Tri filma = Tri junakinje - 2

Imaginarni portret umetnika

Iako sam naslov filma 'Fur: An Imaginary Portrait of Diane Arbus' kaže da se u njemu koristi puno interpretacije, autori su na početku ubacili tekst kojim objašnjavaju da su sebi dali dosta slobode i da je njihov pokušaj samo jedan mogući pogled u umetnika i procese i ljude koji je motivišu i oblikuju. Meni je to zvučalo najviše kao izjava ljubavi. Moguće je da bi neko snimio film i o nekome koga ne voli, prezire ili čak mrzi, ali tu su druge motivacije na delu. Kada se oko predmeta obožavanja stvara jedno delo, onda očekujem nadahnutost autora svojim subjektom. I film je veran tom principu. Što nije mali izazov kada je istorijska ličnost u pitanju. Verovatno bi bilo lakše, i manje hrabro, da je lik malo zamazan, sa drugačijim imenom i par promenjenih okolnosti. Stvoriti fiktivnu priču oko stvarnog lika je nezahvalan posao, i film je uglavnom dobio loše kritike. Meni se jako dopao. Liričan, vizuelno primamljiv za voajerisanje (ipak je umetnost fotografije u pitanju), taktilan (Diane dolazi iz bogate krznarske familije i sam naslov kao i glavni motiv u filmu je krzno, od životinjskog koje izaziva odbojnost do ljudskog koje je neočekivano privlačno), erotičan, i u njemu jedna neortodoksna ljubavna priča. Dešava se u 50-im, kada se žene u Americi guše u svojoj savršenoj ulozi kojoj se sada ne može više pobeći - i TV se uselio u kuće da im zateže struk, izbeljuje čarape, deli recepte za porodične večere. I onda se na sprat iznad useli neko neočekivan.

Diane Arbus je iako priznata za jednog od najvećih američkih umetnika 20-og veka bila često napadana da je eksploatisala svoju subjekte, naročito one jadnike po mentalnim institucijama, travestite i druge nepodobne. Uvek me iznova iznenadi koliko je puta umetnička kritika u stvari običan trač o ličnosti umetnika, umotan u elokventni elaborat i socijalnu perspektivu. Čiju? Svako na nekome zaradi, ali je u tome umetnik mnogo pošteniji.

(Tekst iznad je bio napisan pre tri godine, nakon što sam gledala film. Setila sam ga se nedavno, dok sam razmišljala o jednom drugom filmu. Neočekivano, p(r)ovukle su se paralele, i uglavnom su rasparene, ali stvorio se i jedan motiv, pa za njim još jedan... sve je povezano i svi smo umotani i dobrim delom mumificirani za života. Verovatno je dobra stvar da to ne znamo.)

Broj 2: 'I Am Love'.

Obzirom da sam razvila malu opsesiju čitanja filmskih kritika poslednjih godina, iako filmove sve manje gledam, o filmu sam bila vrlo obaveštena i pre nego što je počeo da se daje. Nakon premijere je bilo još više osvrta za čitanje, pa sam i njih odradila. Film sam gledala tek kad se pojavio u DVD obliku. Važno je da zadovoljstvo dođe, je moj moto, i kako je to bilo veče gde bi mi mešavina fine estetike, dobre glume i kinematografije popravila raspoloženje pa možda i sledeći dan, ja sam bila spremna.

Volim inteligentne filmove kao što volim i inteligentne ljude, i vrlo sam selektivna i po jednom i po drugom pitanju. Nije nemoguće voleti i neinteligentne filmove i ljude, naprotiv, ali kad je u pitanju inteligencija, postoji dugačka lista pravila i zahtevi su visoki. Prvo pravilo kaže da je pretencioznost nedopustiva. Ono što pretencioznost podrazumeva i na čemu stoji, balansira i pokušava da proda je neiskrenost. Postoji izraz koji to vrlo dobro sumira - bullshit - ali on je previše dobar i za pretencioznost je kompliment koji ona ne zaslužuje. Nemam naročito problema sa time da je neko neiskren - laži imaju svoju primenu, i u preživljavanju i šire - ali ako neko ne shvati osnovnu stvar kao što je, recimo, gde lažima nije mesto, onda verovatno ta inteligencija koja je obećavala nije ni blizu obećanja tj. ostavila je stvari neispunjene, a prosula je i ono što je teškom mukom bilo sakupljeno u naše ruke željne blaga.

