Gadan deda rastem

-Gde god nađeš zgodno mesto tu voćku posadi, citirao bi moj pokojni deda staru dobru pesmicu kad god bismo počeli raspravu u cilju da ga ubedim da je lepše i praktičnije u dvorištu imati travnjak na kome može da se igra fudbal , nego da  s jeseni skupljam lišće  i opale, natrule jabuke ili kruške.

-E Milane, Milane, slepce ćeš ti da vodiš, govorio bi svoju omiljenu koja je trebala da bude nešto između kritike i molbe da se napokon opametim. Ja sam se smejao i najiskrenije verovao da je njega pregazilo vreme, da je izlapeo i da ja falabogu nikad neću biti kao on.

Kažu da se čovek na polovini života totalno preobrazi. Mnogo toga što je izvrgavao ruglu u mladosti,  postane mu, na sopstveni užas, prihvatljivo i poželjno. Ateisti poveruju, raspusni i promiskuitetni postanu monogamni i obrnuto, ispičuture i propalice se uozbilje i postanu domaćinski nastrojeni građani. Nekadašnji, ka sportu usmereni, sjajni mladići  probude se kao  klošari koji se ubijaju od alkohola po lokalnim parkovima, a bivše lake ribe završe kao uzorne majke i dobre domaćice.

Obratno se, takođe,  dogodi. I ne retko.

Tako sam i ja postao manijak. Od nekadašnjeg mrzitelja voća, čak i u obliku soka, izrastao sam u dosadnog i  napornog čileta koji samo gleda gde će i koga da smara o novom sadnom materijalu, načinu prskanja ili prihrani preko lista. O kalemljenju da ne pričam.

A sve je moglo da bude drugačije da sam samo ostao pri prvobitnoj nameri da sa još jednim ortakom upišem zaštitu bilja u Zemunu. Trebalo je da stanujemo kod moje babe na Bežaniji. Stvar je bila izvesna koliko je i Endi bio pečen da pobedi Noleta. E onda je proradio moj inat da dokažem ćaletu da mogu i ja da savladam mašinstvo iako mi je on  uporno i bezuspešno objašnjavao da je to vrlo specifična nauka i kao takva nije za nekoga ko ima buve u gaćama i  ne može pošteno da odsedi ni za vreme doručka. No, inat se još jednom pokazao kao zajeban zanat.

Da se razumeno – mene su  to crtanje i mašinski elementi privlačili kao krst đavola ili prostitutku debeli penis. Šta tek reći za biljke i  blatnjave njive.

Ni sam ne znam kada se i kako  desilo. Odjednom sam se zainteresovao zašto mi se višnje i kajsije suše od monilije,  kako da spasim kolačaru od crva koji joj jede stablo, da li je za rakiju bolja madžarka ili ranka... Poljoinfo mi je postao jedan od najomiljenijih sajtova. Nisam registrovan, samo čitam,  pamtim i copypastujem. Davim kolege koliko je cvetalo, koliko  kiše treba još da padne i koliko je sunca potrebno voćnjaku koga je posadio deda, obnavljao ćale i koji će da ostane mom sinu. Ove godine smo posadili neke nove višnje, kalemili još jednu divlju trešnju, posadili još dva lešnika. Trujem sve oko sebe koliko sam pokosio za jedan dan, pivo sam omanjio, jedva da i blog obiđem. Nije zezanje, načisto sam odlepio. Deca se smeju, žena me zajebava. Ako, mislim ja , dok imaš koga.

Nešto kontam da mi se cela ta pasija poklapa sa ženidbom i roditeljstvom. Psihoanalitičar početnik u meni govori da je taj hobi koji je više od hobija  posledica spoznaje prolaznosti mladosti i života uopšte i da je to neka vrsta odbrambenog mehanizma. Znaš ono: deca su produžetak sorte, mlada ljubavnica daje infuziju sveže i jake krvi, a posađeno drvo stvara osećaj besmrtnosti. Bilo kako bilo , šljivina osa je postala spominjanija od ’’Balkana’’ na radost mojih ukućana i pripadajućeg nam novčanika.

 -Slepce ćeš ti da vodiš,  još uvek mi odzvanja u ušima. Kako je samo znao?

Srećom, kako se danas deca sve kasnije žene i udaju, velike su šanse da ne dočekam unuke i izbegnem trenutak kada im objašnjavam da je bolje da umesto na žurku odu na plac.

 I da je umesto nekakvog ukrasnog šiblja korisnija kajsija, na primer.

Ili da im sednem na kičmu sa onim :  ko nije drvo razumeo prvo pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio