Prohibicija

Kad sam sa nepunih dvadeset godina, jednog nedeljnog prepodneva, skupio hrabrost i prvi put seo u baštu hotela Moskva, oko mene su sedela sve starija gospoda, u ono vreme drugovi. Sede, a pred njima kafe i vinjaci. Svi čitaju Politiku. Sednem i ja, čekam, ali kelner nikako da me primeti. Mislim, to je zato što ne čitam Politiku. Skoknem preko do kiska, a na stolu sam ostavio cigarete F57 i šibicu, kupim Politiku, raširim i tobože čitam, a sve gledam kad će kelner. Međutim, kelner me uporno ne primećuje. Džaba mi cigarete, džaba mi i Politika. Shvatim da mladićima mojih godina nije mesto u kafani i pokunjeno, ko popišan, napustim baštu.

Prolazile su godine, nisam baš imao vremena za kafane. Sada imam.

Jedno veče, a i nije bilo mnogo kasno, svratim posle šetnje Knezom u jedan kafić. Jedva nekako nađem slobodno mesto i u opštoj graji uz, preko svake mere, preglasnu muziku, uspem da naručim kriglu piva.. Okrenem se okolo i vidim da je kafana prepuna isključivo mladog sveta. Malo mi neprijatno, ali šta je tu je, naručio sam piće, ne mogu da odem. Taman kad sam ispio prvi gutljaj, okreću se trojica mladića iza susednog stola, gledaju me i smeju mi se u lice.  Jedan od njih me pita: "Matori, koja je tebe muka u klafanu naterala ovako kasno?"
Ne odgovaram, ispijem gutljaj piva i brže bolje, pokunjeno, ko popišan, izlazim. Shvatim  da danas nije vreme da ljudi mojih godina sede u kafani. Putem do kuće pitam samog sebe: Pa, kada je to, zaboga, trebalo da bude moje vreme da sedim u kafani?

Da se u kioscima ne kupuju samo novine i cigarete, shvatio sam sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Pored gimnazije u kojoj sam radio, svako jutro je ispred  kioska  stajala omanja grupa muškaraca. Zimsko doba, još  nije pravo ni svanulo, mraz stegao, a oni čekaju da se kiosk otvori. Da kupe novine, mislio sam. Jednog jutra sačekam i ja zajedno s njima da se kiosk otvori i da kupim novine. Dvojica od njih kupili su «unučiće» sa šljivovicom, jedan sa Rubinovim vinjakom, dvojica pivo, a samo ja novine.

Ispred stana gde sada stanujem je veliki zeleni park. U njemu se uveče oko deset časova okupljaju mladići i devojke. Kako noć odmiče sve su glasniji. Meni to ne smeta, znam mladi su, a i navikao sam. Više od decenije svako jutro, pre odlaska na posao, tim parkom sam šetao mog Iliju, crnog labradora, sve dok Ilija nije otputovao (u Španiju, verujem). Svako jutro, oko svake klupe ležale su na desetine praznih plastičnih pivskih boca, ponegde i po koja prazna staklena boca od votke, a ponekad i po koji, od pića komatizovani mladić, skoro dečak. Ilija bi lajao, ja ga drmusao, ali pijani ili drogirani mladići se obično ne bi budili. Nas dvojica bi ih čuvali dok ne stigne hitna pomoć. Nedaleko je, naravno,  kiosk koji radi od 00 do 24.00. Na tom kiosku odavno se ne prodaju novine, samo piće.

Nedavno su gradski oci doneli odluku da se beogradske kafane, kafići i restorani radnim danom moraju zatvoriti do ponoći, a da se alkoholna pića u prodavnicima i na kioscima mogu prodavati samo do 22.00 časa. Iskren da budem, obradovao sam se toj odluci. Pomislio sam: Došlo je vreme da se beogradska mladež ponovo okrene učenju, studiranju i radu.

Međutim, mediji javljaju da se sinoć  velika grupa mladih ljudi organizovala preko FB mreže i protestovala protiv tih odluka gradskih vlasti. To je, kažu, ograničavanje njihovih demokratskih prava i sloboda.

Možda su u pravu, ali neko tim mladim ljudima mora javiti da u demokratiji, pored prava i sloboda, postoje i obaveze.  Da se uči, studira ili radi, naprimer.