(Ne)opravdana euforija

Amerika je proslavila smrt Osame bin Ladena. Neki u svetu, pa i samim SAD, uključujući novinare koji priznaju da nisu znali kakvu reakciju da očekuju, ostali su iznenadjeni intenzitetom emocija, izlivima čiste radosti i patriotizma, prizorima mladih ljudi koji se penju na drveće i bandere ispred Bele kuće, slave po kampusima univerziteta od Kalifornije do Masačusetsa, pevaju američku himnu, skandiraju „SAD, SAD“, kao da su pobedili na velikom sportskom takmičenju. Slavili su uglavnom mladi, ljudi koji se slabo i sećaju života u drugačijoj, bezbrižnijoj Americi pre 11. septembra 2001.

Pojedinci u svetu, kao i glasovi koje ovih dana možete čuti u SAD, možda na marginama glavnih medija ali definitivno u blogosferi, smatraju da je takva reakcija bila neprimerena, jer je slavljena smrt jednog ljudskog bića, kakav god on čovek bio. O tome, malo kasnije.

Za početak treba podsetiti da je za Amerikance Osama bin Laden glavni i najveći neprijatelj na svetu, svetu koji im nije naklonjen. Intenzitet radosti zbog njegove smrti, skoro 10 godina posle 11. septembra 2011, zapravo je jasno pokazao koliko je duboka bila rana i trauma koju je njegov napad naneo američkoj psihi, i koliko je olakšanje zavladalo posle njegovog nestanka.

Članovi porodica žrtava iz Kula bliznakinja, Pentagona, aviona koji se srušio u Pensilvaniji – odgovarali su na pitanja kako se osećaju, da li su dobili osećaj zaokruženja, zadovoljene pravde, zatvaranja rane? Neki odgovaraju da se osećaju tako, drugi kažu da da ne mogu da osećaju satisfakciju jer znaju da Bin Ladenova ideologija nije mrtva. Članovi porodica nisu mogli da slave uz skandiranje parola, jer njihove žrtve ostaju pod zemljom. Ostali Amerikanci su mogli, i neki - jesu.

I oni koji nisu imali potrebu da slave na ulicama osećali su zadovoljstvo, spoznaju su da su, posle dugo vremena, u trenutku velikih ekonomskih, političkih, socijalnih teškoća, dobili zaista dobru vest, da je pravda zadovoljena, pobeda ostvrena, da je jedan nesumnjivi zlikovac nestao sa ovog sveta. Ispred Bele kuće je vidjeno i nekoliko ljudi u muslimanskim nošnjama, kao što je mlada žena koja je rekla da su svi muslimani živeli pod senkom zbog iskrivljene slike o islamu koju je stvorio Bin Laden, da je njegova smrt dobra vest i da se nada otvaranju nove stranice u odnosima istoka i zapada.

Pa ipak, oglasili su se i autori blogova koji smatraju da bi osećaj olakšanja uz ozbiljnost i setu bio prikladnija reakcija od euforije zabeležen 1. maja uveče. „Decenijama smo prezirali one koji aktivno slave smrt, ignorisali video snimke stranaca koji su slavili terorističke napade na Ameriku, kao nacija zasnovana na pretpostavci da je život „neotudjivo pravo.“ Ali Amerika koja je ranije smatrala da je nasilje čin ponekad neophodan, ali svakako za žaljenje, sada je priredila žurku posle vesti da je Bin Laden upucan u glavu“, žali autor Dejvid Sirota na blogu Salon.com, koji u tome vidi Bin Ladenovu pobedu – uvlačenje u nihilizam i veselje zbog smrti „lošeg momka“.

Na popularnom portalu Hafington Post, budistkinja Suzan Piven poručuje svojim sugradjanima da ubistvo neprijatelja samo hrani nasilje. Spisateljica Pamela Gerlof kaže da je razumljivo da neko oseća olakšanje zbog smrti masovnog ubice, ali da slavlje na ulicama šalje pogrešnu poruku – jer se slavljenjem ubistva, bilo koga, ne poštuje svetost ljudskog života. Iako za mnoge personifikacija zla, Bin Laden je ipak bio ljudsko biće, podseća Gerlof.  Njen komentar u ovom trenutku ima više od 150,000 preporuka na Fejsbuku, što znači da to mišljenje nije usamljeno.

Pa opet, za većinu Amerikanaca, moralne prepreke nisu imale mnogo uticaja na talas dobrog raspoloženja koji ih je zahvatio, uz uverenje da je svet bez Osame bin Ladena lepše mesto za život.