Oko filma ‘I Am Love' vrvi puno pretencioznosti. I to ne samo zbog naslova, koji u ova cinična vremena nije lako progutati. Fama koja je stvorena oko filma i njegove zvezde Tilde Swinton je komična iz ovog ugla, ali kad sam film odgledala bila sam prilično besna, jer sam nasela. Na primer, svuda se moglo pročitati da je uzelo 10 godina da se film snimi tj. takvo remek-delo nije nastalo preko noći. Nakon gledanja zaključila sam da bi bilo bolje da su sačekali još 10. Problem sa decenijom manje ili više je da Ms. Swinton, koja je producent filma, je pre 10 godina bila premlada a za 10 godina bi bila prestara da igra glavnu ulogu. Tako da film ima perfektan timing. Jer film je omaž njoj kao muzi, i na tom nivou jedino zaslužuje simpatije. To je ujedno i paralela koja se može povući između gore-pomenutog filma i ovog. Oba filma su izjave ljubavi. Jednom je to uspelo, i kritike su loše a drugi je loš dok ga kritičari obožavaju ili bar uveliko hvale. Ako je Ms. Swinton zadovoljna filmom, onda je sve u redu. Jer sve i da je muza samoljubavi, i to je prihvatljivo. Zašto ne bi bilo? Ali takva vrsta iskrenosti zahteva mnogo više hrabrosti od izjave glavne junakinje njenom mužu nakon sahrane sina da je zaljubljena i ostavlja ga i njegovo bogatstvo, na lošem italijanskom. Za pomenutih 10 godina je Ms. Swinton svakako mogla da nauči italijanski daleko bolje, iako je zauzeta karijerom i porodicom. Nije ni malo znanja italijanskog loše za nju ili bilo koga, ali za karakter koji igra je bilo katastrofalno. Žena koja 25 godina živi u Milanu i praktično ne priča ni sa kim svoj maternji jezik - ruski - plus nije zaposlena i udata je bogato a i sam film pokazuje da umire od dosade, bi morala da govori italijanski neuporedivo bolje, a ona jedva natuca? To se prosto ne sabira kako treba. Međutim, svi su padali u hvalospeve da je Ms. Swinton toliko dobra glumica da je čak naučila italijanski za svoju ulogu, i ne bilo kakav nego italijanski sa ruskim naglaskom (a kritičari su sve sami stručnjaci po pitanju i italijanskog i naglasaka na stranim jezicima) da je pravo čudo kako nije uvedena nova kategorija za naglaske kod dodele Oskara - ali, čekajte, ima tu daleko boljih kandidata koji bi pokupili nagrade kao šibice.

Ms. Swinton nije loša u filmu; niko od glumaca nije. Sâm film je loš. I to je velika šteta. Ne zbog 10 godina čekanja i vešte kampanje, sigurno ne zbog obožavanja glavne glumice - naprotiv, ona zaslužuje daleko bolje - osim toga, kako ko i koga obožava se nikoga ne tiče, već zato što sa takvim naslovom i takvom ambicijom on apsolutno nije ništa suvislo rekao, ničim nije zaintrigirao i jedina erotika vredna pomena je italijanski pejsaž. Posle dva sata filmske priče, niko od učesnika nije postao karakter. Sakupljeni za tu priliku, oni su se razišli na kraju, i osim glavne služavke u bogatoj kući - koja je do zla Oga ružna, ko bi rekao da italijanski dizajn gradi i takve monstruoznosti - niko nije ni zaličio na bilo šta osim fotogeničnih glumaca kojima je to bio samo jedan gig u karijeri.

Priča o zaljubljenosti glavne junakinje nije bila nerealna, ili to ne bi bila u dobrom filmu, ali je na kraju ispala smešna. U filmu o krznu, ljubavna priča je nerealna, ali ja sam je kupila bila kao da sam samo na nju čekala, i poverovala sam u svaki kadar. I taj film je visoko stilizovan ali on obožava svoju junakinju a ne glumicu koja je glumi, i kakva je to razlika.

