Kada sam malopre čuo na vestima da je ukinuta prvostepena presuda napadačima na Teofila Pančića, prva misao mi je naravno bila da je presuda ukinuta zato što je sramotno mala. Međutim, sledi pojašnjenje suda:
По оцени Апелационог суда, првостепени суд није поуздано закључио да су окривљени Младеновић и Жужа знали да нападају новинара Теофила Панчића, као и да ли је мотив напада на оштећеног то што је новинар или евентуално неслагање са садржином његових објављених текстова.
Према оцени Апелационог суда, првостепени суд је учинио битну повреду одредаба кривичног поступка, јер су изостали разлози о одлучним чињеницама и одговарајуће објашњење у погледу околности које су од значаја за кривичну санкцију.
Ubice Milana Pantića i Slavka Ćuruvije su i dalje nepoznate, ne zna se ko je bacio bombu u stan Dejana Anastasijevića i zamalo ubio njega i suprugu, a u Srbiji gotovo da više i nema istraživačkog novinarstva. Niko ne spominje o kome je Milan Pantić pisao (čitaj: Cementara), a ne čudi da niko više ne spominje bivšeg ministra policije Jočića i njegovu izjavu da je plan ubica bio da zaplaše Pantića, a ne da ga ubiju. Odakle on to zna?
Šta će nam novinari, imamo Ivana Ivanovića, Adrijanu Čortan i Medijski javni servis evropske Srbije.