Nekad ih pišem a nekad sam ja vest

Dan pred hapšenje narečenog snimali smo malo duže i bile neke zajebane scene tako da je cela ekipa bila kao iz centrifuge izvađena. Znao sam da nešto zaboravljam ali nisam imao snage da proverim šta pa sam se nekon razduživanja kostima odvezao u hotel. Tuširanje, kraća seansa
na fejsbuku i CKM i paljba na klopu. Dok čekam na kiosku piletinu, stariji gospodin sa ijekavičkim narečjem me tapše po leđima.

“Tako je junače”
“Hvala”

Mrtav sam gladan a i pojam nemam o čemu pričam a pivo i piletina mi drže mozak daleko od razmišljanja. Nakon klope seo sam u baštu kafića jednog pa drugog, u zbiru 7 – 8 piva i otišao da spavam. Probao sam da se setim šta sam zaboravio na setu. Naočare i telefon su bile tu, baš kao i novčanik. Ne znam zašto mi stoju upaljena ta lampica u glavi.

Ujutru opet drama za ustajanje, opet vožnja na set gde se snima, opet kostim, opet šminkanje.

“Jao pa ja vam sinoć nisam skinula tetovažu. Skoro da je neoštećena”.

Jebote ja sam se šetao kao pokretni bilbord sa tetovažom čoveka koji ima rezervaciju u haškom hotelu “Drama”.

Ovijeh dana sam bio poprilično zauzet. Prvo bila premijera jednog filma kome sam dao svoj skromni doprinos glumeći osećajnog makroa a kasno sinoć sam završio svoju ulogu na snimanju jednog drugog potencijalno kultnog filma. TO sudim na osnovu ekipe, scenarija i samog snimanja. Možda se pitate odakle ja u filmu? To što sam ja od uvek želeo da budem glumac je samo potreban ali ne i dovoljan uslov. Kao ono:

“Ide mi se opet u Egipat”,
“Pa je l si bio ranije?”
“Ma ne.. Ali mi se išlo i ranije, pa mi se sad opet ide.”

Ono što moja žena naziva “ma pusti ga bleji na fejsbuku” a ja knjižim kao internet publicistika i esejistika, su me, marljivim radom, postavili na prometno mesto na srpskom virtuelnom nebu pa sam vremenom bio u prilici da upoznam mnoge ljude interesantnih biografija i zanimanja. Moja tehnika nema nikakvu misteriju u sebi. Liči na zauzimanje mesta na prepunom šanku. Prvo pružim ruku da uzmem piće preko glava ljudi koji su već za šankom, pa dok plaćam uspem da dodirnem dasku šanka koju više ne ispuštam. Čvrsto držeći dasku savijam ruku i laktom i grudima napravim koridor i VOILA eto mene za šankom kao da sam celo veče tu.

Kad upoznam urednika nekog časopisa odmah se združim s njim, otvorim u razgovoru razlilčite interesantne teme i već za par dana se ponudim da pišem. Kad me u medijskoj kući prihvate stavim status:

“Taj i taj časopis mi dao ponudu da pišem za njih. Ne znam šta da radim?”, pa moji virtuelni drugari skoče da navijaju za mene i da me teraju da pristanem. I ja skromno pristanem … na ponudu koju sam ja dao.

E pa isto tako sam upoznao i neke filmske režisere i odmah sam počeo da pričam kako je srpska kinematografija dobra a posebno opus dotičnog. Jedino fali glumački kadar. Eto kod nas na filmu je upražnjeno mesto velikog, opasnog negativca. Mislim da Bata Kameni, Taško Načić i Boda Ninković nisu baš bili ozbiljno rešenje. Potreban je neko visok 194, ćelav, mišićav od 140 kila… I ta blaga sugestivnost je davala rezultata do sada. Normalno čim dobijem scenario uradim šta? Pa turim u status “Eto pored brojnih obaveza naćiću malo vremena da glumim u novom filmu poznatog režisera ___________(unesite ime)” . Ne kažem da me se filmadžije nikad ne bi same setile ali ako uzmemo da je prosečan životni vek 78 godina… onda je odgovor bliže ne nego da.

Elem ovaj film što sada snimasmo mi liči na hit. Reditelj i glumačka ekipa se ponavlja u još par filmova koji su opstali kao obavezno štivo. Primećujete da ne navodim imena režisera, glumaca i filmova. Da budem iskren, nemam neki poseban razlog zašto. Eto tako mi došlo.

Radni dani na snimanju sa narečenim rediteljem su prava ilustracija zašto je kroz istoriju dolazilo do ustanka robova. Postavljamo se par minuta pre nego se pojavi rano sunce, a to je malkice posle šest i teramo tako do zalaska sunca, koji umemo i da izignorišemo jer imamo moćnu rasvetu. neispavanost i grčevi od umora su samo neke od manifestacija našeg filmskog radnog elana.