Da ove dve junakinje ne budu same, uvodim treću, jer me je film i na nju asocirao. Pisala sam bila i o njoj (nešto niže) i opet su se paralele privukle, iako to ne priliči paralelama ali nije retka pojava da stvari ne idu po pravilima i kako je nacrtano. The Upside of Anger je film u kome glavna junakinja ima pasivnu ulogu, ne toliko kao karakter već kao udata žena iz srednje klase. Junakinja filma ‘I Am Love' je iz visoke klase, ili se u nju udala, ali je postavka potpuno ista - žene koje se dobro udaju ne rade, u smislu karijere i zaposlenja. One podižu decu i u tome imaju manje ili više pomoći, što je direktno vezano za njihov status tj. bogatstvo muža, i raznim aktivnostima će popuniti vreme, poziraju kad to uloga traži, ali čak i filmovi koji nisu naročito naklonjeni ženama i oni koji jesu se ovde dodiruju na istom mestu: tako pasivna uloga ne može da ima i stvarno - nema dobrog efekta na pojedinca. Da je to masovna pojava i redovna uloga za žene je jedan obrt koji se obično obrađuje iz raznih političkih uglova, ili ne obrađuje već određuje od strane svakoga ko se oseća pozvanim ili sebi dâ, prisvoji ili kakvom već poganštinom do takve jedne moći dođe, a u ime vrlo sumnjivih vrednosti koje nisu vredne nabrajanja sada, i ono što se samo povremeno pomene i uglavnom u prolazu, a ovih dana postfeminizma samo šapuće, je da u društvu/civilizaciji gde se vrednost pojedinca određuje uspehom koji je sam postigao i za to su uglavnom obezbeđeni modeli uspeha, čisto da niko ne luta i gubi se razmišljanjima na temu šta je uspeh, a naročito jer meritokratija voli stvari sasvim meritokratski, svako ko zapostavi, odrekne se ili iz drugog razloga uopšte i ne proba da se bavi ličnim uspehom, gubi ne samo poštovanje drugih već i samopoštovanje. Čak i u redovima žena uzgajanih da budu trofeji - kojih je priličan broj i danas, čak je sasvim verovatno da je broj u porastu - što bi značilo da su osvajanjem cilja one ostvarile svoj uspeh, vremenom se dođe do slične tačke. Izgubiti poštovanje drugih, pa dalje samopoštovanje, je strašan, tragičan razvoj za jednog pojedinca. Teško je naći mu ravnog. Međutim, tragedije takve vrste se kvantifikuju i ističu samo kad je u pitanju najbednija sirotinja u zgodno smeštenim dalekim nerazvijenim krajevima, gde poslednjih godina entuzijasti raznih vrsta kreativnim ali i dosta jednostavnim metodama pokušavaju da osposobe žene da izvuku iz krajnjeg očajanja i sigurne smrti svoju decu, sebe pa i ostatak familije/komšiluka a i celokupne nacije, ali se o tome ne priča ovde. Pa kako bi uopšte moglo - ovo ovde je materija od koje se snovi prave i održavaju makar i mumificirani jako dugo, i za večnost ako treba.

