САГА О БЕКИМУ (гост аутор: Нурудин)

nurudin

Беким није са нама...

Да се не забораве највећи...

Хвала Ани што је подржала мој предлог и уступила ми место на блогу.

Ана,

Hvala tebi sto si nas podsetio

Tužno je što je tako otišao. Upravo se emituje na TV film u kome igra, a bio je u bunkeru, zabranjen. Hvala Nurudine.

expolicajac

Çdo person normal do të kishte dhënë rrugë për të shkruar rreth Bekim.

Kolega, uvek si mi bio sumnjiv...

expolicajac
Çdo person normal do të kishte dhënë rrugë për të shkruar rreth Bekim.

Bekim Fehmiu: Ne znam za Srbe, koliko njih uopšte je ikada napisalo nešto na albanskom jeziku, ili Hrvata, ili Slovenaca, ili Bošnjaka, ili Crnogoraca osim Miljana Miljanova. Da li je iko ikada čuo kako zvuči, kakvu muziku ima taj jezik?

Имао сам прилике да се уверим да је заиста музикалан и звучан.

sesili
Hvala Nurudine.

Хвала Бекиму што је постојао.

Kolega, uvek si mi bio sumnjiv...

Poverenje je lepa stvar ali kontrola je mnogo bolja. Osnova kontrole je sumnja

neprepričljivosti...

Управо тако, непрепричљиво...

Genijalan je to glumac bio, i velika faca.

Јесте, велики...И филм, невероватно, проговара о друштву, о истом оном које га је "појело"... А, да иронија буде већа, када је филм цензурисан, писало је да је све недостатке друштва, парафразирам, исправио "комунистички режим" - чуј - као да је могуће изглобљено друштво вратити у зглоб...

..ostalo nam na cast...

Управо тако, остало нам на част...

nurudin

филм се даје на Б92 Инфо каналу...

vidim igra i Faruk Begoli

Faruk Begoli

Faruk Begolli (14 February 1944 in Peć, Yugoslavia – 23 August 2007 in Pristina, Kosovo) was the most famous Kosovo Albanian actor and director of Yugoslavia (along with Bekim Fehmiu).

He attended high school in Pristina and completed the academy of film in Belgrade (1966). Begolli played in more than 60 films, starting with Veljko Bulajić's Pogled u zenicu Sunca (1966). He cooperated with director Puriša Đorđević in his films Podne (Noon), Jutro (The Morning), and San (The Dream), and his notable roles include Bitka na Neretvi, Čuvar plaže u zimskom periodu and Derviš i Smrt (The Dervish and Death).

In the late 1980s, Begolli returned from Belgrade to Kosovo, where he worked at the University of Pristina as a professor at the Faculty of Drama. His last lead role was in Ekrem Kryeziu's Dashuria e Bjeshkëve të Nemuna (Love in the Damned Mountain), and his last piece was Etjet e Kosovës (Kosovo: Desperate Search), where he was also a co-scenarist. He died in 2007, after a long battle with cancer.

Trivia: His brother was Adil Begolli, a well-known Kosovo producer

Svi su nekrolozi tužni, a ovo jeste zakasneli nekrolog, ili bar svojevrstan lament.

Ламент, Владимире, али не за КосМетом, већ за великим Уметником...

Misao o njemu u meni budi radost, koju vreme, pa ni okolnosti, ne brišu.

Мишљења сам да у свима буди и радост и тугу, баш онако како је сам Беким формулисао - "блиставо и страшно".

Или, нпр., ове Одисеј у подземном свету...

Хвала на допуни.

petar310
Pjesma za Bekima

Браво! Пун погодак.

Kako se na vašem muzičkom albumu našla pesma o Bekimu Fehmijuu?

- Za to je zaslužno moje dugogodišnje prijateljstvo sa Miljenkom Jergovićem. Radeći najnoviji album, Miroslav Tadić i ja smo želeli da nas Jergović iznenadi jednom pesmom, ljubavnom. A on je doneo pesmu o Bekimu i strašno me obradovao! Bekim je bio moj veliki prijatelj i, verovatno, najveći glumac koga smo imali na ovim prostorima.

Rade Šerbedžija - Sve mi nase tamo nedostaje

Ljuboten
... Сваког самоубицу убило је друштво у коме је живео.

Uz sve uvažavanje, slobodan sam da se sa ovim ne složim.
Ja se prilično bavim suicidima i dobro znam da ima mnogo slučajeva u kojima se nikako ne bi moglo reći da su reakcija na društvene uslove, i tako to.

Već sam pisao o japanskom piscu J. Mišimi, koji je izvršio teatralno samoubistvo u svojoj 45. godini, kada je bio, kako se to kaže, "na vrhuncu slave". Nikako se ne bi moglo reći da je to on uradio jer ga je ubilo društvo u kome je živeo. A takvih slučajeva ima mnogo.