Meni je zapala uloga, zbog konstitucije ili izgleda lica, šta li, jednog radnika na poslovima rešavanja i pravljenja problema. Za svaki problem imam rešenje i za svako rešenje umem da napravim problem… u filmu mislim. Imao sam različite kostime. Od crnog jednodelnog kombinezona, sa sve oružjem i vojnim čizmama pa dao crnopojasnog džudo kimona. Dakle suptilan neki tip i prava moralna vertikala. Ako tome dodamo i savršeno odrađenu lažnu, tetovažu na potiljku koja prezentuje lik, a boga mi i delo generala koji je juče uhapšen za ratne zločine. E taj mali kostimografski detalj je doprineo da juče budem hit na vestima.

Dan pred hapšenje narečenog snimali smo malo duže i bile neke zajebane scene tako da je cela ekipa bila kao iz centrifuge izvađena. Znao sam da nešto zaboravljam ali nisam imao snage da proverim šta pa sam se nekon razduživanja kostima odvezao u hotel. Tuširanje, kraća seansa
na fejsbuku i CKM i paljba na klopu. Dok čekam na kiosku piletinu, stariji gospodin sa ijekavičkim narečjem me tapše po leđima.

“Tako je junače”
“Hvala”

Mrtav sam gladan a i pojam nemam o čemu pričam a pivo i piletina mi drže mozak daleko od razmišljanja. Nakon klope seo sam u baštu kafića jednog pa drugog, u zbiru 7 – 8 piva i otišao da spavam. Probao sam da se setim šta sam zaboravio na setu. Naočare i telefon su bile tu, baš kao i novčanik. Ne znam zašto mi stoju upaljena ta lampica u glavi.

Ujutru opet drama za ustajanje, opet vožnja na set gde se snima, opet kostim, opet šminkanje.

“Jao pa ja vam sinoć nisam skinula tetovažu. Skoro da je neoštećena”.

Jebote ja sam se šetao kao pokretni bilbord sa tetovažom čoveka koji ima rezervaciju u haškom hotelu “Drama”. Probam da ubedim sebe da možda niko nije ni video, što je i logično. Zašto bi neko obratio pažnju na mene i moju ćelavu glavu veličine kineske kutije za glasanje. Zbog tetovaže “Warwho Youngman”, kako bi to pročitala drugarica sa televizije koja se razume samo u engleski i u ništa drugo.

Obično na snimanju držim telefon sa sobom ali bez zvona i vibracije. Zgodno dođe u pauzi između scena da proverim šta ima na netu i da se šujem sa gospodžom. Tu i tamo neki zalutali sms i po neki propušteni poziv. Kad sam video 14 propuštenih poziva i masu SMS-ova osetio sam neku nelagodu. Zvoni mi telefon u ruci i ja se javljam:

“Ja sam novinarka ta i ta sa radia tog i tog. Želela bih da vas pitam u vezi filma u kome glumite.”
“Šta konkretno.”
“Pa ta tetovaža na vašoj glavi…”
Neee. Nije valjda.
“Zamolio bih Vas da se obratite PiAru filma. Hvala i doviđenja”

Ubrzo još jedan poziv:

“Šta mislite o hapšenju… Čuli smo da ste vatreni pristalica…”

Prekonuo sam vezu i brzo otvaram poruke. Javljaju mi razni da je uhapšen Youngman. Koristim savremene tehnologije i kucam u google “Milan Strongman Tetovaža Youngman”. Dobijam desetine pogodaka. Od nekog iz ekipe je procurela i fotka. Mašala.

“Poznati srpski bloger, bilder i vagabund viđen kako se šeta terazijama sa tetovažom optuženika za ratne zločine…”

Internet portali već objavili da ja podržavam uhapšenog sa sve tetovažom. I to baš na dan hapšenja. Jebiga de si se i najboljima.

U opšte ne tvrdim da sam se noćas napio baš zbog toga. Naprotiv. Red je da filmska ekipa proslavi. A kolumna može da sačeka zoru… ili kad se već probudim. Mada mi je proradila savest pa sam navio sat, ne u 6 kao do sada, nego u 9. Da iskucam ovu kolumnu. I alal vera ko je izmilio ono “snooze” dugme na satu. Od 9 sam svaki put kad zazvoni alarm snuzovao do pola jedanaest. Kao o onom vicu gde tip priča o svom najlepšem danu u životu koji mu se zadesio u vojsci.

“… naša četa je marširala cele noći po pljusku i blatu. Jedva uspevamo da se ulogorimo. Većina vojnika se trese u groznici. Temperatura oko nule. Otvaramo onaj veliki šator i kopamo kanale za odvod kišnice. Potpaljujemo kube, postavljam neke grane i mahovinu . Nakon 45 kilometara, mrtav umoran i promrznut ležem i tonem u san. Osećam kako mi celo telo pulsira od umora kad uleće vodnik i ljutito se dere. Petroviću! Ajde na stražu. I to je moj najsrećniji dan.”
“Pa šta je tu za radost?”
“Pa ja sam Jovanović, nisam Petrović”.

Izvor: CKM.rs

Autor: Strongman