Dezavuisanje pravnog sistema

autor teksta je Nikola Jovanović, saradnik Centra za novu politiku i urednik Izazova evropskih integracija

Put Srbije u Evropsku uniju i dalje je posut trnjem i političkim minima, pa se retko raspravlja o nečemu što je glavna posledica evropske integracije : kompletnoj promeni pravnog sistema, koja bi se čak mogla nazvati pravnom revolucijom. Naime, država kandidat u toku procesa pristupanja mora inkorporirati u svoj pravni sistem sve propise koje je EU proizvela od svog nastanka (za nas preko 12.000 relevantnih propisa), kako bi u momentu pristupanja imala ista prava i obeveze kao i druge (stare) članice. Iz ovog razloga, očekivano je što prisustvujemo "regulatornoj inflaciji" i prevagi pravnog kvantiteta nad kvalitetom. Međutim, problemi kojima prisustvujemo u vezi donošenja i primene zakona do te mere su problematični, da možemo govoriti o kompromitovanju celokupnog pravnog sistema. O tome sve glasnije govore građani, sindikati, poslovna udruženja i asosijacije stranih investitore. U čemu je problem?
Ako ostavimo po strani reformu pravosuđa, o kojoj su se dovoljno izjasnile Evropska komisija i Venecijanska komisija Saveta Evrope, kojom smo dobili potencijalnu lavinu tužbi Sudu za ljudska prava u Strazburu, još veću preopterećenost sudske mreže i nad čijom se "korekcijom" takođe nadvila senka neustavnosti, postavimo ovaj put ostala suštinska pitanja. Kako je moguće da smo tek pri kraju privatizacije i tranzicije dobili zakon o zaštiti konkurencije i zakon o državnoj revizorskoj instituciji? Da deset godina nakon demokratskih promena nema zakona o restituciji? Zašto se oko 40% javnih nabavki odvija van otvorenog postupka? Zašto smo se setili da imamo zakon o sprečavanju pranja novca tek kad je korupcija dostigla sistemske razmere? Zbog čega još nije formiran Nacionalni savet za zaštitu postrošača, iako je predviđen zakonom o zaštiti potrošača koji je odavno usvojen? Primera je bezbroj.
Verujući i polazeći od toga da postoji politička volja u ovoj 2011. godini da se bar deo problema vezan za slabosti pravnog ispravi, potrebno je preduzeti sledeće sistemske mere: uvesti tkz. "organske zakone" kako bi se izbegla česta promena propisa i kolizija zakona; uvesti obavezu javne rasprave i izrade analize uticaja (RIA) prilikom pisanja propisa; puštanje zakona u proceduru usvajanja samo ukoliko postoje pripremljena odgovarajuća podzakonska akta i obezbeđen finansijski okvir implementacije, kao i i licenciranje državnih službenika koji se bave normativnim poslovima. Što se tiče institucionalnog okvira, neophodno je ukinuti agencije čija se nadležnost jasno poklapa sa nadležnošću resornog ministarstva, što je svojevrsni nonsens. Na primer, samo pod Ministarstvom životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja imamo Agenciju za prostorno planiranje, Agenciju za zaštitu životne sredine i Agenciju za rudarstvo, a pod Ministartsvom infrastrukture i energetike Agenciju za energetsku efikasnost , Agenciju za energetiku i bezbroj javnih preduzeća, instituta i direkcija (?!?!).
Takođe je važan odnos evropske integracije i reforme pravnog sistema. Proces evropske integracije bi trebalo da ima za cilj izgradnju evropskog, modernog, kvalitetnog i predvidljivog pravnog sistema koji će Srbiji omogućiti da napravi dobro poslovno okruženje i privuče daleko veći broj stranih investitora. Cilje je dakle ispunjavanje preduslova da Srbija jednog dana bude deo zajedničkog tržišta sa EU i tako ostvari dubinsku (proizvodnu & tehnološku) integraciju sa Unijom, umesto aktuelne plitke integracije (zona slobodne trgovine). U tom cilju neophodno je preduzeti dve sistemske mere : podići Kancelariju za evropske integracije na ministarski nivo i odgoditi rok u kome Srbije treba da bude spremna za članstvo sa 2012. godine za najranije 2014. godinu. Naime, Vlada je prilikom pripreme Nacionalnog plana integracije 2008. godine predvidela ulazak Srbije u EU 2014. godine i zato dala rok administraciji da se pripremi za članstvo do isteka 2012. godine. Međutim, imajući u vidu sadašnji tempo približavanja EU i eksterne šokove kojima je Unija izložena, možemo sa sigurnošću reći da Srbija ni teoretski ne može postati član pre 2016. godine, a najverovatnije ne pre 2018 godine. Zar pod takvim okolnostima nije bolje dati administraciji više vremena za kvalitetniju pripremu za članstvo i pažljivije pisanje i sprovođenje zakona? Inercija i preterani optimizam nikada ne treba da budu u sukobu sa realnim životom i elementarnom logikom.