Ciklo-Crvenkapa (II)

  

Ako se po jutru dan poznaje, onda će mi ovaj proteći u dahtanju i pufkanju uzbrdo pod zvezdom koja od zore nemilosrdno prži.

Penjem se vijugavim putem duž zapadnog obronka Mučnja ka selu Močioci. Iako je ovo mesto na dosta većoj nadmorskoj visini od Katića, imam utisak da sam se nakon celog sata pedalanja volšebno obrela u nekoj kotlini, udobno ušuškanoj između okolnih planina. Tom utisku dodatno doprinose betonske ograde protiv odrona, visoke i do tri metra, koje su podignute s obe strane puta. One su ujedno i temelji dva-tri restorana i nekoliko prodavnica do kojih vode strme stepenice, zbog čega me sve neodoljivo podseća na neki klanac sa stražarnicama. U ranojutarnjoj zasedi, odatle me posmatraju zaludni muškarci posađeni na terase bifea, sa obaveznim pivskom flašom u ruci, i vredne prodavačice koje metu i brišu pred svojim radnjama. Za usamljenu biciklistkinju prolazak ovuda i nije najprijatniji osećaj zbog tolikih znatiželjnih pogleda, prašine pometene s terasa na ulicu, a i rizika slučajnog pogotka pivskim čepom u glavu, što zaboli i pod kacigom. Zato privremeno odlažem plan da u prvoj prodavnici kupim doručak i opskrbim se zalihama bonžite za danas, jer bi to značilo zadržavanje u „klancu“.

Nastavljam ka središtu sela gde stoje nerasklopljene tezge na kojima je sinoć izlagano iće, piće i vašarska roba, a sada su zatrpane praznim čašama, flašama i gomilama drugog smeća.

„Tek posle ponoći se završio sabor“, otkriva mi vlasnica malog bifea, u koji sam sela da popijem kafu.

„A je l' bilo mnogo sveta? “, pitam.

„Bilo je naroda ali nije to više ko nekad. Velika je kriza. Mi ove godine nismo ni iznosili šatru. Malo ko nešto naruči, kupuju piće u radnji i onda to piju, tako da nam se ne isplati.“

Ne znam seljaka koji se ne žali, pa zato pokušavam da iščeprkam koliko su njene reči tačne.

„Zar nije ovaj kraj oživeo poslednjih godina? U Katićima ima mnogo novih kuća, dosta se reklamira seoski turizam...“

„Ne kažem“, požurila je da potvrdi, “evo, Velja nam je asfaltirao put i sad se lako stiže gde 'oćeš. Naiđu i nama gosti, ali ne možemo da živimo od toga. Nekada su radile strugare, pa fabrike u Jasenovu, ali sve je to propalo kad se zemlja raspala...“

„A kako napreduje ona vaša akcija poklanjanja besplatnih placeva za gradnju vikendica u etno-stilu kako bi se pospešio seoski turizam? Sve novine su pisale o tome.“

„Nema ništa od toga, ja da ti kažem. Svi bi na poklon zemlju i s neba da im padne kuća a oni prstom da ne mrdnu.“

Nadam se da nije u pravu, ali nisam raspoložena za raspravu, pa plaćam kafu simboličnih trideset dinara i odlazim. 

Otiskujem se niz nov put prema Jasenovu kojim je ovaj kraj proletos povezan sa glavnim magistralnim pravcem ka moru, preko Kokinog Broda, čime je postao još pristupačniji turistima. Klizeći savršeno glatkim asfaltom otkrivam da podmučanjski predeo nije samo bogat prirodnim lepotama i, odnedavno, povezan odličnim putevima, nego da ima i autentične predstavnike duha starog vremena, onog u kojem su fabrike i strugare radile punom parom – prave Titove brigadire. Nečujno sam se prikrala jednom, koji je ponosno špartao posred druma u originalnoj majici sa neke radne akcije, i neprimetno ga fotografisala.