Nije to sasvim tačno - priča se, ali uglavnom na akademskom nivou, onom gde se finansiraju studije koje studiraju ljude, koje se zatim prezentiraju drugim ljudima, koji se sa time slažu, neki se ne slažu (ljudska posla) što uvek dovodi do daljih studija, i uopšte je svet studija jedan neprekidni lanac, ili pokretna traka na koju teme same padaju i ona ih nosi, nosi, da nikud ne stignu, dobar broj njih. Iako ljudi koji tu rade redovno kasne za ručak. Tako, recimo, u ovim Obećanim Zemljama gde sam se ja zatekla sticajem okolnosti, redovno studiraju fenomen koji neke zabrinjava a drugi vole da mu se podsmevaju, i koji predstavlja pravu misteriju: zašto danas kada žene imaju tako lak i širok pristup visokom i kvalitetnom obrazovanju, veliki broj njih koje to obrazovanje dostigne, odbaci karijeru? Ili zašto biraju da studiraju i steknu profesije koje se dobrim delom bave onime što mnogi smatraju (nezvanično) presipanjem iz šupljeg u prazno? Razlozi koje te studije pronalaze su brojni i široka ih je lepeza, od onih koji tvrde da seksizam nije nimalo oslabio i da žene prosto izgube volju da se nadmeću u agresivnom okruženju, do onih da žene moraju da podignu i decu i porodica im je važna pa ne mogu da se posvete karijeri 16 sati dnevno što je ovih dana ne samo norma već imperativ, pa onih upornih koji tvrde ali izokola da su žene genetski predodređene za izvesne stvari, osim rađanja i seksa, i da im neka polja više leže, kao već pomenuto presipanje iz šupljeg u još šupljije, a ima i onih koji tvrde da u segmentu koji su oni proučavali - izuzetno inteligentne žene - one prosto imaju više izbora od sličnih muškaraca koji su najčešće čudaci suženi na jedno polje dok su one više čudo prirode i da takvima, inteligentno, ne pada na pamet da se petljaju oko pozicija i titula sa tipovima koji ne znaju za bolje ili išta drugo, već se okrenu svojim drugim talentima i sposobnostima.

Dakle, buka u tom kraju neće skoro utihnuti. Ali za čudo jedno, niko ne studira zašto je vodeći model koji opstaje i cveta bez ikakvih briga oko uticaja vremenskih uslova i sezona te prolaznih trendova i dalje onaj da je najbolja stvar za jednu ženu da se dobro uda. Da ne bude zabune: suprotni pol tog modela - loša udaja - je gadna stvar koju nijedna žena ne zaslužuje. Međutim, dok se brak brani svim sredstvima kao da niko ovde ne kapira koja mu je svrha i da mu nije popularnost skočila otkad su se za njega zainteresovali homoseksualni parovi davno bi već to poglavlje bilo zatvoreno - ako je verovati raznim studijama - dobra udaja kao vrhunska destinacija za ambicije jedne žene, ona ka kojoj je vodi dobro obrazovanje, selektivna genetika i estrogen, da ne uvodimo poznavanje estetike odevnih predmeta i socijalne hijerahije, regrutuje ozbiljne nauke za svoju promociju. Sama evolucija je u pitanju! Yeah? Evolucija? Imali smo i mi jednu kad sam bila mala; rasla je u dvorištu, odmah ispod ograde. Baš je dobro uspevala u hladovini. Popularna ornamentalna cvetačica, ta evolucija.

Nije da ovolika digresija nije bila neophodna, jer moje razočaranje oko filma ‘I Am Love' nije ljubavna priča koja nije kupljiva, nije čak ni ljubav koja za jedno žensko biće ne može da bude ne samo svrha već sâmo postojanje što je bilo lepo od njih da su stavili i u naslov za slučaj da niko nije shvatio, već ono leži u jednoj prežvakanoj priči i još gorem stereotipu od kojih je napravljen loš film. ‘The Upside of Anger' je dobar film. ‘Fur' je još bolji, na jedan vrlo, vrlo lep način: Diane Arbus je živela nekoliko decenija pre druge dve junakinje, u dobu kada su žene imale daleko manje izbora. Ona je, iako iz dobrostojeće porodice, radila, a kad je rešila da izađe iz svog života i braka, uprkos ljubavi, ona je to uradila zbog sebe. Taj izlazak nije vodio ka sreći, sigurno ne ka happy end-u iako je sasvim oprostivo da ga je priželjkivala, ali put slobode ili bar pokušaji u samo-ostvarenju vode kroz ekspanziju znanja i talenata i otkrivanje potencijala na mestima gde ništa prethodno nije nicalo, a to zahteva neverovatnu snagu, i to može svaka žena. Makar nas sve slomili kao suve kekse i bacili pticama.
Poleteti pa i u stomaku jedne ptice? Što da ne.

