Autor teksta: Jaril
1. Слобода избора
Историја европске цивилизације се може посматрати као историја освајања слободе избора. Око слободе избора има доста интересантних ствари. На пример:
- слобода избора је основна животна потреба коју људи морају да освајају и коју још увек не поседују;
- слобода избора је описана као прва (или међу првим) Божјим заповестима у Старом Завету (избор имена животиња);
- слобода избора је темељ свих друштвених система, са разликом да ли је та слобода заснована на оспоравању туђе слободе (фашизам) или у потпуности поштује туђу слободу (либерална демократија?);- слобода избора се губи ако избор јединке угрожава избор друге јединке (као и свака друга слобода, уосталом);
- слобода избора је најчешће ускраћивана основна животна потреба од кад је века и човека (укидање те слободе је основни начин на који „старозаветни Бог" кажњава);
- губитак слободе избора је најтеже подношљив моменат реалности (то превазилажење је највећи дар „новозаветног Бога");
- слобода избора је једина архетипска особина на коју се могу свести сви животни напори евроцивилизацијског човека.
Начин на који јединка третира слободу избора је ултимативни критеријум по којима се особе распознају и тумаче:
- он(а) је материјалиста/киња (слободу избора заснива на новцу),
- он(а) је духован/на (слободу избора заснива на идејно/емотивном аспекту),
- он(а) је јак(а) (излази на крај са добитком/губитком слободе избора),
- он(а) је слаб(а) (не излази на крај са добитком/губитком слободе избора),
- он(а) је овакав/ва, онакав/ва (овако или онако третира слободу избора);
- ... ... ...
Слобода избора је оно што човека разликује од животиње.
2. Основни музички језик
Да сумирамо, основни музички језик се вештачки ствара на следећи начин:
- слушалац је изложен истим или сличним музичким карактеристикама;
- упорно излагање тим карактеристикама од њих чини шеме (или обрасце):
- шеме заузимају највећи простор у музичкој меморији;
- слушалац више воли да препознаје, него упознаје;
- препознавање пре него упознавање потиче од архетипског страха од непознатог;
- свако ново слушно искуство се упоређује са старим;
- ако се може упоредити музика је „разумљива", ако се не може упоредити музика је „неразумљива";
- „разумљива" музика захтева мањи напор јер су њене музичке карактеристике већ похрањене у музичкој меморији: потребно је само активирати већ постојеће;
- „неразумљвиа" музика захтева већи напор јер њене музичке карактеристике тек треба похранити у музичкој меморији: потребно је архивирати нове;
- препознавање и похрањивање су два једина меморијска процеса којима се „музика слуша";
- слушалац је склонији првом процесу;
- ангажовање искључиво првог процеса вештачки ствара основни музички језик.
Све наведене ставке се могу поделити на: спољне факторе и на психичке процесе.
1+2. Злоупотреба
Експанзија популарне музике заснована је на технолошком напретку, тј. на развоју масовних медија. Што је одређена врста музика присутнија у медијима, њене музичке карактеристике брже постају шеме, тј. та врста музике брже постаје „разумљивија", односно „блиска". Што је одређена врста музике присутнија у медијима, простор који она заузима у музичкој меморији је већи - са тенденцијом ширења. Меморијски простор једне врсте музике се шири на уштрб неке друге врсте. Резултат је да остале врсте музике нису „блиске", тј. да су „неразумљиве", тј. да нису „наше", тј. да нису „ћирилица", тј. да нису...
„Медијски монопол" једне врсте музике злоупотребљава психичке процесе за сопствену промоцију.
„Медијски монопол" једне врсте музике злоупотребљава психичке процесе зарад бржег остваривања већег профита.
„Медијски монопол" намеће једну врсту музике као „природан избор".
Доминација једне врсте музике, злоупотребом психичких процеса, угрожава слободу избора.
Платон је рекао да је држава онаква каква је музика у њој.
Тежи ли Република Србија остваривању основне човекове потребе: слободи избора?
***
Rezime (sluge bložjeg, Dracene)
Ovim smo priveli kraju ovu seriju Jarilovih tekstova o muzici kojim smo pokušali da se na što jasniji i argumentovan način založimo za podizanje svesti o značaju umetničke muzike kao bitnog dela naše ukupne kulture, pa ako hoćemo i kvaliteta života.