I već sam pomislila da će mi to biti najjači utisak koji ću poneti iz Močioca, kada primetih dečaka ne starijeg od pet godina kako mirno sedi na ispucalom pragu oronule kuće bez prozorskih okana, samo s nekim starim zavesama, s koje se ljušti fasada. Ne znam šta me je više privuklo da stanem: zapis o njenim graditeljima uklesan neveštom rukom, različiti slojevi materijala što se pojavljuju ispod fasade, teksture, boje, gomila zasebnih i naizgled nespojivih detalja koji se ipak uklapaju u celinu, ili taj dečak, umiven, uredno podšišan i u čistoj ali očito tuđoj, prevelikoj odeći, koji me gleda nemoćno-ljutito, spreman da zaplače ako smesta ne odem. Htedoh da mu dam neki slatkiš, ali sve moje zalihe potrošila sam juče, a nove još nisam nabavila. Zato mu se samo osmehnuh prijateljski, izvinjavajući se, okinuh jednom fotoaparatom i brzo se udaljih s praga puke sirotinje. 

 

* 

Ušla sam u gustu četinarsku šumu koja se pruža dokle pogled dopire. Moravički Vlasi nazvali su je Murtenica, što znači Smrtuša ili Šuma smrti, a mnogo puta čula sam da ovdašnji ljudi kažu za nekoga da je „izašao iz Murtenice“ jer izgleda užasno loše, kao da je upravo utekao smrti. Ako tome dodam da je Murtenica poznata kao stanište vukova i druge krupne divljači na koju se ovde organizovano odlazi u lov, kao i to da čak i ovim novim, savršeno asfaltiranim i na svim opasnim krivinama predano oivičenim putem prođe jedno vozilo na možda dva sata, onda imam sasvim dovoljno razloga za zebnju koju počinjem da osećam. Sama sam, sasvim izložena na biciklu i vrlo spora jer vozim uzbrdo. Pre dva-tri kilometra ostavila sam poslednje kuće a sledeće su na ko zna koliko odavde. 

Kad bi mi sad nešto četvoronožno pretrčalo put ili kad bi se kola koja me široko zaobilaze ispravljajući krivine zaustavila ispred mene i iz njih izašao neki muškarac, mislim da bih se nasmrt isprepadala. Odjednom, začuh sebe kako pevušim najpre tiho, sebi u bradu, a onda sve glasnije: „Jednog toplog dana usred guste šume medved ispi medni sok, uhvati za sovu, s njome poče igrati rok...“ Počela sam da menjam jačinu glasa, dubinu i boju, da u stihove ubacujem svoje reči, da se glupiram ponavljajući refren – „tresla se zemlja celi dan, ne zna s kim igra ko, dođe i tigar zvani Kan, čudna šuma je to!“ – ne bih li od sebe oterala osećaj nespokojstva. Laknulo mi je kad se drveće oko puta napokon proredilo i preda mnom se ponovo ukazala pitomina, sa pašnjacima i kućama navrh brda. Dok sam grabila uz poslednju krivinu iza koje se desno odvaja makadamski put za vrh Murtenice – Brijač, gde se, navodno, nalazi američka vojna baza, u susret mi je naišla stara seljanka. Zaustavih bicikl, pozdravih je kao rod najrođeniji i upitah za pravac iako sam ga znala, samo da čujem ljudski glas, taj najdragoceniji blagoslov za usamljenog putnika.

Sunce u zenitu neizdrživo je pržilo kad sam ušla u Jasenovo. Na prvi pogled, mesto je delovalo sablasno: benzinska pumpa obrasla u korov, obaveštenje na vratima pošte „Zatvorena i preseljena“, zabravljene kuće sa razbijenim prozorima, urušene obe nekada velike fabrike, oronula škola sa ogromnim dvorištem... Jedini znak života je mala prodavnica uz glavni put, pred kojom je sedeo dečak od približno šesnaest godina, zanet u pretraživanje pesama na svom aj-podu. Jedva da je i obratio pažnju na mene kad sam se zaustavila pred radnjom, kod frižidera s pićima.

„Već sam mislila da u selu nema žive duše“, rekoh.

„I nema“, potvrdio je kratko, ravnodušno.

„Ali ti živiš ovde?“

„Hvala bogu, ne!“, otelo mu se iskreno. „Samo radim kad je raspust.“

„A gde živiš?“

„Moji su odselili u Novu Varoš još kad je propalo.“

Nije rekao šta određeno, a možda je mislio uopšteno, na ceo ovdašnji život koji je zamro. Kako god, prestadoh da ga zapitkujem, kupih šta mi treba i smestih se u hladovinu, na stepenice preko puta zatvorene kafane, da doručkujem.

