Ja i Fejs, fejs tu fejs

Sve je počelo početkom. Na kom je meni objašnjavano da dok me nema na Fejsu, nema me uopšte. Kao onomad na najboljem prijatelju Guglu. Ako nisi izguglovan, piši kući propalo i izvini se Majci Prirodi zbog loše investiranog udisanja vazduha. Dobro... Prestolonaslenik je dobio dozvolu da Dobroajdeupišimetamo i Javimipamevišeostavinamiru. ItiiFejsBuk. Mogu vam reći, nije bolelo. Ni primetila ne bih da me je umrežio, da se vrata dečije sobe nisu treskom istrgla iz šarki. Preko njih je solističkim stampedom, rušeći i gazeći sve fiksirano ili presporo da mu se makne sa puta, u dnevnu sobu upao Mali Sin. Atila Bič Božji je u konkurenciji sa njegovim nastupom bio divalj taman kao Mahatma Gandi posle mesec dana prehranjivanja samo fotosintezom.

- ŠTA ĆEŠ TI NA FEJSU? - probao je da nas ogluvi urlikom mladi varvarin.
- Šta te briga...
- JA NEĆU DA BUDEM TVOJ PRIJATELJ! - iskušavao je krajnju izdržljivost mojih bubnih opni.
- Odlično, a sad neprijatelju idi i spremi onu jazbinu od sobe!

Na svu sreću, te dečije sobe svojim hronično vladajućim haosom, daju roditelju odličan razlog da kratko i imperativno prekine svaku besplodnu diskusiju sa demokratijom zadojenim naraštajem. Tako je i Mali Sin podvio rep i povukao se u svoj brlog, dok sam ja ostala fejs tu Fejs. I tako jedno par dana sam, pipajući tumarala pomenutom pojavom, sve pokušavajući da shavtim kada ćemo konačno i šta tu početi konkretno da radimo. Mislim, sve je to lepo i zahtevi za prijateljstvo i klipčići i tu i tamo sevne koji komad rečenice, ali... sve se nekako svodi na: »Ks, ks!« i samo kratko, najkraće. Uz to je tolika gungula i takav žamor, da se čovek oseća kao u centrifugi-zi, u kojoj je veš dobio logorejični napad.

A i usisivač, efikasan, jednostavan za upotebu i uvek pri ruci. Učestvujte i u nagradnoj igri! Kako se osećaš za volanom novog auta? Degustiraj, reci svoje mišljenje! Učestvujte i u nagradnoj igri! Ajmo u kolo!

Oću.

Sve dok mi se nisu javile prve biblioteke. I bibliotekarke. Radosti! I društva koja redovno idu u biblioteku. I knjiški moljci. Koji se verovatno okupljaju u obližnjem liftu. I knjižare, od kojih mi je sa ekrana odmah zavejao poznati miris knjiga, papir i olovo uz dašak stajaćeg, nežno memljivog. To već može. Volim. Za njima su stigli izdavači. I pisci i pisateljice. Izem ti reč. I ćoškovi Fejsa u kojima se može igrati rečima, rečenicama, pričama i romanima u stvaranju. Obožavam. Da ne bi bilo preobično pojavio se i profesor Okultis. Vodeći sa sobom Marginalca - Društvo skrajnutih burevesnika. Pred očima mi su mi samo sevnuli radijator i leva, leva... Ispostavilo se da bih njihov manifest odmah potpisala, samo kad bih znala kako. I dok sam ja dvadeset osmi put pokušavala da prepišem šifru za upis u ovo vetrovito društvo, postala sam članica Udružene domaćice opštine Voždovac koje, sa šustiklom u desnom ćošku, marširaju pod komandom slikara Vuka. Da bi izanimirao članstvo vučiji obožavatelj kuvane hrane je koliko odmah organizovao prizivanje duhova, lično mi obećavši da će se za tu priliku depilirati i očešljati kao Bred Pit. A ostalima posetu Džordža Klunija lično i personalitetno. Mašta je pokušavala da uhvati korak sa dešavanjima.

Pokušavala sam da se naviknem na rečnik nove džungle i dobro mi je išlo, sve dok nisam na ekranu ugledala da je potpuno mi nepoznata osoba objavila vezu sa mnom. Pet minuta sam šokirano fiksirala ekran. U vezi sam, a niko mi to nije rekao? Tako javno? Šta sam propustila? Sreća što se pojavio gorepomenuti Vuk i odvukao mi pažnju svojim troglavim heruvimima, skulpturama i plehovima, inače bih ja izbledela ekran čuđenjem.

Iz džungle Fejsa su izranjali rođaci i davno pogubljeni školski drugovi, bivše komšije... Mala Breza koja od jezika tečno govori i Sarkazam, ženski Deda Mraz, Ekološke torbe, Babić iz Beograda koji nije u Beogradu nego u prekobarskoj državi Mejn, nikao je i bio oduvan Bogati Sponzor, policajci, Livnica Strong, Sve dlake do leta dole, rudari...

Još kad bi mi neko rekao čemu služi ono »bockanje« advokatskim kažiprstom, ja bih mu onoliko zahvalna bila... probala sam da uzvratim, u nadi da ću saznati šta dalje, ali se vratilo nazad i razmnožilo u ceo spisak. A na njegovom kraju i Morada Siregar, iz Džakarte, u lilanstvenom sakou i trubastoj suknji... i šta on još ima da me bocka... Tu me minula volja... šta god da je, nek živi tamo u ćošku ekrana. Tamo gde je i mršavljenje koje počinje u glavi i treba se pobrinuti za ravotežu tela i duha i poboljšati kvalitet svog života. Prijavite se na besplatni pregled...

Taman kad sam mislila da me ništa više ne može iznenaditi, na mom zidu je osvanuo Josip Broz Tito. Tražeći prijateljstvo. Sa sve pečatnim prstenom i setnim diktatorskim pogledom. Lepo sam se precepila. Zaposlen kod naroda. Rođen na sletni dan. Pije kafu sa viskijem. Stari zagorski običaj. Da nisam radoznala kao pavijan, sumnjam da bih prihvatila vampirsko prijateljstvo, naročito kad se uzme u obzir moje geografsko poreklo i porodična tradicija. I to da bi me se otac posthumno odrekao. Preko nebeskih novina.

Sledi priča čiji je naslov već napisan i boljeg od njega nema - Tito i ja...