Oženismo našeg druga

“Dobro mladiću… Je l se Milan beše zoveš… “
“Da.” A ti kao ne znaš.
“Mi ovo nismo ovako zamišljali?”
“Šta?”
“Pa mi smo očekivali da Jovana prvo završi fakultet pa onda da se udaje… “
“Ljubav ne bira.”

Ubacuje se mama:
“Ali ti si stariji…”
“Jesam. Ne sporim.”
“Ali ona je mlađa…”
“Uz dužno poštovanje ako sam ja stariji od nje ona mora da je mlađa. Tako je to.”
“Ali ti si mnogo stariji… 14 godina.”
“13. Verujte da je meni više krivo nego vama. Ja bih mnogo voleo da sada imam 20 godina, bujnu kosu i da crvenim pred vama… Ali šta će te… Život je to.”
“Ali ti si oženjen…”
“Nisam.”
“Mislim razveden.”

“Nisam.” 

Proleće je napokon rasteralo mračne zimske oblake, sve se rascvetalo, ulice i parkovi su puni ljudi… Došlo vreme svadbi. A i ja se uklapam u cvetanje prirode. S prolećem, počeo da uređujem portal CKM.rs.

Pijem kafu sa suprugom i listam neki magazin kad eto mene. Izašao ja u novinama i to s jedne strane ja u onoj kožnoj jakni a s druge dama u belom i onaj baja u juniformi. Onaj kraljevski par. Ponosan pružam novinu Jovani.

“A? Kaži?”
“Jao što lepo… Blago njoj.”
“Bre ne ta strana… Evo ovde”
“Pogledaj koliko joj lepa venčanica. A jel se sećaš…”

I onda je usledila retrospektiva našeg venčanja. Dajem začas integralnu verziju pa da se razilazimo.

U vreme kada je Jovanica bila u završnom razredu srednje škole ja sam bio polurazveden. Ne kažem poluoženjen nego polurazveden. Bio sam u neozvaničenom braku koji se prilično raspao i jako sam se trudio da održim formu bračne zajednice samo zbog malog Jovana. Ali nije išlo nikako. U to vreme Jovana mi je bila samo drugarica. U početku, nekoliko meseci obična drugarica, pa onda interesantna drugarica i eto postala mi je devojka. Uživao sam u dugim šetnjama i držanju za ruke, ja mator konj. Nije to presudilo ali tih dana sam se iselio iz braka u kome sam na rastanku bio malo prebijen. Nisam se ni branio. Neka bude da sam ja zasrao. I nije tolika drama kad ti razbiju kinesku vazu iz hodnika o glavu. Krvari samo 45 minuta.

U početku sam se obradovao momačkom životu ali sam vrlo brzo ukapirao da to nije za mene. Iznenadivši sve, a posebno Jovanu i sebe zaprosio sam je. Ni ne kapirajući šta se dešava moja mala princeza je pristala. Prvi problem je bio kako da saopštimo njenim. Zvanično Jovana nikad nije imala momka, nikad je niko nije pratio do kapije obrasele ružom i probao da je poljubi dok keva ćuti podbočena na prozoru meri rastojanje pratiočeve ruke od dupeta. Dakle formalno, iz perspektiva svojih roditelja, Jovana je još bila devojčica pa je kao malo nezgodno da se pojavi sa rečima “udajem se”. S druge strane, ja sa svojih milion kilograma, šarenom reputacijom, taze razveden, pola veka stariji sigurno ne mogu da budem doveden kod njih kući i budem predstavljen kao dečko. Ja sam naravno hteo da izađemo iz tajnog moda i da prestanem da se viđamo krujući se od njenih roditelja ii obelodanim našu vezu, a s druge strane ne ide da ja presečem nešto što je baš porodična stvar sa mladine strane.

Par nedelja vakuuma nakon prosidbe je presekla moja rođena sestra. Neki mlad momak je branio kod nje doktorat, pa se malo i slavilo i ona onako vesela, obučena u crven kompletić ode pravac kod Jovaninih. Sam najavni telefonski razgovor između Jovanine mame i Gage je bio toliko napet za jovanu da je lomila prste, grizla nokte, kao da se izvode penali na finalu svetskog prvenstva. A situacija na terenu je donela zanimljivi dijalog.