Avetna tišina iz pustih kuća i prazan, prašnjav put kojim se vuče samo jedan pas pomno naćuljenih ušiju – pitam se hoće li tu sliku promeniti akcija poklanjanja placeva na obroncima Zlatara koja je nedavno pokrenuta i u Jasenovu. Ili je vlasnica onog bifea ipak imala pravo?

 

* 

Ubrzo me preplavljuju nove slike u živim tonovima. Izbila sam na uzvišicu odakle počinje dug spust prema Kokinom Brodu. S leve strane puca pogled na Zlatar, u čijem podnožju se presijava plavozeleni komadić jezera. Umalo ne povikah: „More!“, jer me je sve neodoljivo podsetilo na detinjstvo i porodična putovanja kolima na Jadran: obavezni obilazak familije (obično očeve u odlasku a u povratku majčine), put kroz predivne predele, često zaobilazan radi upoznavanja prirodnih lepota naše zemlje, moja neopisiva radost kad kroz prozor ugledam more.

Kod jedne barake opazih malu tablu s natpisom „Vidikovac 10 m“ i strelicom koja pokazuje prema drvoredu, pa skrenuh s puta. U trenutku kada sam izašla na uzvišenje i razgrnula poslednje grane drveta koje su mi zaklanjale pogled, suočila sam se sa možda najvećom uskraćenošću solo putnika – nemaš s kim da podeliš ushićenje zbog lepote predela koja ti izbije dah. A prosto moraš. 

„Hej, ćao!... Ne, nije mi se ništa desilo, sve je u savršenom redu... Nalazim se na jednom vidikovcu koji gleda na Zlatarsko jezero i hoću da umrem koliko je lepo! Ovo obavezno moraš jednom da vidiš, neverovatno je!...“, ponavljala sam u mobilni ljudima koje volim i uz koje bi mi doživljaj ovog isečka raja jedino bio potpun.

Poletela sam nizbrdo, osećajući kako mi adrenalin ključa. Zbog ovakvih spustova isplate se sve muke pedalanja do vrha, a još ako te dole čeka jezero u kojem možeš da se okupaš, što sam i uradila skočivši u vodu onako u opremi, ugođaj je kompletan – nijedan putnik na biciklu ne bi očekivao više u dobro zaokruženom danu. I zato bih najradije na mestu gde sam prišla vodi postavila kamp i vreme do počinka provela u kupanju i odmaranju, da mi se nije isprečilo jedno „ali“ – bojazan što sam samo žensko. 

Krenula sam zato do mog večerašnjeg konaka u Parku za odmor „Vilovi“, u istoimenom seocetu nedaleko od Nove Varoši. Ali tada me poteraše pehovi – najpre jedna a onda i druga probušena guma i to na ventilu, što je značilo da im nema spasa. Bojeći se da je problem do spoljašnje gume, nisam smela da i treći put rizikujem, nego uzeh da guram bicikl do prvog vulkanizera. Put je ponovo vodio uzbrdo, a kako su, kao i svake godine usred leta i najgušćeg saobraćaja, u punom jeku bili radovi na proširivanju i asfaltiranju deonice od Kokinog Broda do Nove Varoši, morala sam da se provlačim kroz kolone vozila i špalire radnika, trčkajući s jedne na drugu stranu ne bih li pobegla zahuktalim mašinama i nervoznim vozačima. I tako devet kilometara, udišući gasove iz auspuha, makadamsku prašinu i isparenja od vrelog bitumena.

