Na ovaj baksuzni dan

svim baksuzima priznajem - ja sam ona što voli plavo nebo iznad Srbije.

Da se odmah razumemo, ja nisam objektivna, muči me dijaspora. Doduše, ta reč manje asocira na inostranstvo, a mnogo više na daljinske seksualne odnose mahovine ili paprati, mada ponekad mi zazvuči i kao kožna i boženedajisakloni venerična bolest. Još kad se dijaspori doda reč matica, tu već stižemo do scena iz prvih pokušaja filmovanja naučne fantastike. Onih u kojima se pojavljuju mravci i insekti uopšte, veliki k'o kuće, koji se ljuljaju svojim kartonskim sastavom i prete da pognjave gomilu statista koji u iskrenom strahu vrište u podnožju kadra.

Ako vam ove reči nisu hemijskom pisane na kožu, tu je i rasejanje, koja vuče na poljoprivredu, semensko bilje i pesticide ili na pogubljenost i zaboravnost. Zbog čega se nužno postavlja pitanje kako se zovu pripadnici rasejanja – rasejani, pogubljeni? Ili samo dijasporičari? Svi mi koji ne živimo kod kuće.

Mi koji smo se razleteli tehnikom papratnih spora po belom svetu, pa sad odande tiho uzdišemo i zarozavamo se na svaki pomen matice, negirajući onu »Daleko od očiju, daleko od srca«.

Jer, dok u matici kritikuju, džvanjkaju, smatraju i primećuju svaki trun pod tepihom i planinu u oku, mi gledamo srcem u svakom vraćanju i svraćanju kući, koje se u rasejanosti našoj dijasporskoj zove – punjenje baterija.

Uzmimo na primer mene. Već pri samom ulasku u Majku Srbiju ja odmah primećujem kako je crnja od crnog do ljubičastog masnog sjaja zemlja vojvođanskog dlana. Da poseješ dugmad, kaputi bi nikli. Nema lepše ravnice zašivene horizontom za bestidno plavo nebo. Još ako se matica u saradnji sa lokalnim poljoprivrednicima ugradila u nadležno godišnje doba i organizovala mi doček procvetalim beskrajem suncokreta, ja ostajem bez reči od ljubavi. Meni lepo. Lepše no igde drugde na svetu.

Sem u Šumadiji. Koja ravničarskom nedogledu sunčanih očiju, konkuriše statusom zavičaja. Zaljuljana talasima brda i sva čupava od šuma po kojima ime nosi. Nigde drugde, ali baš nigde, ne plovi sokakom miris prezrelih šljiva kao u Šumadiji. Tada nebo pobledi od plavetnila šljivara, maglicom pokrivene modre boje zaboravljenih ranki i madžarki.

Rasuta među njima živi lepota od rodbine koja čuva sećanje na sve što sam ja zaboravila. I reči kakve samo tamo rastu, kačeći se džakanjem na tarabu, kriveći plotove batarama na njih obrnutim da se osuše od duleka za prakce, zapetljavajući se u kupine strnjikarke ili vilinom kosicom uz purenjake i raskokavajući se puckama.

I tu smo kod još jedne stvari koja je u Srbiji lepša no igde drugde na svetu – jezik. Iako se čini da se podrazumeva i neprimećen živi svoju svakodnevicu u Srbiji, upravo maternji jezik je ono što će podsvesno dirnuti svakog ko se sticajem ma kakvih okolnosti odlučio da živi van njegovog dometa. Ma koliko dobro naučili strani jezik, taman se doveli na rub asimilacije opasnošću da mislite i sanjate na jeziku zemlje domaćina, taj prvi naučeni jezik će ostati večiti deo vas. Deo koji nedostaje i koji sobom napuni baterije iz trećeg pasusa. Njegovu lepotu od vas ne mogu otkinuti ni dežurni režimi, ni bilo koja trenutna politika na delu u matici. Samo na tom jeziku ćete se smejati od srca i samo taj jezik će učiniti da osetite da ste ponovo kod kuće. On je večito lepa strana Srbije, kojom će vas ona kao svaka nedokazana majka koja ne prihvata da joj deca odrastaju i odlaze, držati uz sebe celog života. Kao što drži i mene ne dozvoljavajući mi da zaboravim koliko je lepa. Lepša od reči.

365lepihdana