“Dobar dan”
“Dobar dan”
“Ja sam Dragana Jovanović, Milanova sestra, profesorka… Moj brat i Vaša Jovana se već duže vremena vole i odlučili su da se venčaju. Mi smo ozbiljna porodica i došli smo da se dogovorimo sa vama….”
“To mora da je neka greška.”
“Kako mislite? Oni se vole… Lepo se slažu…”
“Nemamo mi ćerku za udaju. Mi imamo sina za ženidbu.”

I tako letnji dan do podne moja Gaga sa promenljivom srećom pregovarala pa je otišla sa nejasnom informacijom jesmo ili nismo dobili saglasnost. Kako sam saznao od Jovane faktičko stanje je bilo da je je gospodža mama upala u neko stanje u kome je plakala danima. Priča i plače, spava i plače, jede i plače, plače i plače, … Kao da daje dete na usvajenje. Tata je bio suzdržano protiv a Jovani je redukovan izlazak iz kuće. Kad sam zvao na fiksni telefon ili bih podmetnuo neku devojčicu sa piskutavim glasom ili i bih sam menjao tonalitet.

Par dana nismo forsirali temu a onda sam ja odlučio da idemo na more zajedno. Na predbračno putovanje. Odlučio i zapeo. Jovana nije bila za jer se bojala kako će da reaguju roditelji. Ubedio sam se da čak i ako joj ne dozvole da ćemo mi da odemo a oni kad tad moraju da pristanu na na našu sreću. Krčkala se neko vreme i onda saopštila svojima da je odlučila da ide na more samnom. Otac, pasionirani lovac sa 18 dugih cevi je insistirao da me vidi odmah.

I ako sam pošao na basket, okrenuo sam crnog džipa tu na sred bulevara na najzabranjenijem mestu, prešavši preko pešačkog ostrvceta i zaputio se put lokacije zaštićenog svedoka, buduće gospođe Jovanović. Kako se ispostavilo roditelji moje buduće supruge su se namerili da me odvrate. Taktika je bila “Mi smo namršteni”.

Mrzelo me da tražim dobro sakriveno parking mesto pa sam džipa sa zatemljenim staklima, sa registracijom NI 20 00 ostavio na sred slaboprometne ulice pred kućom kojoj je suđeno da postane moj miraz. Na vratima me sačekala Jovana vidno uzbuđena zagrlivši od nervoze samu sebe i sa nogama prekrštenim u tri kruga. Kao Popajeva Oliva:
“Namršteni su”.
“Odlično.”
“Samo nemoj grubo.”
“Ne brini.”

Ulazim u pedantno sređen stan na drugom spratu porodične kuće i zatičem mamu i tatu kako sede na uglu troseda. Jovana me predstavlja, ja pružam ruku i izgovaram svoje ime. I mama i tata se pozdravljaju samnom kao sa govnetom, ne stežući mi šaku gledajući negde iza mene. Za sedenje odabiram dijagonalu te ugaone garniture ispod nekog fikusa koji mi je zaličio na biljku ljudoždera za trenutak. Jovana kao plavi šlemovi seda između i kao pun lonac kukuruza za kokice na vrelom ulju samo skakuće po kauču, lomi prste i uvrće noge i ruke. Vidim je i da grize sasvim beskrvnu donju usnu. Tišina. Niko mi se ne obraća. Tišina i dalje. Aha, rešili su da me muče tišinom da odustanem. Mislim taktika im nije loša… ali za nekog drugog. Ja sam malo previše stvari prošao da bi me isprepadali na taj način.

Ćutimo već deset minuta. Gedamo televiziju. Još nije raspleteno ništa oko Đinđićevog ubistva u to vreme. Neki su u bekstvu, neki štrajkuju a neki podržavaju jedne a po malo i druge. Vlada vlika neizvesnost po tom pitanju. Uočim da je Jovanin ćale zainteresovan za temu pa izložim najneverovatniju teoriju:

“Ništa nije kao što javljaju na TV. Đinđić je imao kockarski dug… On i Čović su kockali u Milanu. Kladili se na konje, …” Da se ne ofirem baš šta sam se sve izlupao ali sam dobio “potpunu nepodeljenu” pažnju Jovaninih roditelja dok je ćale iz pozicije “duboko zavaljen” prešao u “na gotovs” sedevši na samoj ivici troseda prosto upijajući moje reči.

“Iiiiiii?”
“Ma to je nebitno. Nego zašto ste me zvali.” Oni će meni tišinu.

