Skadarlija kroz jedan (moj) život

Vreme prošlo. Leto. Dovoljno sam imao mala stopala da mogu da skakuću sa kamena na kamen kaldrme, ometajući prolaznike. Skok jedan, skok (uh, kako je ovaj veliki) drugi, zadržati se na prstićima, skok treći… Kretali smo se odozdo, mama, tata, sestra i ja, u ogromnoj koloni držeći desnu stranu. Oni hodajući normalno, šetajući, a ja kao žaba. “Kukusigameni, prekini da skačeš,smetaš ljudima”, kao da mi nismo ljudi, podvikivao je Kukusigameni senior. A ljudi je bilo puno tih letnjih večeri u Skadarliji. Oni što su išli na gore, išli su desnom stranom, a oni što su se spuštali niz ulicu levom (takva su pravila vožnje u našem gradu-drži desnu stranu).  A nisam ja baš bezveze skakutao. Hrlio sam ka delu gde je sa starog projektora, jedan čika puštao crtane filmove i burleske. Na tom mestu bismo zastali, Kukusigameni senior bi zapalio cigaretu, a ja bih sa ostalom dečurlijom zurio u projekciju, smejao se i komentarisao. U nekom trenutku bi me moje noge izdale, počele bi opet da skakuću po kaldrmi, a bez pravog  razloga, i to je bio dovoljan znak da možemo da krenemo u dalje osvajanje Skadarlije. To je podrazumevalo moje beskonačne želje: pljeskavicu, fišek kikirikija, kandirano grožđe nanizano kao ražnjić i neki sok na kraju. Dobro, nisu mi uvek sve želje ispunjavane ali sam baš zbog toga imao maksimalističke zahteve. Bio sam bezbrižan i prilično mršav, pa je većina mojih zahteva za hranom ipak ispunjavana. “Samo nek jede. Vidi kakav je žgoljav, kukusiganjemu,” govorio je otac, uzaludno  se nadajući da ću da ojačam od mojih silnih dečjih želja.

 

Verovali ili ne, prošlo je neko vreme, proteklo u skakutanju i gojenju Kukusigameni seniora, koji je bio osuđen na dovršavanje svih mojih do pola pojedenih pljeskavica. Počeo sam sa društvom da odlazim u Skadarliju. Pljeskavice me više nisu privlačile. Crtani filmovi i burleske jesu ali nisam smeo da priznam, jer bože moj, pa ja sam tada sebe smatrao odraslim.  A kako i ne bih, kad sam već odavno bio upisao osnovnu školu. I tako, bili smo manguparija koja tutnji Skadarlijom ne držeći se baš desne strane, više onako u cik-cak. Znojavi, praveći razne marifetluke,  izmamljivali smo  tu i tamo poglede devojčica sa mašnicama, osujećenim da se kreću normalno (za decu) jer su ih mame, koje su hodale u cipelama na štiklu, čvrsto držale za ruku. Negde u tom uzrastu sam otkrio čuvene lepinje sa kajmakom, ubrzo sa gulašom, a zatim i sa ljutim sirom. Naravno, kod „Spase“. To je bio moj razvojni put jedenja u Zetskoj ulici na stepenicama nekakve firme. Nismo uvek imali dovoljno novca da baš svako ponaosob kupi lepinju ali je solidarnost bila sveprisutna pa smo delili lepinje. Najbolje pamtim prvo probanje ljutog sira, koji sam bio prinuđen da delim sa jednim drugarom čiji su roditelji bili poreklom iz Niša, pa je bio navikao na ljuto. Usta su mi gorela i morao sam iz Zetske ulice da otrčim do fontane u Skadarliji i da se proguram da popijem barem šest litara vode. U toj Zetskoj ulici imali smo i konkurenciju iz druge škole, pa je dolazilo do raznoraznih konflikata i tuča, sve dok nismo i jedni i drugi shvatili da su stepenice dovljno velike za sve nas. Kukusigameni senior je vešto posmatrao kako priželjkujem da mi što pre porastu brkovi da bih se prvi put obrijao i odrešivao kesu ali samo ako ću da jedem nešto konkretno. „Nemoj da sam te video da si kupio sladoled ili tako nešto“, govorio je, a ja sam mu šmekerski odgovarao da ja jedem samo lepinje sa kajmakom, a od skoro i sa gulašom i ljutim sirom, pipajući se po gornjoj usni  kao da tražim te nepostojeće brkove.

