Sobarica i šef MMF-a

U holivudskom filmu “Sobarica i senator” (Maid in Manhattan) skromna i vredna sobarica (Dženifer Lopez) pronalazi pravu ljubav sa zgodnim političarem (Rejf Fajns). U stvarnosti, kako nam pokazuju dva nova seksualna skandala, političari mogu biti skloni vezama sa služavakama, ali su te veze retko kada romantične i srećnog završetka. Najčešće su zataškavane, a ponekad se, izgleda, dese i bez pristanka same služavke. Ljubavna veza sa kućnom pomoćnicom bivšeg guvernera Kalifornije Arnolda Švarcenegera neće koštati političkog položaja, jer je čuvana u tajnosti dovoljno dugo da guverner završi svoj mandat, ali ga je koštala braka sa harizmatičnom i uticajnom Marijom Šrajver.

Moćni šef MMF-a, 62-godišnji Dominik Stros-Kan, u kratkom roku je od vrha moći i uticaja dospeo do dna, od hotelske sobe vredne 3,000 dolara na noć i prve klase Er Fransovog aviona, do zatvorske ćelije, zbog optužbi 30 godina mladje sobarice hotela Sofitel za pokušaj silovanja. “Sa beskrajnom tugom” podneo je ostavku na mesto direktora MMF-a (institucije kojoj je dao veliki doprinos da bi sada bacio senku na njen rad), i odlučno tvrdi da je nevin.

U svim komentarima se mora poći od osnovne tačke – Dominik Stros-Kan je nevin dok se ne dokaže suprotno. S jedne strane, i u samim finansijskim krugovima, on ima reputaciju “zavodnika”, po sopstvenom priznanju “žene su njegova slabost” i već je imao nekoliko dobro dokumentovanih afera. Posle sobarice iz Njujorka ( inače, poreklom iz Gvineje, jedne od najsiromašnijih zemalja sveta) nekoliko žena u raznim delovima sveta je istupilo sa tvrdnjama da je Stros-Kan pokušao da ih napastvuje. Mnogi su, na osnovu toga, skloni da poveruju u optužbu i pre konkretnih dokaza.

Na drugoj strani, verovalo se da Stros-Kan ima šanse da kao potencijalni predsednički kandidat socijalista pobedi Nikolu Sarkozija na sledećim izborima u Francuskoj, a on sam nagovestio je da očekuje da će politički protivnici pokušati da mu zadaju niski udarac upravo koristeći njegovu poznatu “slabost”. Zbog toga se mnogi pitaju da li bi Stros-Kan bio toliko arogantan, bahat i neoprezan da svoju sadašnju i buduću karijeru žrtvuje zbog kratkoročnog seksualnog impulsa u hotelu Sofitel. Drugi smatraju da je to upravo slučaj - da bogati i moćni ne žele da suzbijaju svoje impulse jer veruju da će moći da se izvuku iz svake situacije. I to su dve strane o kojima može da se razmišlja dok branioci i tužioci pripremaju svako svoj slučaj.

Zahvaljujući grozničavom radu američkih medija, saznaćemo sve o ručku Dominika Stros-Kana sa njegovom ćerkom, podatke o magnetnoj kartici – ključu hotelske sobe, kreditnim karticama, pratićemo digitalni i papirni trag njegovog kretanja po Njujorku tog fatalnog dana, podatke o njegovim razgovorima mobilnim telefonom, videćemo da li se vreme iz optužnice “slaže” sa njegovim kretanjem. Umesto “Sobarice sa Menhetna” gledaćemo stvarnu istragu nalik na epizodu krimi-serije “Mesto zločina – Njujork”.

Slučaj Stros-Kan se ovih dana razmatra iz raznih uglova – od parabole o padu moćnika, preko gnušanja nad obesnošću bogatih i uticajnih, pitanja o kvalitetu socijaliste koji vozi “poršea”, prima godišnju platu od $441,980.00, i dodatnih 79,000 za troškove, oslobodjeno poreza, prema izveštajima je vlasnik dva stana u Parizu, kuće u Marakešu i još jedne, u Džordžtaunu, ovde u Vašingtonu.

Zatim, dolazimo do priče o kulturološkim razlikama Francuza i Amerikanaca. (Na primer, francuska javnost bila je šokirana fotografijama šefa MMF-a u lisicama, jer u Francuskoj nije dozvoljeno objavljvanja fotografija optuženih osoba, već samo osudjenika, iako su takve fotografije poznatih ličnosti sasvim uobičajene u SAD.) Onda se u ceo slučaj upliću poznate predrasude – o Amerikancima kao puritancima i licemerima, a Francuzima kao opuštenim, liberalnim hedonistima, zbog čega neki u Francuskoj smatraju da je Stros-Kan žrtva američkog lažnog morala.

S druge strane, kako u svom komentaru zapaža novinar Kristofer Hičens, takve predrasude mora da su se “zapatile “ posle vremena kada je na čelu Francuske bio Šarl De Gol, “puritanac i odani muž koji svojoj supruzi Ivon nije pružio nijedan razlog za žalbu”, a na čelu SAD Džon F. Kenedi – o čijoj slabosti prema ženama ne treba posebno govoriti pa ona ipak nije ničim ugrozila njegov “mitski” status u američkom narodu.

Zapravo, mi, posmatrači baš kao i budući sudija, slučaj Stros-Kan treba da posmatramo van kulturoloških i socioloških okvira, kao jednostavno pitanje krivice, zločina i kazne. Istovremeno, ukoliko se krivica dokaže, pouka će biti upečatljiva upravo na sociološkom planu – da moćnici nisu van domašaja zakona, a da bespomoćne žrtve prestaju da budu bespomoćne onog trenutka kada se usprotive - i progovore.