Na licima roditelja se desila promena kao na displeju koji pokazuje kad stiže sledeći let. Izvrteleo se nekoliko različitih izraza lica pa su se vratili na stare dobre pokeraške face.

Prva se oglasila mama:

“Pa šta to uradeste?”

Padre familijaris uklizava ispred majke, nakašlje se i namontira glas na najdubje:

“Dobro mladiću… Je l se Milan beše zoveš… “
“Da.” A ti kao ne znaš.
“Mi ovo nismo ovako zamišljali?”
“Šta?”
“Pa mi smo očekivali da Jovana prvo završi fakultet pa onda da se udaje… “
“Ljubav ne bira.”

Ubacuje se mama:
“Ali ti si stariji…”
“Jesam. Ne sporim.”
“Ali ona je mlađa…”
“Uz dužno poštovanje ako sam ja stariji od nje ona mora da je mlađa. Tako je to.”
“Ali ti si mnogo stariji… 14 godina.”
“13. Verujte da je meni više krivo nego vama. Ja bih mnogo voleo da sada imam 20 godina, bujnu kosu i da crvenim pred vama… Ali šta će te… Život je to.”
“Ali ti si oženjen…”
“Nisam.”
“Mislim razveden.”
“Nisam.”

Tajac.

Ubacuje se ćale.

“Ali imaš dete.”
“Imam.”

Keva.

“Pa kako?”
“Mislim da ste dovoljno odrasli da znate kako se prave deca.”

Jovana sikće očima na mene.

“Mače ne gledaj me tako. Rekao sam kako jeste.”

Ćale:

“Pa ta žena… S kojom imaš dete… Šta ti je ona?”
“NIšta.”
“Mislim jeste li bili venčani?”
“A to? Ne.”
“Pa kako ste regulisali?”
“Nazovimo to probom. Imali smo probni period i nije nam išlo i sad nismo zajedno?”
“Nisi se ženio?”
“Ne čuvao sam se za pravu… Za Jovanu”

Pružam ruku Olivi koja je toliko uplela ruke i noge da je ličila na biljku puzavicu koja se uspinje uz spiralni stub. Jovana nevoljno pruža ruku, ja je privlačim da sedne uz mene i držim je zagrljenu. Nisam siguran da su u to vreme postojali telefoni sa vibracijom ali verujem da je Jovana mogla da posluži kao prototip. Tresla se kao prut.

Ne ulazim u to da l što sam zgodan, lep i pametan ili što su ljudi dovedeni pred svšen čin dobio sam naaačelnu saglasnost, ako baš mora.

Sledeća interesantna scena na tu temu je “gledanje” mojih i njenoh roditelja. Onako nekonvencionalan, kakav jesam, nisam ukapirao da je reč o veridbi. Mislio sam večera i to je to. Naravno da nisam kupio prsten. Srećom moja sestra je gledala maratonce i seća se scene “Na sve moram ja da mislim” pa je samoinicijativno sprečila da se izbrukam kao magare. Razmišljam i da li da spomenem da sam se uspavao odmah posle večere ili ne…

Sve u svemu najinteresantnije su bile pripreme za samu svadbu. S jedne strane moja i Jovanina keva su odmah sklopile pakt i počele da se isprđuju u željama kako da se organizuje najglamuroaznije venčanje ever. S druge strane moj budući tast se nervirao jer ja nisam potvrdio konkretan datum svadbe. Kao da je novembra gužva kod matičara i u crkvi.

Kako je vreme odmicalo ja sam se malo odomaćio u tazbini pa sam i par puta donosio cveće i jeo sarmice. Naravno posle ručka bi se izvalio u onaj “pu moj” trosed. Iz blage nirvane nakon ručka me je izvuklo nešto iz razgovora moje tašte i moje keve:

“… i na tom stalku se ređaju torte u spiralu. Viđala sam po svadbama… Prelelepo izgleda…”
“Znam znam… Još kad se zapale žižice…”

Morao sam da se ubacim:

“Ja se izvinjavam… Koliko torti iima na stalku?”
“27.” Odgovoriše obe u glas
“Koliko je prosečno teška jedna torta?”
“Oko 4 kilograma”
“Odmah zovite otkažite pečenje, supu, salatu, šnicle, ordever, … I naručite samo još kilogram kafe”
“Molim?”
“Ako je torta teška oko 4 kila a ima ih 27, to je oko 100 kilograma torte. Ako kod nas dolazi 208 gostiju od kojih je barem 10 dijabetičara ispada da za svakog gosta ima po 500 grama torte a to ni ja ne mogu d a pojedem. Neće im trebati ništa više osim kafe.”