Kada su brkovi porasli i već više puta bili obrijani jer su me ozbiljno nervirali (kakav paradoks: prvo priželjkuješ brkove i bradu, a onda te žešće nerviraju), na repertoar su došle girice i pivo. Šetali smo Skadarlijom, moj najbolji prijatelj i ja, nosili veliki fišek prepun girica (verovatno najobičnijih kedera, ispženih u ulju starom dva meseca) i mastili svoje sveže obrijane brkove i brade. Mislili smo da smo jako privlačni tako zamazani, a da bi pojačali svoju muževnost i šarm, naručivali smo po kriglu piva, posmatrajući ženske koje su tuda prolazile. Uspeh sa ribama je bio neverovatan. Nikada nismo posedovali toliko riba odjednom, naravno u stomacima, u vidu girica. Kad nemaš sreće u ljubavi, usled apstinencijalnog sindroma, posvetiš se umetnosti. Masnih faca, slušali smo pesme Djure Jakšića koje su s vremena na vreme recitovali pred njegovom kućom i upadali na otvaranja raznih likovnih izložbi. Motala se tu i jedna gatara (koja mi je prva otkrila da imam preterano dugu liniju života) i nekoliko „kontradiktornih ličnosti“ u vidu lakih dama pozamašne težine. Već se i Žika Obretković ustalio sa svojim nastupima, prodavci cveća su hrlili iz kafane u kafanu, sve se ponavljalo i ponavljalo, a uvek na neki poseban, drugačiji način. Jedno od tih leta me je startovao moj deda i pitao: „Jel ti pušiš?“ „Ne pušim“, lagao sam. I moj otac je potvrdio: „Ne puši, rekao sam ti“. „Nema veze, nego da mu ti kupuješ cigarete, a ne tamo da mu ko zna ko daje da puši ko zna šta. Takva su vremena“, presudio je deda, a tata je uhvatio svoje zaliske nervoznom šakom i verovatno pomislio: „Kukusigameni“.

Posle sam postao roker. Imao sam bend i uživao sam u muzici. U stvari muzika mi je postala život. Budio sam se sa muzikom, boravio u školi sa glavom punom muzike, hrlio posle škole na probe i uveče slušao muziku, pričao o njoj, da bih na kraju legao u krevet pored radija i tako spavao, što je nerviralo mamu Kukusigameni (tatu nije jer je on proizvodio svoju muziku hrčući kao da je progutao subwoofer). U toj fazi imao sam prijatelja slikara, koji nam je uradio fenomenalan plakat i koji je živeo tik uz Skadarliju. U njegovom ateljeu smo provodili noći slušajući raritete iz neverovatne kolekcije ploča koju je posedovao. Posle se u Skadarliji otvorila i „Pivara“ pa su se razna dešavanja uplela u moju bogatu vezanost za Skadarliju. Kroz moje telo su klizila piva, vina, duvanski dim, note i još mnogo toga što bi se moglo nazvati onim: „Živeti život punim plućima“, da nije bilo toliko zadimljeno. Eh.

Posle su došle godine zadimljene nekim drugim dimovima. Bili su to dimovi koji nisu mirisali na duvan ili „travu“. Više su mirisali na barut. Inflacija je pojela girice, pljeskavice, „Pivaru“, galerije, pojela je sve osim one kaldrme po kojoj sam nekada skakutao. Dobro, ostale su kafane ali su i one nekako utihnule, oronule i jedva tinjale u pustoši Skadarlijskih noći. Sećam se da sam jednom sasvim slučajno nabasao u Skadarliju u to vreme, sećam se da je bila zima i da je sneg promicao. Sećam se da je bilo kasno popodne i sećam se da sam bio neverovatno tužan. Onda sam zatekao onog mog prijatelja slikara u kafiću „Dživdžan“ na vrhu Skadarlije, gde smo prilično razređenim izgovorenim mislima, uz prilično razređeno vino, uspeli da humorom razredimo onaj tupavi osećaj koji je tih dana bio aktuelan. Osećaj da ti nešto klizi niz kičmu, hladno je, a istovremeno te žari. Voleo bih da se tih dana sećam ubrzano, kao u onim burleskama koje su projektovane u Skadarliji nekada ali avaj... sve mi se to nevoljno sporo odvija u glavi i skoro nikada ne uspevam da sačekam kraj.

 

Kada se razišao dim tih vremena, kada se razbistrilo, shvatio sam da veliki broj ljudi sa kojima sam delio Skadarliju i njenu kaldrmu, nisu tu. Razbežali su se na sve četiri strane sveta. Na mojim brkovima, pojavila se po koja seda dlaka, ukazujući da je prošlo neko vreme i hvala dragom bogu da je prošlo. Skadarlija je nastavila da postoji, pustila je svoje latice i danas već možemo reći da je ponovo u punom sjaju. A kako izgleda biće sve bolja i bolja. Verovatno ste primetili da nisam pisao o kafanskim dogodovštima , niti o pijanstvima,  muzici, pa ni o i konobarima i gostima tih kafana. To ostavljam eventualno vama, ako želite. Ja tu i tamo zaglavim u nekoj od skadarlijskih kafana, pojedem dobar roštilj, popijem manje ili više vina, naručim neku pesmu, trudeći se da zaboravim bar na trenutak sivu svakodnevicu koja nas okružuje. Za to Skadarlija i služi. Ako baš zaglavim, sutradan me Kukusigameni senior obično pita da li sam se oždrao i iskritikuje me kako to nije dobro: „ Ne valja noću jesti“, sada tvrdi sa puno pažnje.

I evo, uz pesmu koju je voleo sada već pokojni moj deda (onaj što je tvrdio da otac treba sinu da kupuje duvan), otvaram ovu kafanu. Šank je otvoren, natočite piće, pojedite ono što najviše volite i naručite po neku pesmu na moj račun.

Živeli!