Big Bang and the first light

         Gost autor - alselone

"Truth is stranger than fiction, but it is because fiction is obliged to stick to possibilities; truth isn't." 
— Mark Twain

Bošongo, Bantu pleme, veruju u boga Bumbu. Na početku Bumba je živeo sam u vodi. Onda se jednog dana razboleo i povratio Sunce, Mesec, zvezde i Zemlju. Pošto mu i dalje nije bilo bolje, sledećeg dana je povratio devet životinja: leoparda, orla, krokodila, ribu, kornjaču, munju (nju su kasnije proterali na nebo), čaplju, bubu i kozu. Poslednje što je povratio bili su ljudi.

Na Maliju živi narod Mande koji veruje u boga Mangalu. Mangala nije imao fizički oblik niti karakteristike i u početku je živeo sam. Iako nije imao fizičku formu, Mangala je mogao da sadrži  materiju unutar sebe. Onda je jednom pokušao da od te materije unutar sebe napravi seme. Iz prvog puta mu nije uspelo, seme se raspalo. Iz drugog puta je dobio dva semena i iz prvog je formirana riba. Riba Pemba je pokušala da pobegne i u bežanju je napravila Zemlju ali je umalo uništila Mangalinu matericu. Mangala je iskoristio Pembinog brata Faroa da napravi Sunce i ljude.

Stari Egipćani su verovali da je na početku bila samo voda. Voda je bila veoma moćna i zvala se Nun. Iz Nuna je nastao Ra koji je bio toliko moćan da kada bi imenovao neku stvar ona bi počela da postoji. Tako je Ra imenovao bogove, biljke i životinje. Poslednje što je imenovao bio je čovek. Zatim je Ra uzeo ljudski oblik i postao prvi faraon.

Platon je verovao da je svemir božanski, večan i da ga objašnjavaju kružna kretanja, dok je materijalni svet Zemlje oronuo i da ga karakterišu pravougaona kretanja. Među Grcima je posebno interesantan Anaksagora koji je tvrdio da je Sunce usijali kamen malo veći od Peloponeza a da je Mesec druga Zemlja, da ima planine, reke i svoje stanovnike i da sija zbog odsjaja sa Sunca. Sva energija potiče iz rotacionog kretanja etra. Grci su najvise se verovali u geocentrični sistem i trudili su se da objasne kretanje planeta. 

Model na slici objašnjava kako mi zapravo vidimo samo refleksiju kretanja planeta na našoj nebeskoj sferi.

Nauka i religija su saglasne oko početka, na početku nije bilo ništa. Ili gramatički neispravno – bilo je ništa. Ništa osim praatoma za nauku i Boga za religiju.

U početku stvori Bog nebo i zemlju.

A zemlja bješe bez obličja i pusta, i bješe tama nad bezdanom; i duh Božji dizaše se nad vodom.  

I reče Bog: neka bude svjetlost. I bi svjetlost.

Nauka bi rekla da je u početku bilo toliko ništa da nije postojao ni sam prostor, ni samo vreme, jedno veliko bezdimenzionalno ništa i u njemu jedan beskonačno gust atom, beskonačne temperature. I onda je on eksplodirao. I bi svetlost. I bi vreme.

Šta je Bog radio pre nego što je napravio Zemlju? Neki bi rekli da je pravio Pakao za one koji postavljaju takva pitanja.

Hoking je u svojoj doktorskoj disertaciji pokazao da se vreme može smatrati kao, i da se ponaša kao, još jedan pravac kretanja u prostoru, pod određenim uslovima. Uzimajući to u obzir možemo reći da onda pitanje „šta je bilo pre početka“ zvuči jednako kao „šta je na kraju sveta“ koje su postavljali ljudi verujući da je Zemlja ravna ploča. Prosto, kako je Zemlja okrugla i nema svoj početak i kraj, pa se možemo slobodno do u beskonačnosti kretati u jednom pravcu, tako, pretpostavljamo, ni vreme nema početak izvan ovog našeg prostora. Ne možemo otići severnije od severnog pola, ne možemo otići u vreme pre Big Bang-a.

Iako su naučne hipoteze koje objašnjavaju početak napisane od najbistrijih umova koje smo kao civilizacija i kao vrsta proizveli i iako su te hipoteze u skladu sa današnjim merenjima i posmatranjima, svakako je suviše rano da ih proglasimo za činjenice. Nauka nam je to pokazala mnogo puta. Siguran sam da nas očekuje radikalan pomak u definisanju sveta oko nas.

