PREDLOG ZA NOVI GRB REPUBLIKE SRBIJE

Fragmenti tekstova u “novonastalim” okolnostima 

● Cena koja se za ignorisanje i negiranje istorijskih grešaka plaća uvek je visoka. S tim što su računi za ponavljanje grešaka svaki put sve teži, dramatičniji i posledično dalekosežniji. Cena koja nam se u vidu skupštinske Rezolucije i najava diplomatskih sukobljavanja vladajuće Srbije (čitaj:Koštunice) sa državama koje bi priznale nezavisnost Kosova upravo ispostavlja jeste cena gubljenja perspektive ovog društva (čitaj: njegove evropske budućnosti).  

● Posledica gubljenja te perspektive jeste i radikalizacija Srbije, odnosno  njeno guranje u naručje Tomislava Nikolića i Srpske radikalne stranke. Bez ideje, bez vizije, bez jasnog političkog plana ili makar liste prioriteta vlast u Srbiji proteklih godina najuspešnija je bila u negiranju realnosti. Sve postoji osim stvarnosti, i sve je bilo preče od iste. Kultura pamćenja za koju je odgovorna društvena elita jedne zemlje ovde ne postoji ─ baš kao što još uvek ne postoji ni sama društvena elita.  

● Bez postojanja baznog konsenzusa o tome šta se u jednom demokratskom društvu sme a šta se ne sme neće biti ni kulture pamćenja, niti pak postojeće istorijsko iskustvo može da bude korišćeno za kreiranje drugačije društvene stvarnosti. Uostalom, ne jednom primećeno je da ovako shvaćene i zloupotrebljene naša istorija i tradicija sve više postaju prepreke za (ubrzanu) modernizaciju zemlje!  

● Mit koji prerasta u mitomaniju za svoj produkt nužno rađa činjenicu da Srbija današnjice nije raščistila sa vlastitom prošlošću, da ne zna šta bi sa sobom u sadašnjosti, niti pak sluti šta može da očekuje od sutrašnjice. Ono što zna pravi se da ne vidi – ono što vidi ne želi da zna. Ono što joj se ne sviđa najradije bi da zaboravi i spremna je da na najsuroviji način kazni svakog onog ko se usudi da  na "isto podseća"...  

● Zaborav kao kategorija možda može da bude koristan pojedincu u svrhu prevladavanja teških trenutaka u životu – međutim kada se zaborav proglasi za vrhunski i vrhovni politički princip u vođenju jedne zemlje ili naroda tada je takođe neminovno da se i istorijske greške iznova vraćaju kroz svakodnevno proživljavanje vlastite mračne prošlosti.  

● Nije tu činjenicu danas ni jednostavno ni lako priznati ─ ali je svima već apsolutno jasno da će do nezavisnosti Kosova pre ili kasnije ipak doći. Uzrok ovakvog raspleta jeste višedecenijska nesposobnost Beograda da na miran i civilizovan način reši probleme građana Kosova (i Metohije). 

● Slobodan Milošević nije bio elementarna nepogoda. Njega smo stvorili mi. Mi smo odgovorni i za njega i za sva zla koja je naneo: kako našem, tako i okolnim narodima. I sve dok se prema toj pošasti naše novije istorije budemo ponašali u stilu: "eto, dogodilo se", mi ćemo biti odgovorni i mi ćemo biti saučesnici u svim zlodelima i nepočinstvima njegovog režima. Sve dok ─ zarad nemoći da priznamo i prihvatimo i vlastiti deo krivice ─ budemo zabijali glavu u pesak i pravili se da nas se to ne tiče, mi ćemo, zapravo abolirati režim i, ma kako naizgled paradoksalno zvučalo, post festum postajati njegov deo. I sve dok je aboliran Milošević zajedno sa njim biće abolirani i Šešelj, i Mladić, i Arkan… 