Pozitivna strana besa

Prošlo je nekoliko meseci otkad sam gledala film ‘The Upside of Anger'. Glavne uloge nose Joan Allen i Kevin Costner. Film ima nekoliko motiva i zapleta koji se uporno vraćaju. Jako mi se dopao. Priča počinje u trenutku kada lik koji glumi Joan Allen - žena iz više srednje klase u suburbanoj Americi, čest motiv u američkim filmovima koji i kad je krajnje neurotičan predstavlja ili je predstavljen kao san svake američke žene, osim onih koje misle da im je mesto u najvišoj klasi, ali o stalažnom i staležnom društvu drugom prilikom - shvati da je njen muž ostavio, i otišao sa svojom švedskom sekretaricom put Švedske, norveškog fjorda, ili u tako neki maglovit novi početak. Iza sebe je ostavio Joan i četiri ćerke, od kojih su tri tinejdžerke i jedna je na fakultetu. Tu je rođen bes iz naslova.

Komšija i poznanik/prijatelj im je Kevin Costner, nekadašnji baseball igrač, dosta uspešan u karijeri dok se nije propio, i sada živi od uspomena, alkohola i da bi izašao iz kuće vodi radio program o bejzbolu. Ostavljena žena ne radi, jer u suburbanoj Americi više srednje klase većina žena, bar u filmovima, ne radi. Muževi nisu nikada izuzetno uspešni, inače bi živeli na nekoj drugoj adresi, ali čime se konkretno bave je večita misterija, bar meni. Uglavnom ih nema veći deo dana. Prošlo je skoro 50 godina otkad je Betty Friedan izdala čuvenu knjigu u kojoj opisuje problem koji nema ime a koji se manifestuje kroz ustajalu usamljenost, prepakovanu prazninu i nabujali nemir žena među kojima su i 60-tih mnoge imale dobro obrazovanje i dobar intelekt, da bi se udajom za dobru priliku našle na mestu koje niko nije opisao kao pogovor u ‘everafter' izdanjima američkog sna. U međuvremenu je feminizam zvanično postao ustajalo, prepakovano i nabujalo ništa, i u filmovima, koji su istina i lice Amerike ne samo prema svetu već prvenstveno za sopstveno tržište, žene iz srednje više klase se udaju za dobru priliku i svoje dane provode u velikim kućama. Ono čime se razlikuju od žena par generacija unazad je da one sada znaju. Sve su videle, razmotrile svoje opcije, i shvatile da je ovo najbolje od svega. Zavisi od lanca, pretpostavljam, ali ako je on pričvršćen na jednoj tački, onda se šetaš po krugu, zar ne?

Malo je verovatno da je Joan živela puno drugačije pre nestanka svog muža, ali nakon što je on ostavio ona provodi najveći deo vremena ispijajući flaše vodke, džina ili šta joj je pod rukom. Ćerke su različite, kako deca obično jesu, i mada ne izgleda da ih je ona puno svesna, ipak se oko nje kao centra vrti život te kuće. Kevin iz kuće do njih je usamljen, pitom, devojke ga vole i on zgodno donosi piće za Joan, koje onda podele.

Iako film beleži njen tihi bes, puno se toga događa i likovi su fino razvijeni. Kevin Costner je prosto dopadljiv tip, i vrlo je dobar u svojoj ulozi, ali Joan Allen je fantastična. Njen lik sve više uzima maha kako se film odvija, i uz česte padove, koji su očekivani jer zamke su joj postavljene na redovnim stazama i ona ne može da u njih ne upadne, ona je krajnje nepredvidiva i uprkos tome što nije lik koji se može lako voleti prosto zato što je odrasla, pametna žena u situaciji za koju je i sama dobrim delom kriva ali i ne pomišlja da iz nje beži, osim nešto malo jebenog alkohola, ona čini ono što može, ili mora, i nosi se ni spretno ni vešto ni glupački sa svojim desperacijama i besom, već se samo nosi. Ili se skloni kad ne može.