Dakle, sasvim je racionalno, u ovom momentu, smatrati da se Big Bang dogodio u početnom momentu, kreirajuci prostor i vreme, materiju i energiju. Par stotina hiljada godina, ovaj nas svemir bio je jedno užareno mesto, toliko užareno da je jedva i sama materija postojala, postojale su samo subatomske čestice. Jedno i dalje malo ali prilično užareno mesto, prepuno aktivnosti. Priča se, da je na početku svemir bio tolike temperature da je samo gravitacija postojala, dok ostale fundamentalne sile nisu.

Habl je otkrio da zvezde nisu uniformno rapoređenje po svemiru nego da su grupisane u velike grupacije koje zovemo galaksijama. Mereći svetlo sa galaksija, Habl je bio u mogućnosti da proračuna njihove brzine. Tako je potvrđeno da se svemir širi i to tako da se najbrže udaljavaju tačke koje su najudaljenije. Nešto kako kada bi se nacrtalo par tačaka na izduvanom balonu i posmatralo kako se tačke udaljavaju kako se balon puni vazduhom.

Dakle, svemir se širio i to ne ravnomerno. Još jedan brilijantni fizičar, Ričard Fejman, postavio je hipotezu u kojoj je rekao da svemir (i svaki drugi sistem) prelazi iz stanja A u stanje B po svim mogućim putanjama ili istorijama. Svaka istorija nosi određeni faktor koji zovemo amplituda i, prema tome, veorovatnoća da će svemir preći u stanje B iz stanja A dobijamo sumirajući amplitude svih putanja. Za putanje uzimamo i one koje su apsurdne u klasičnom smislu. Hoking kaže da verovatno postoji svemir u kom je mesec napravljen od plavog sira ali je u tom slučaju amplituda veoma mala, što i nije tako dobra vest za miševe. Ova teorija govori da je verovatnoća da je prvobitni svemir bio uniforman samo malo veća nego verovatnoća da je svemir bio samo-malo-tek-tek-neuniforman. Ove nepravilnosti prave varijacije u intenzitetu pozadinskog zračenja i potvrđene su merenjima, hipoteza je potvrđenja. Takođe, ove nepravilnosti „život znače“ – neki regioni prvobitnog svemira su imali veću gustinu od drugih, i ti regioni su usporavali ekspanziju okolnog dela svemira i mogli su da dovedu do formiranja zvezda i kasnije galaksija.

U ovom momentu svemir je mračno i vrelo mesto koje vrvi od aktivnosti. Posle 200 do 400 miliona godina od rođenja prve zvezde su zasijale. Kosmos je ugledao svoju prvu svetlost. Kao i svi pioniri, brzo su se vrtele, energično živele i umrle mlade.  Bile su mnogo veće mase od našeg sunca i mnogo brže su rotirale, danas ih zovemo spinstars. Od tih prvobitnih zvezda nema više preživelih koje bi pričale pricu o početku. Generacija ovih „party animal“ zvezda ima velike zasluge za kreiranje prvih težih hemijskih elemenata jer su svojom smrću poslale u svemir gorivo za nastanke sledećih generacija zvezda i planeta.

Puno je hipoteza u sta će ovaj naš mališa od kosmosa da izraste, postoje manje i više verovatne i lepota u spoznaji, istraživanju i upoznavanju. Da li će se širiti dok se sva materija ne raspadne, da li će se ohladiti i balzamovati, možda će se vratiti u singularitet u jednom velikom Big Crunc-u ili će oscilovati zauvek. Sve ovo zavisi od njegove „osobine“ i „prirode“ jedne velike Crne materije i još veće i još nepoznatije njegove Crne energije.

Možemo reći da su Crna materija i Crna energija svojevrsni DNK kosmosa, da nismo još uvek dorasli tome da ih pročitamo i da je na nama da se nadamo da ćemo što duže biti ovde da ga upoznajemo kroz epohe.

Posvećeno jednom malom univerzumu

 koji se Big Bang-ovao

jednog toplog avgustovskog dana

i svoje prvo svetlo ugledao

pre naših, zemaljskih, nedelju dana.