Bauk opet kruži Srbijom- bauk NATO

Nekada su se  u Beogradu održavali veliki i značajni međunarodni skupovi i time smo se ponosili. Onda jedno vreme dugo nije skoro niko ni u posetu hteo da dođe, čak ni fudbalski klubovi i tada nam je bilo krivo, bili smo ljuti na njih što nas izoluju, što ne dolaze.

E sada kada se u Beogradu održavaju ponovo veliki međunarodni skupovi predsednika, ministara, načelnika generalštabova ili nesvrstanih, opet nekima smeta. Nekima smeta što će biti jubilarni sastanak ministara nesvrstanih ali još nisu počeli anti-kampanju, dok je protiv jedne druge konferencije kampanja u punom jeku, s puno patriotizma i dezinformacija.

Beograd će će od 13. do 15. juna biti domaćin jednog važnog međunarodnog skupa koji ima vojni, politički i bezbednosni aspekt i  predstavlja priznanje Srbiji, njenoj spoljnoj politici, vojnoj diplomatiji i međunarodnom imidžu njenih oružanih snaga.Radi se o skupu pod nazivom „Strategijska vojna konferencija za partnere“ (SMPC 2011), važnoj međunarodnoj konferenciji koja će okupiti načelnike generalštaba 28 država članica NATO, 22 države Programa Partnerstva za mir kao i 19 država Mediteranskog dijaloga, Istanbulske inicijative i drugih pozvanih država poput Indije, Brazila, Australije, Japana, Novog Zelanda i Pakistana sa ciljem da se razgovara o bezbednosnim izazovima od zajedničkog interesa. Konferencija se održava jednom godišnje na nivou načelnika generalštabova zemalja članica NATO i partnerskih zemalja, s ciljem razmene iskustava  po isključivo vojnim  pitanjima važnim za globalnu i regionalnu bezbednost. Prva konferencija je održana u Skoplju 2006.godine a naredne  u Norveškoj, Albaniji i Finskoj dogodine će niti u Švedskoj. Prema tome, nije to Samit NATO,  kako se u javnosti predstavlja od strane samoproglašenih „istinskih branilaca srpskih nacionalnih interesa“ i organizacija i pojedinaca koji uzurpiraju pravo na patriotizam.Neznanje i neinformisanost javnog mnenja i građana su uvek bili veoma pogodno oruđe za manipulisanje. Jedni su iskreni i ubeđeni protivnici NATO,  pristalice nekog saveza sa Rusijom ili vojne neutralnosti, ( znači bezbednosnu izolaciju Srbije), koji korsite i ovu priliku da istaknu svoj legitimni stav. Drugi su oni koji se služe populističkim manipulisanjem  polu informacijama kako bi stekli jeftine političke poene, pri čemu se ne stide da čak i kao visoki stranački funkcioneri ostave utisak da ne znaju o čemu govore. U oba slučaja, radi se o kratkovidom i samo-poražavajućem političkom delovanju koje nas je u prošlosti toliko mnogo koštalo., kako to lepo napisa Filip Ejdus u "Peščaniku"

Istovremeno, opet iz nekih kalkulantskih razloga, onaj ko je trebao nije se dovoljno potrudio da kroz medije i na drugi način javnosti predoči prave informacije o čemu se radi, prepuštajući da dezinformacije oblikuju javno menje čak i bez demantija.

U svakom slučaju, Srbija ovim skupom nije ni milimetar bliže ulasku u NATO, nije cenjeniji partner NATO-a nego što je Rusija, ne žrtvuje ni jedan svoj nacionalni interes, ne izdaje interese majčice Rusije, ali staje u red priznatih i uvaženih država kada se raspravlja o političko-bezbednosnim pitanjima na tako širokoj osnovi. Ovim skupom Srbija se svrstava u red njegovih domaćina kao što su bile Norveška i Finska ili kao što će Švedska biti iduće godine. Ako neko misli da se Srbija time ponižava , onda je kod njega u pitanju problem druge vrste.

