sa:n

resilient, my ass,

i

xmxm,
a možda nešto i dâ.

I treća stvar u vezi sa inteligencijom je njena posebnost. Trenutno radim na novoj knjizi koja se zove ''Otkrovenje'' i zasnovana je na seriji razgovora sa ljudima o tome kako su otkrili svoje talente. Fasciniran sam time. Knjiga je inspirisana razgovorom sa jednom divnom ženom za koju verovatno većina nikad nije čula. Zove se Džilijan Lin. Da li ste čuli za nju? Neki od Vas jesu. Ona je koreograf i svi znaju njen rad. Radila je ''Mačke'' i ''Fantom u operi.'' Divna je. Ja sam bio u odboru Kraljevskog baleta u Engleskoj, kao što možete videti. Džilijan i ja smo jednom ručali zajedno i ja sam je upitao: ''Kako si postala plesačica?'' Rekla mi je da je to bilo vrlo interesantno. Kada je još bila u školi, bila je beznadežan slučaj. U 30-im, škola je poslala pismo njenim roditeljima i rekla: ''Mi mislimo da Džilijen ima problema s učenjem.'' Nije mogla da se koncentriše, stalno se vrpoljila. Mislim da bi joj danas rekli da ima hiperkintetički poremećaj. Ali to su bile 30-te, i hiperkinetički poremećaj još nije bio izmišljen. To nije bila moguća dijagnoza. Ljudi nisu znali da to mogu da imaju.
Odveli su je da porazgovara sa specijalistom. Otišla je tamo s majkom, uveli su je i rekli joj da sedne na stolicu. Sedela je na svojim rukama nekih 20 minuta dok je taj čovek razgovarao s njenom majkom o problemima koje je Džilijen imala u školi. Kako je ometala ostale đake, kako joj je domaći uvek kasnio, itd... Dete od osam godina... Na kraju, doktor je seo kraj Džilijan i rekao: ''Džilijan, saslušao sam sve što mi je tvoja majka rekla i želeo bih da s njom nasamo porazgovaram.'' ''Sačekaj ovde, mi ćemo brzo da se vratimo.'' Onda su otišli. Ali dok su izlazili iz sobe, on je upalio radio na njegovom stolu. I kada su izašli iz sobe, rekao je njenoj majci: ''Samo je posmatrajte.'' I čim su napustili sobu, ona je odmah bila na nogama, krećućići se uz muziku. Posmatrali su je nekoliko minuta i onda se doktor okrenu k majci i rekao: ''G-đo Lin, Džilijan nije bolesna, ona je plesačica.'' ''Vodite je u plesnu školu.''

Ken Robinson says schools kill creativity

priča prva

...Odrasle osobe vole brojeve. Kad im pricate o nekom novom prijatelju, nikad vas nece zapitati o onom sto je bitno. Nikad vam nece reci: "Kakva je boja njegova glasa? Koje su mu najomiljenije igre? Da li skuplja leptire?" Nego vas pitaju: "Koliko mu je godina? Koliko ima brace? Koliko je tezak? Koliko zaraduje njegov otac?" Tek tada smatraju da ga poznaju. Ako kazete odraslim osobama: "Video sam jednu lepu kucu od crvenih opeka sa geranijumom u prozorima i golubovima na krovu..." one nisu u stanju da zamisle tu kucu. Treba im reci: "Video sam kucu od sto hiljada franaka". Tada ce uzviknuti: "Kako je lepa!"...

priča druga

Grlite svoju decu.

I onda kad mislite ste dosadni, i onda kad vam kažu da ste dosadni:
Grlite svoju decu.

Za rodjendan sam dobila jednu od onih knjiga čije mi korice momentalno navuku kapke na kapke jer ne volim instant rešenja i kako da recepte. U nekoj drugoj knjizi sam pročitala da je ukupna količina vremena koju prosečni roditelj dnevno potroši na svoje dete 14.5 minuta, od kojih 12.5 potroši na kritikovanje. (ne znam kakva je situacija kada je u pitanju više dece u porodici, ali pretpostavljam da postoji nešto što bismo mogli nazvati kumulativni roditeljski kopipejst). U knjizi se dalje kaže da slušanje deteta zahteva otvoreni um, da je slušanje umeće stišavanja naših misli i uzdržavanje od davanja sugestija. Slušanje radi slušanja.

Koliko rečenica može da se čuje u 2.5 min?

Onu rodjendansku knjigu još uvek nisam pročitala (delimično zbog toga što je zbog svog naslova čamila u nekom ćošku, a delimično i zbog toga što trenutno nemam vremena koje bih u kontinuitetu odvojila za čitanje i hvatam sebe kako počinjem i prekidam i onda ponovo premotavam i... da se zaustavim na vreme, jer ono što staviš u zagradu kao uzgred informaciju, ume da se razvuče u nedogled i... ), mada sam, nakon par desetina strana shvatila da je - Kako vaspitati sjajne dečake & 100 praktičnih saveta o tome kako da na najbolji način vaspitavate svog sina - još jedna situacija za pominjanje onog: svako ima mišljenje. Baš.

I da, i dalje imam otklon prema ovakvim naslovima, ali ima ta jedna rečenica koja mi se stalno vrzma po glavi i od koje počinju svi počeci početaka.

Mislim, možete vi i da je zanemarite, kažete da je to još jedan u nizu modernih stavova od kojih niko vajdu video nije, jer ste čitali o tome kako su deca resilient (iliti kako deca imaju taj kvalitet da bez obzira na dešavanja oko sebe, teških ili ružnih, ipak ostanu srećna i, šta više, budu uspešna), kako čitava ta priča veze sa vezom nema, ali to ne menja stvari, jer ona, ipak (bez obzira šta mi o svemu ovome mislili) ostaje tamo gde joj je mesto.

Kada pričam o (bilo kakvom) susretanju sa decom, pričam upravo o toj rečenici. O veri da dete može, o nastojanju da, o prihvatanju da i mi imamo ono što je potrebno i, da ćemo zajedno sa njima ostaviti zapis o tome kako se postaje bolji.

Zatečena sam brojem roditelja koji vas, prilikom slučajnih ili namernih susreta skeniraju i vidiš lepo kako vade mentalni tefter i unose, stalno unose i obradjuju neke podatke.

Ta manična potraga za nečim što vaše dete nema je upravo početak zaborava da vaš drugar već ima sve što mu je potrebno. I vi tu prestajete da živite sa, već zbog. U mom tefteru to je: najgora varijanta opsesivne priče na relaciji: roditelj-dete.

Ovo gledajte da ne propustite. Jutros odgledala i uklopilo se savršeno...

Sarah Kay