Posle dva i po sata dokopala sam se vulkanizera, vrlo mladog momka koji je želeo da pomogne ali se ispostavilo da ne ume čak ni da skine točak. Zato je u akciju spasavanja moje gume uključio jedinog ovdašnjeg servisera bicikala do kojeg smo otišli kolima. Ovaj se pred nama stvorio doslovno iz podzemlja, iz svoje neprijavljene radnje u atomskom skloništu jedne zgrade, odakle je uz tresku i škripu teških čeličnih vrata izbauljao nakon vulkanizerovog polušifrovanog poziva. Nije mi baš bilo do smeha – jer ako ne osposobim jedinu preostalu gumu, koja je specifična i teško se može kupiti i u Beogradu, moraću da prekinem putovanje – ali scena me je neodoljivo podsetila na neku iz „Alan Forda“, sa naslovnim junakom kao smušenim vulkanizerom i kao preslikanim majstor-Grunfom. Posle mnogo zagledanja, hm-hm-anja i dijagnostikovanja, ispod verovatno najnespretnijih prstiju koje sam ikad posmatrala u poslu, nekim čudom se ipak pojavila cela celcijata guma koja više nigde ne pušta vazduh.

 

* 

Do mog današnjeg odredišta bilo je još samo pet kilometara, i to, kako je izgledalo, nizbrdo. Sjurila sam se niz prvo parče puta, ono koje se vidi odozgo, i onda naglo usporila jer je odjednom krenula strma uzbrdica kojoj se kraj nije nazirao. Ne znam da li zbog psihološkog momenta izneverenog očekivanja, ili zbog toga što nisam na vreme osetila da sam na ivici snaga, ali tada mi je došlo da bacim i bisage i bicikl i oteram sve do đavola. Kriza, i to kakva! Sve mi je najedanput smetalo: sedište me je neizdržljivo žuljalo, dlanovi bolno brideli od stiskanja volana, u laktu koji sam svojevremeno operisala nakon teškog pada s bicikla sevale su munje, u krstima me je kočilo, a u olovno teškim nogama pulsirala upala mišića. Nema šanse da dalje pedalam, što znači da ću opet morati da guram dvadesetak kilograma, koliko ima moj natovareni bicikl, ne računajući moju sopstvenu težinu. To je još najmanje sat vremena, a mrak sve brže pada i s njim crni oblaci iz kojih svakog časa može da provali.

Već treći put zovem mog domaćina Miška, vlasnika Parka za odmor u koji sam se uputila, i poput nervoznog, dosadnog deteta zapitkujem ga kad će više da se pojavi to mesto. Miško mi strpljivo navigira i nudi se da dođe po mene kolima, ali ponos mi ne dopušta da pristanem na takvu pomoć – cikloputnik se vozi na četiri točka samo u slučaju ozbiljnog pada ili teškog defekta bicikla, ne daj bože ijedno od toga. Tako nastavljam da guram nogu pred nogu, glasno gunđajući zbog lokacije Parka, prokletih brda, navrzlih oblaka, moje kondicije, tolikog baksuzluka...

Naprežući zadnje atome snage jedva sam se dovukla u Vilove. Topli tuš i supa privremeno su mi vratili snagu, a s njom i dobro raspoloženje, pa sam čak uspela da na terasi glavnog apartmanskog objekta nakratko uživam u panoramskom pogledu na zlatarske brežuljke i razgovoru sa usrdnim Miškom, njegovom suprugom Kanetom i druželjubivim gostima, kojima ću sutra pamtiti imena.

Ali uskoro me je malaksalost pritisla poput teških oblaka što su se sve opasnije nadvijali nad nama. Svaki delić mog tela vapio je: „Odmor!“, i taj vapaj pretvorio se u drhtavicu koja me je potom tresla celu noć. A ona je bila veoma hladna i olujna, s neprestanom, jakom kišom. Srećom, te sam na vreme bila pitala Miška da šator postavim u jednoj nedovršenoj baraci, pa sam sad spavala na suvom iako bez podmetača – neshvatljiv propust prilikom pakovanja koji bi me sada mogao koštati zdravlja.

Zbog vlage od betonske ploče poda mnom, koja mi se i kroz debelu vreću uvlačila u kosti, budila sam se mnogo puta, grozničava i utrnulih udova. Ustajala sam da obučem još odeće, skuvam čaj i onda se skupim u položaj u kome ću uhvatiti malo sna.

Neizbežno, preispitivala sam se vagajući na jednom tasu avanturizam, uživanje, cilj puta, a na drugom napor, samoću, nezgode, strahove. I nisam imala dobre odgovore ni na jedno razumno pitanje, niti sam sebi umela da objasnim zašto mi sve ovo treba, ali sam jasno osećala da sam ova dva dana, uprkos svemu, bila istinski srećna.