Film je napisao i režirao meni nepoznat lik, Mike Binder, koji se pojavljuje i kao glumac u ulozi najmanje simpatičnog karaktera u filmu. To je bilo simpatično. Kao producent u radio stanici, i njenih godina, on započinje vezu sa njenom drugom ćerkom, kojoj je 19 godina. Na svadbi starije sestre on dolazi kao dečko mlađe sestre, i prilazi majci u jednoj sceni, uzima piće kraj nje, komentariše nešto, i Joan Allen mu samo razvali šamar. On joj se već pojavljivao u kući, spavao u krevetu njenog deteta i udomio se praktično; njeno gađenje, s druge strane, ne može da nađe drugi izraz, i scena koja je tu napravljena je samo još jedna crta na njenom računu. Ta scena je jako neočekivana za američki film, u kome je sve moguće ali ženski likovi ne lupaju šamare muškarcima. Na to joj on kaže da ne izlazi sa ženama njenih godina jer one nisu zabavne. They are not fun. Joan ga gleda kao da je sa druge planete. Oni tamo gaje fun, ona na svojoj ima četvoro dece sa kojima ne može ni da postavi sto za večeru a da nešto ne pokvari, sa Kevinom ne zna šta bi i šta će joj uopšte, o mužu ne zna gde da preseče pa da više ne boli, o parama se ne priča ali u američkoj suburbiji život nije jeftin, i neki mestimično dlakavi majmun joj na jeziku koji ne razume ponavlja reč koju ne razume - fun, fun, fun.

Život se nastavlja, sa usponima, padovima, i neobičnim završetkom filma. Vredi pogledati. Međutim, postoji nešto u filmu što me je iznenadilo. Možda zato što je poštovao svoje likove i ispričao priču nešto drugačijim jezikom ja sam pažljivije pratila, ali neverovatno je teško posmatrati kako ova porodica prolazi kroz različite krize i razrešenja, i da se uopšte ne dodiruju. Film vrlo dobro slika američki život, i među ostalim detaljima pojavljuje se i to odsustvo fizičkog dodira unutar porodice. Bliskost u porodicama, bilo onim na ekranu ili onim kojima na licima sija svetlost sa ekrana, se svodi na puno priče, postavljanje granica, davanje prostora, useljenje u kuću sa puno prostora za puno zasebnih života, i niko se ne ljubi i grli s radošću, ili zato što je dodir osnovno merilo bliskosti i donosi podjednako utehu i ohrabrenje.

To je jedna od stvari koje se ovde nauče - prostor između ljudi je izmeren na neke tri stope, i on se poštuje. Pitanje kulture, svakako, i ima itekako dobrih strana, ali videti to na portretu jedne nesrećne porodice je zapravo tragično. Možda filmovi nemaju dovoljno vremena pa ne pokazuju takve stvari. Ko će snimati mamu kako se mazi sa svojom decom, ili tatu, kad treba uvesti zaplet, nečije sise i guzicu, čaše sa viskijem...travnjake ispred kuća više snimaju nego toplinu među ljudima u porodici. A ljudi gledaju, i gledaju, i naviknu se na to što gledaju. Na filmske poljupce, na filmske porodice, na filmske travnjake, i oni svi jako puno liče na one koji nisu na filmu, ali postaje sve teže odrediti šta je starije, i gde je šta započelo.

Najlepši deo filma ‘Little Miss Sunshine' je baš ta neočekivana blesava porodica koja se ne snalazi sa većinom stvari, i nemaju para - oni nisu iz srednje više klase - ali drže se kako znaju i umeju, i stesnili su se u poluraspadnuti kombi koga se normalno stide, ali odjednom u njemu ima mesta za sve njih, i bolje im je u njemu nego što im je bilo igde da pamte, i spavaju u tesnom, i dele sobe, i sebe, i kad su se popeli na vrh priče, to nije bio vrh američkog sna - ali kakva priča, i kakav pogled sa tog vrha!

Sada kad su problemi nešto kao accessories - jeftin nakit i status simbol, jednako - oni uvek dolaze sa trendy imenom. Tako se porodice uglavnom zovu dysfunctional. One mogu da budu takve iz puno različitih razloga, i sve se to sredi kad objasniš u sinsopsisu filma da je u pitanju dysfunctional family. Razumeće. Uočila sam da mene u stvari ni najmanje ne interesuje šta čini jednu porodicu tolstojevskom, ili dysfunctional, već ono što je drži zajedno, a da nisu pare i stambeno rešenje. Volim tople ljude - ne prenosno, alegorično, metaforično, ili karikaturalno (egzotični imigranti koji galame), već ljude koje dodirneš i tako vidiš/shvatiš/osetiš da su topli. I priča počne od toga. Možda mi je potrebno da se setim kako se zove kad ljudi funkcionišu.