U proteklih mesec i po dana Jaril nam je ponudio niz odličnih tekstova kao razumno objašnjenje različitih fenomena vezanih za muziku i povod za diskusiju. U prvom od njih osvrnuo se na ulogu umetnosti uopšte u čovekovom životu. Kroz diskusiju je postalo jasno da umetnost može biti doživljavana i definisana na različite načine, ali da ona u svakom slučaju obavlja nešto vrlo značajno u čovekovom životu, da zalazi u neke duboke emotivne slojeve, autonomno i bez kontrole i uticaja svesti. Jaril je ovaj splet procesa i interakcija čovek-umetničko delo nazvao doživljajem. U sledećem Istorija-muka umetnika je kao verbalizovanu ilustraciju ponudio jedan od mogućih doživljaja Šopenove Revolucionarne etide, a diskusija je dalje rasvetlila da umetničko (muzičko) delo nastaje u sprezi umetnika sa realnošću, a da je zatim i slušalac ponovo doživljava u sprezi sa svojom realnošću. U Dve sfere muzike su nam predstavljena dva najvažnija estetska kriterijuma (stepen standardizovanosti i odnos detalja prema celini) i na osnovu njih pokazano šta se smatra evropskom umetničkom muzikom, a šta ne. Etikete su nam poslužile da razjasnimo neke terminološke nedoumice i razvrstamo različite tipove muzike. U daljem tekstu Od kuće do škole nam je postalo jasno da velika popularnost standardizovane, tj. neoriginalne muzike dolazi otud što je čoveku lakše da prepoznaje poznate šeme, nego da prati, sluša, razume i doživljava ideje umetnika izražene originalnim muzičkim sredstvima. Pseudoindividualizacija nam je dala uvid u postupke kojim se šeme preodevaju u originalna muzička dela Falsifikovanje umetničkog je bila poslednja kockica u mozaiku zagonetke zašto se pop muzika tako lako prihvata. Muzika se iz različitih razloga svodi na puku zabavu, što ona nikako nije (kao što slike ne služe samo za dekorisanje soba, niti je prihvatljivo knjige kupovati na metar), pritom se primenjuje nametanje standardizovanog muzičkog jezika slušaocima, a zatim eksploatacija ovako sužene slušaočeve percepcije, pseudoindividualizacija kao privid originalnosti, dizajniranje ukusa kao obeležje odredjenih društvenih slojeva, čime se muzika dodatno koristi i kao sredstvo za slanje političkih poruka. Sve su to elementi koje pop muziku čine više robom nego umetnošću.
Zaključak
Pop muzika je realnost civilizacije. Ona je postojala u prošlosti, postoji danas i postojaće i ubuduće, a u poslednje vreme postala je i roba kao i svaka druga i na njoj će biti zaradjeno još mnogo novca. Čak ni to po meni nije problem. Nisam protiv zaradjivanja novca, naprotiv. Ali sam protiv podvala, do kakve je došlo kod nas sa pojavom turbo folka. Jedna muzika bez ikakvih kvaliteta nam se predstavila kao nešto vredno, potpuno je proterala umetničku muziku iz svakodnevice i dovela do drastičnog srozavanja kvaliteta naše muzičke scene i celokupne kulture. Nije ni moguće ni potrebno proterati kompletnu pop muziku, ali jeste i moguće i neophodno preduzeti sve što je potrebno da se potpuno iskoreni turbo-folk kao žilavi, uporni kič koji truje i zagadjuje naš prostor.
Osim što je najniži oblik kiča, turbo folk u sebi sadrži i propagira čitav niz negativnih društvenih vrednosti izgradjenih u periodu pre promena 2000. kojih mi pokušavamo da se oslobodimo (silikoni, džipovi, laka rešenja, naročito laka zarada velikog novca, laž u najrazličitijim vidovima, počev od lažne veselosti, preko lažne otmenosti pa do lažnog herojstva, patriotizma itd.). Na našim elektronskim medijima je većina zabavnih emisija posvećena turbo folku ili bar obilato „prošarana" njime. Samo pojavljivanje turbo folk zvezda i emitovanje njihovih spotova na televiziji običnom gradjaninu potvrdjuje da oni imaju neku vrednost, ili da su bar društveno prihvatljivi. Tako se čitave generacije usmeravaju u pogrešnom pravcu, onesposobljavaju da se kulturno razvijaju i sazru, da grade sposobnost za slušanje umetničkih dela i izgrade ukus primeren čoveku, Evropljaninu 21. veka. „Otupelost" koju turbo folk za sobom ostavlja je štetna i za duhovni i emotivni život pojedinca i za razvoj društva. Ona ne obogaćuje, već osiromašuje, ne uzdiže, već unižava svakog od nas pojedinačno i sve nas zajedno.
Predlozi
Zbog svega gore iznetog, mišljenja sam da ukus nije samo stvar pojedinca, već i društva. Jedno evropsko društvo 21. veka mora da brine o ukusu svojih članova. Tu za mene nema dileme. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što iz lošeg ukusa može nastati i često nastaje veliki broj loših odluka, ne samo u oblasti kulture, već u svim sferama života.
Iako se Jaril na više mesta zauzeo samo za ograničavanje vremena za turbo folk, ja sam za nultu toleranciju prema njemu, pa predlažem sledeće mere:
1. Potpuna zabrana turbo folka na svim e-medijima (svim državnim i privatnim TV i radio stanicama), kao i na svim javnim mestima (restoranima, kafićima, trgovima, javnom prevozu itd.)
2. Veća zastupljenost um. muzike u e-medijima (rezervisanje redovnih termina, može po žanrovima od najmanje 60 min. nedeljno + uvodjenje muz. intermeca od ukupno min.10 minuta svakodnevno - bar za početak. Bilo bi poželjno da se ova kvota postepeno povećava)
3. Obaveza svih medija da rade na popularizaciji um. muzike i umetnosti uopšte odgovarajucim emisijama, izvestavanjem o muz. zbivanjima u svetu i kod nas
4. Obaveza RTS i drugih državnih stanica da kupe ili sami snime odredjeni broj kvalitetnih edukativnih emisija/serija o poznatim kompozitorima, izvodjačima, pravcima, stilovima, razvoju muz. instrumenata, muz. formi, filmovanih opera itd.
5. Besplatne ulaznice djacima i studentima za sve muzičke scene u Srbiji na kojim se izvodi umetnička muzika
Čitaoce pozivam da u narednim praznicima maksimalno bojkotuju turbo folk.
Svima vam želim radosne praznike i mnogo zdravlja, sreće i uspeha u čitavoj narednoj godini.
I da, dobro mi se odmorite, jer nas u narednoj godini čeka još mnogo posla.