Nastali tajac je prekinula Jovana:

“Ma Milan se šali… Samo nastavite vi…”

Uglavnom nakon zakazane kafane, muzike, torti meni se desi da uđem u 12 najjačih te godine u svetskoj ligi za strongmen sport i takmičenje je, gle čuda, zakazano baš na datum moje svadbe. Jebiga neće biti baš lako da se saopšti svim zainteresovanim da ću 9. novembra da se takmičim u Beču umesto da sečem svadbenu tortu u restoranu na periferiji Niša.

Najlakše sam objasnio Jovani.

“Mačko moraćemo da pomerimo svadbu… Imam takmičenje.”
“Znala sam da če tako da bude. Znala sam…” Počinje da joj drhti donja usna.
“Mače uplatio sam nam svadbeno putovanje 7 dana Budimpešta – Beč – Bratislava sa šopingom.”
“Ozbiljno?”
“Pa da. Malo da se podnoviš za brak. A i ovo za strongman se ne propušta.”
“Može ljubavi sve ali ti da objasniš roditeljima”

Kakva je to situacija bila. Dvadeset dana priprema, torti, mašnica, cveća, muzike, … Sve je palo u vodu. Naše mame su se dvoumile između samospaljivanja i štrajka glađu pa su kao praktično rešenje izglasale obustavu rada.

“Pa kako sad da javim onoj ženi da otkazujem svadbu. A muzika…”
“Evo ja ću.”
I u jednoj prostoproširenoj rečenici saopštim da smo odlučili da se venčamo drugog datuma. Čak se i izvinim. Isto i sa muzikom. A sa najviše radosti sam otkazao 27 jebenih torti.

Vidim duet “mama and mama” su namrštene.

“Sad sam da organizuješ sve i da nas obavestiš kad i gde da dođemo. Mi više ne pomažemo”

Na licu mesta okrenem tadašnjeg gradonačelnika i pitam koji je najreprezentativniji restoran. Kaže ima neki novootvoren na aerodromu i da mi preporuku kome da se javim. Pozovem i dogovorim u 3 minuta. Od dva menija “all inclusive” odaberem skuplji a dobijem popust. Sa tortama i pićem. Nisam ni pitao šta služe. Nisu valjda idioti da daju salamu i smrdljiv sir. A i imamo solidnu preporuku.

Sledeći poziv je bila muzika. Ansambl “Groš” moji dobri drugari su morali da prekinu turneju po Grčkoj. Ali kad se MORA nije teško. Jedan deo svog života sam im bio neka vrsta menadžera i uterao dosta nastupa. Znali su da kad tad… E pa došlo je kad tad. Ono što nisu znali je da ću ipak da ih platim.

Odelo. Zoća modna konfekcija “Taboo” i dogovor od 30 sekundi:

“Zoćo ženim se.”
“Nek je sa srećom… A odelo?”
“To. Zato i zovem.”
“Brate nije valjda za sutra?”
“Nije.”
“Pa će nam treba barem 3 dana. Dođi da ti uzmu mere.”

Odem ja u “Taboo” i baja koji me meri odmah diktira mere nekom u proizvodnji.

“Ruka 53, … Jeste ruka 53. Pe-de-set-tri. Vrat 54, ….”
Onda se čuje iz slušalice
“Si ti lud? Kakve su ovo mere? Kog meriš? Je l Milana Životinju”
“Jeste njega merim.”

Da sam znao da će to da postane in pa da mi sašiju i uniformu…

Usledilo je vađenje prve Jovanine lične karte i zakzaivanje u opštini pa i u crkvi. Mogu da priznam da nije bolelo i da mi je bilo baš prijatno. Čak sam nakon svadbe i unošenja mlade u stan izašao da se provozam malo motorom.

A Jovanin komentar je “Da sam znala da je ovako dobro u braku udala bih se sa 15”

“Gle evo i tebe u novinama. Što mi nisi rekao? Ti mi nikad ništa ne govoriš… A što si u ovoj jakni?”

Izvor: ckm.rs