● Pretpostavimo recimo, situaciju u kojoj Kosovo ostaje u Srbiji! Može li u tom scenariju iko od onih koji “ne daju” odgovoriti na pitanje šta će Srbija da radi sa tim i takvim Kosovom? Kakve su joj perspektive ili namere? Čime će to suverena Srbija na svojoj neotuđivoj teritoriji moći da zaštiti preostalu srpsku manjinu kao i kulturno-istorijske i verske spomenike na KiM u slučaju da do nezavisnosti ne dođe? Na koji način Srbija misli da u svoje političko uređenje integriše gotovo dva miliona kosovskih Albanaca od kojih je gotovo 2/3 mlađe od 30 godina? Da li bi Srbija, u slučaju da se to dogodi, bila spremna da, recimo, u budućnosti prihvati demokratski izabranog kosovskog Albanca na čelu vlastite Vlade?! Da li postoji rezervni plan u slučaju da do nezavisnosti ipak dođe? Da ovom prilikom ne ulazimo u pitanja tipa: a kako ćemo mi to da ne damo - i ko će uopšte nas o bilo čemu da pita... Umesto realnosti i vizije opet igramo već viđenu igru, nudeći šansu Rusiji da još jednom, ponovo preko naših leđa pokaže da je velika sila.  

● Naizgled paradoksalna je i situacija u kojoj se polovina aktuelne Vlade (makar do juče i makar deklarativno) zalagala za evroatlanske integracije ─ dok njena manja ali jača polovina svo vreme čežnjivo mašta o obnovi varšavskog pakta i hladnog rata, izražavajući mazohističku spremnost da moneta za potkusurivanje u tom ratu bude upravo Srbija. Fanatičnoj istrajnosti drugih ni ovaj put nije se uspelo odoleti, tako da je aktuelna srpska vlada potpuno jedinstvena čak i po upornosti u odbijanju da se prihvati politička realnost i shvati činjenica da međunarodni odnosi funkcionišu na drugačijim osnovama nego u vreme dok je Tito bio živ. Ljudi koji sebe ovde doživljajavju kao političku elitu nikako da shvate da je hladni rat prošao i da Srbija nije, niti je ikad bila na bilo kakvoj svetskoistorijski važnoj raskrsnici ikakvih puteva. Realnost kaže da je ona jedna mala, zapuštena, i ne bez vlastitih zasluga, poražena, ponižena i podeljena zemlja... Zemlja koja u svom mazohističkom trčanju unazad i udaljavanju od civilizacije još ne poseduje vrednosni sistem primeren vremenu u kom živimo, u kojoj ne postoje izgrađene institucije niti pravila ponašanja ─ o poštovanju zakona i (demokratske) procedure da i ne govorimo...   

● Politika zabijanja glave u pesak i beskonačnih prolongiranja suočenja sa realnošću ─ praćena su očekivanjima da će se stvari same od sebe već nekako sklopiti u našu korist... Aktuelna državna politika tako neodoljivo podseća na one tragikomične hodočasnike koji svakog 25.maja posećuju Kuću cveća ─ sve kako bi se tamo osvedočili kako nikad više neće biti kao što je bilo. ─ Ma jel’te molim vas?!   

● Uostalom, zna li iko da kaže šta su državni prioriteti današnje Srbije: koja je to državna strategija, u čemu se – izuzev opštih mesta tipa nova radna mesta, mantri koje počinju sa: nećemo, ne damo, ne može... i tako to – ogledaju principi vladajuće politike, koji su prioriteti sutrašnjice? 

● Sistem vrednosti zasnovan na lažima i samozavaravanjima koji odavno ne funkcioniše nikako da bude zamenjen novom (drugačijom) vizijom političke realnosti. Umesto edukacije i političke emancipacije ovog nesrećnog društva opet je na delu nastavak mitomanskih samoobmanjivanja u koja više niko ne veruje ─ uključujući i one koji ih izgovaraju, naravno... 

A EVO I PREDLOGA: