Niko se ne usuđuje da ih nazove katastrofama

Neobično malo se u analizi i proceni globalnih katastrofičkih rizika uzima u obzir gotovo trivijalna činjenica da budućnost ne može podsećati na prošlost. Sem igre reči sa (ne)slavnim geslom filozofa induktivista, ovo se može čitati i kao parodija još poznatijeg principa koji je prvi eksplicirao oko 1788. godine veliki osnivač geologije - i geonauka uopšte - Džejms Haton: "sadašnjost je ključ prošlosti". Doktrina uniformitarijanizma (koji se ponekad naziva i gradualizmom, mada ovaj termin neki autori poput Baulera ili Gulda definišu uže) koju su promovisali Haton, Lajel i njihovi sledbenici u 19. i 20. veku, zapravo je uljuljkala veliki deo naučne zajednice u lažni osećaj sigurnosti od katastrofa na velikoj skali/globalnih katastrofa. Uniformitarijanizam je učio, pojednostavljeno, da su jedina validna objašnjenja u geonaukama ona koja se baziraju na danas posmatranim i merenim procesima. Iako ne mogu ovde da ulazim u detalje ove složene istorijske teme, zanimljivo je pomenuti da je tek u poslednjih malo više od četvrt veka ova uniformitarijanistička predrasuda konačno razbijena. Umesto nje, formirao se - i još uvek se formira - daleko bogatiji i iznijansiraniji pogled na planetarnu istoriju koji uključuje mnoge (neo)katastrofičke elemente, zahvaljujući uglavnom pregalaštvu ljudi poput Alvarezovih, Gulda, Palmera, Raupa, Hsija, Klubea i Napijea, i drugih.

Zašto je budućnost nužno različita? Radi se o antropičkoj pristrasnosti koja proizlazi iz našeg postojanja na Zemlji u ovoj konkretnoj epohi kosmičkog vremena. Da bismo predvideli budućnost, potrebno je da analiziramo tragove iz prošlosti. Ovo je posebno značajno kada istražujemo slučajne (iz perspektive našeg saznanja) prirodne katastrofe, kao što su sudari Zemlje sa asteroidima/kometama, supervulkanske epizode i eksplozije supernovih i gama-blesova blizu Sunčevog sistema. Bez obzira na konkretnu metodologiju koju različiti naučnici koriste za svaku od ovih vrsta događaja, postoji jedan zajednički imenitelj: iz a posteriori („empirijske") raspodele ovakvih događaja, potrebno je da izvedemo ili rekonstruišemo a priori („realnu") raspodelu.

Ovo može zvučati složeno, ali je uistinu prilično očigledno. Na primer, zemaljski udarni krateri su empirijski tragovi katastrofa u prošlim epohama; mi uobičajeno koristimo njihovu statistiku, uz pomoć dodatnih fizičkih pretpostavki o vezi veličine impaktora i veličine sudarom stvorenog kratera, da izvedemo a posteriori raspodelu malih tela koja presecaju Zemljinu orbitu i time predstavljaju hazard po našu planetu. Naravno, sadašnja baza podataka je nepotpuna, jer mnogi krateri nisu još otkriveni, bilo zato što su suviše razoreni erozijom i neprepoznatljivi, bilo zato što se nalaze u slabo istraženim regionima planete (okeansko dno, Antarktik, amazonska prašuma, itd.). Međutim, da bismo izračunali verovatnoću sudara između Zemlje i objekta u zadanom opsegu veličine u, recimo, narednih hiljadu godina, potrebna nam je „prava" raspodela, odnosno a priori raspodela, ono što nam „sama Priroda daje". U čemu se dve raspodele razlikuju? Pa, antropičko rasuđivanje nam kaže da prelazak sa apriorne na empirijski rekonstruisanu (aposteriornu) raspodelu mora uključiti informaciju o našem postojanju kao inteligentnih posmatrača u ovoj konkretnoj epohi, sa svim biološkim, hemijskim i fizičkim preduslovima našeg postojanja. Mi ne možemo empirijski uzorkovati onaj deo „prave" raspodele koji nije kompatibilan sa našim postojanjem danas - ali taj deo je podjednako realan kao i ostatak koji u praksi uzorkujemo!

Sudar (srećom!) na Jupiteru

Tehnički govoreći, naše postojanje izaziva bajesovski pomak verovatnoće kada se radi o ovakvim slučajnim globalnim katastrofama. Ovaj posmatrački selekcioni efekat vodi sistematskom smanjenju naše izračunate apriorne raspodele za isti skup empirijskih podataka o prošlosti. Drugim rečima, ako ne uzmemo u obzir ovaj antropički pomak - što se, nažalost, još uvek u analizi rizika ne radi! - mi sistematski potcenjujemo verovatnoću budućih rizika. Time se, naravno, uljuljkujemo u lažnu sigurnost, što može imati dalekosežne i očigledno potencijalno tragične posledice.

Uzgred budi rečeno, ovaj efekat predstavlja lep primer praktične primene antropičkog rasuđivanja. Potonje se u mnogim krugovima i dalje pogrešno predstavlja kao tautološko, neinformativno i nepraktično. Čini mi se da, bez obzira na druge epistemološke posledice, štogod nam pomaže da izbegnemo sudbinu trilobita, dinosaura i ostalih vrsta izumrlih u globalnim katastrofama - mora biti odista vrlo praktično!

Elizabetanski dvoranin, pesnik i pronalazač (konstruisao prvi vodokotlić, jedan od najtrajnijih i najkorišćenijih izuma svih vremena!) ser Džon Herington napisao je u vezi sa izdajom u jednom svom slavnom epigramu negde oko 1600. godine:

Treason doth never prosper: what's the reason?

Why if it prosper, none dare call it treason.

Isto to se, kako se čini, može utvrditi u vezi sa globalnim katastrofičkim rizicima - samo što nije u pitanju strah već fizički nedostatak svedoka.