tela svih živih i neživih bića na škoju. Ona se razvlačila za njihovim telima, kroz prostor uskih uličica između veša koji se sušio i otvorenih škura iza kojih se pekla skuša i kuvala pasta - fažul. Ona je boravila u pogledima stanovnika. Ona je gospodarila u ćućorenju domaćica koje se vraćaju iz spize i jasno se čula kada bih prošao mimo njih. U početku sam se čudio zašto svi zure u mene. Onda sam shvatio da je to zato što recimo žvaćem žvaku. Zurili su i kad bih rivom prošao sa loptom za basket. Kasnije su se  žvaka, lopta, bermude i sve moje navike ogrnule nevidljivim plaštom i uklopile u tišinu kojom se ne remeti uzavrelost  ljudskih strasti koje su u Komiži prihvatljive samo ako se pravite da ih nema.

Mi Komižani, dakle, nismo agresivni ljudi.

Nikada se niko nije potukao, nikada me niko nije probudio da zašijem glavu razbijenu u kafani. Niko nije tukao svoju ženu. Za obrnuto ne bih smeo da se zakunem, ali nikakvog traga nasilju nisam uočavao. Prosečan stanovnik Komiže, pod uslovom da tamo postoji prosečan stanovnik, u šta lično sumnjam, svoje nezadovoljstvo suzbija na različite načine. Ako je u mladićkom dobu i ako nije inteligentna ženska osoba sklona maštanju, odaje se nekom narkotiku. Jedna me je nadobudna novinarka, sećam se, pitala da objasnim to što «75% mladih u mestu konzumira opojne droge». U to vreme nisam još uvek znao da je potpuno legitimno da novinar nema pojma upravo o temi kojom se bavi, pa sam joj malo netaktički odbrusio da samo mentol može da koristi procente na populaciji čiji ukupan broj iznosi 12. Ili 16. Naljutila se na mene. U sledećem razgovoru sa predstavnicom sedme sile pohvalio sam gradske vlasti na naporu koji ulažu u iskorenjivanju te pošasti. Kao primer naveo sam da su stavili mrežice na koševe. I ta se druga naljutila. (Ovo napominjem samo zbog teme, zbog nezadovoljstva  koje na ostrvu postaje infektivno u slučaju nepovoljnog klimatskog faktora zvanog jugo).

Ako ste u srednjoj životnoj dobi svoje nezadovoljstvo utapate u zdravoj hrani. U plavoj i beloj ribi iz hladnih morskih dubina i u organskom vinu marke plavac i vugava. Što se hrane tiče važno je znati da se uzima u znatnim količinama, vino se ne sme pijuckati, već se pojedinac mora napit na kraju obida, velikim gutljajima i pozamašnom količinom crvenog ili belog napitka. Mislim, ako se hoće pravilno - onda tako.

Stariji građani, dočim, svoju tugu, brigu u nezadovoljstvo leče pretežno na naučnoj osnovi, ispijanjem tableta, dražeja, kapsula, lingvaleta, eferveta, oribleta i mazanjem krema, masti i gelova svuda gde ruka može da dopre. Nema u Komiži osobe iz ove životne dobi koja probuđena u po noći ne može da vam izdeklamuje najnoviji nalaz svoje krvne slike, brzinu sedimentacije, leukocitnu formulu, količinu kreatinina i količinu kristala koji joj se nalaze u talogu urina. Ovo je inače i jedna od najpopularnijih tema u razgovoru susetki i svih živih, tako da pri prolasku rivom u večernjim satima,  sa svih strana do vas dopiru brojke kojima oni sa povišenim «dobrim» hoesterolom prkose onima s «lošim». Trebalo mi je više meseci prakse da shvatim tu opštenarodnu zabavu i uzaludnost pokušaja da joj se suprotstavim.

Teta Kate je bila nezadovoljna i time što nikako nisam umeo da shvatim koliko je Vjekoslav Afrić, njen prijatelj iz mladih dana, bio superiorno veći gospodin od svih koje je u potonjem toku života srela. Kakve je veze imala ova komiška udova jednog modnog krojača sa režiserom prvog posleratnog jugoslovenskog filma nisam uspeo da otkrijem.

(nastaviće se)