Svedoci smo svakodnevnih sporenja da li je za Srbiju  bolje članstvo u NATO-u ili vojna neutralnost. Vode se rasprave između stranaka i unutar stranaka, spore se analitičari, eksperti i javne ličnosti, ali i obični građani. Po tom pitanju se delimo na patriote i izdajnike, evroentuzijaste i evroskeptike, pa čak i NATO plaćenike i one druge. Međutim, sve to je više u funkciji dnevnopolitičkih interesa, nego ozbiljnog formulisanja vizije i koncepta bezbednosti Srbije.

Preovladava uprošćen pristup po kome se bezbednost isključivo ili pretežno svodi na vojsku i odbranu, pri čemu se zanemaruju izuzetno važni ostali segmenti bezbednosti.

Odnos Srbije prema NATO-u je prevashodno spoljno-političko pitanje i zato se mora posmatrati u celokupnom kontekstu spoljne politike jer je to pitanje države a ne vojske.

To su, u osnovi, i  neki ključni uzroci odsustva ozbiljnih rasprava o budućem bezbednosnom konceptu Srbije, a  bez ozbiljne rasprave koja ništa a priori ne prihvata ali i ne odbacuje, nema ni  optimalnih i državno odgovornih rešenja.

Rasprava o budućem bezbednosnom konceptu ne može i ne sme da se svodi na kviz pitalice da li volimo NATO ili ne, da li želimo članstvo u toj organizaciji ili ne, da li će to doneti nekoliko izbornih poena ili ne, već da li jeste i može li biti okvir za najoptimalniji strateški koncept - vizija dugoročnog i održivog projekta državne i nacionalne bezbednosti

Srbija je izložena najvećem broju globalnih i svim regionalnim rizicima, pretnjama i izazovima, ali i nekim specifičnim sa kojim se mnoge druge zemlje ne suočavaju. Kao balkanska, centralnoervropska, podunavska i evropska država, Srbija najveći broj svojih strateških  ciljeva i vitalnih nacionalnih interesa, uključujući i njene legitimne interese na Kosovu, ostvaruje u realnom okruženju u kome EU i NATO determinišu politički, ekonomski i bezbednosni okvir. To mora biti polazna osnova za svako ozbiljno i državno odgovorno razmatranje interesa Srbije u odnosima sa EU i NATO-om.

Savremeni  izazovi, rizici i pretnje zahtevaju da taj koncept bude pouzdan, dugoročan, siguran, efikasan,  interoperabilan, ali i racionalan i ekonomski optimalan. Ciljevi  kojima se stalno mora težiti je bezbednija Srbija u jednom boljem regionu, bezbedniji region u jednoj boljoj Evropi i bezbednija Evropa u jednom boljem svetu, upravo kako je  formulisano Evropskom bezbednosnom strategijom.

Bez obzira na aktuelnu vojnu neutralnost ima mnogo smisla i razloga da Srbija razmišlja o najoptimalnijem konceptu bezbednosti za budućnost, uključujući i novi sadržaj partnerstva, bezbednosnu konfiguraciju u regionu i projekcije trendova. Srbija je članica programa Partnerstvo za mir, potpisala je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, u procesu je dobijanja kadidature u EU, i teži ka punopravnom članstvu u EU, što podrazumeva i uvažavanje Evropske bezbednosne i odbrambene politike, te potpisivanje odgovarajućeg bezbednosnog sporazuma sa EU.

Patriotizam se ne dokazuje suštim ponavljanjem kako nas je NATO bombardovao, jer to znaju i oni i mi, već iznalaženjem okvira i koncepta koji će Srbiji i njenim građanima omogućiti najbezbedniji i najsigurniji život pa i to da nikada više ne bude bombardovana.

Najviši interes Srbije mora biti Srbij, njena dobrobit i budućnost i upravo u tom intertesu ne treba srljati ni u NATO ni protiv NATO, ni za ni protiv Rusije jer bilo gde da se Srbija opredeli neće uticati na njihovu stratešku ravnotežu, neće se oni zbog Srbije posvađati. Zato treba hladne glave gledati samo svoj interes jer i oni i drugi to rade.

Možda je upravo koncept i format ove konferencije nagoveštaj nekog novog transformisanog sistema međunarodne bezbednosti? I zato je dobro da je Srbija tu i lepo što je i domaćin.