Ruski pisac Grigorij Čhartišvili (Григорий Шалвович Чхартишвили) se mnogo bavio suicidima književnika širom sveta, o čemu je naisao knjigu "Pisci i samoubistvo" (Писатель и самоубийство). Odlična knjiga, prevedena je na srpski, preporučujem je. Ali onaj ko zaviri u ta mnogobrojna samoubistva ne može da dodje do zaključka da su se pisci ubijali zbog toga što ih društvo nije razumevalo, te da ih je društva ubilo. Jok.
Stvar je mnogo kompleksnija nego što to izgleda na prvi pogled.

Kada ovo kažem, ni malo ne osporavam činjenice oko Bekima Fehmiua, jer njegov slučaj ne znam. U njegovom slučaju možda stoji navedena formulacija (da ga je ubilo društvo u kome je živeo), ali se to nikako ne sme uopštavati.

Kada ovo kažem, ni malo ne osporavam činjenice oko Bekima Fehmiua, jer njegov slučaj ne znam. U njegovom slučaju možda stoji navedena formulacija (da ga je ubilo društvo u kome je živeo), ali se to nikako ne sme uopštavati.

Владимире, у Бекимовом случају сматрам да је друштво главни кривац - мислилм сувише олако ово констатујем, а проблем, колико је опипљив, толико је и апстрактан - сувише је сложено - читав рад би могао да се напише...

vladimir petrovic

Ljuboten
... Сваког самоубицу убило је друштво у коме је живео.

Uz sve uvažavanje, slobodan sam da se sa ovim ne složim.
Ja se prilično bavim suicidima i dobro znam da ima mnogo slučajeva u kojima se nikako ne bi moglo reći da su reakcija na društvene uslove, i tako to.

Već sam pisao o japanskom piscu J. Mišimi, koji je izvršio teatralno samoubistvo u svojoj 45. godini, kada je bio, kako se to kaže, "na vrhuncu slave". Nikako se ne bi moglo reći da je to on uradio jer ga je ubilo društvo u kome je živeo. A takvih slučajeva ima mnogo.

Ruski pisac Grigorij Čhartišvili (Григорий Шалвович Чхартишвили) se mnogo bavio suicidima književnika širom sveta, o čemu je naisao knjigu "Pisci i samoubistvo" (Писатель и самоубийство). Odlična knjiga, prevedena je na srpski, preporučujem je. Ali onaj ko zaviri u ta mnogobrojna samoubistva ne može da dodje do zaključka da su se pisci ubijali zbog toga što ih društvo nije razumevalo, te da ih je društva ubilo. Jok.
Stvar je mnogo kompleksnija nego što to izgleda na prvi pogled.

Kada ovo kažem, ni malo ne osporavam činjenice oko Bekima Fehmiua, jer njegov slučaj ne znam. U njegovom slučaju možda stoji navedena formulacija (da ga je ubilo društvo u kome je živeo), ali se to nikako ne sme uopštavati.

Vladimire, nečije društvo broji milione ili stotine miliona, nečije stotine, nečije se izražava jednocifrenim brojem, a nečije se, pak, svodi na odraz u ogledalu. Pod uslovom da ima dovoljno svetlosti da se taj odraz uoči. Prema tome, odista je svakog samoubicu ubilo društvo u kojem i sa kojim je živeo...

Edit:

Da dodam još i to - naročito je Mishimu ubilo društvo, ni manje ni više...

ljuboten

Еvo mog komentara za srpske medije, na sajtu B92 bilo je tačno 300 podrški.
U tekstu koji sam dao da ga objavi "Fakti", novine koje izlaze u Skoplju na albanskom jeziku, naslovio sam ga: "Svakog samoubicu ubije društvo u kome je živeo".
Ovu istinu sam dodao da bi utešio moje prijatelje Albance vernike, koji su mi se javljali da me potsete da je samoubistvo greh. Ja im kažem da je to i u hrićanstvu, pa ih potsećam da je nekada u Beogradu živelo preko 150.hiljada Albanaca, a sada manje od 40.hiljada. To su većinom mešoviti brakovi, ali ne znamo koliko su stradali i stradaju zato što im deca doživljavaju neprijatnosti ako nose albansko prezime. Danas su to napredovale u fašističke horde, koje podržavaju i dve parlamentarne stranke i SPC.

Ma jel baš sve tako bilo, pa ne mogu da verujem... Znači vi to na b92 napišete u komentarima i njih 300 vam se divi, to jest vašoj inteligenciji. Šteta samo što ste niste ostavili na sajtu svoje lične podatke pa da vam zaljubljene žene šalju svoje slike...
Ne znam samo kako vas nije sramota da smrt takve ljudske i glumačke veličine, smrt takvog gospodina kakav je bio Bekim zloupotrebljavate za propagiranje svojih političkih ideja i snovidjenja.

Već sam pisao o japanskom piscu J. Mišimi, koji je izvršio teatralno samoubistvo u svojoj 45. godini, kada je bio, kako se to kaže, "na vrhuncu slave". Nikako se ne bi moglo reći da je to on uradio jer ga je ubilo društvo u kome je živeo. A takvih slučajeva ima mnogo.

Da dodam još i to - naročito je Mishimu ubilo društvo, ni manje ni više...

ELis je sasvim u pravu. Mišima je možda najbolji primer ove teze. Priču o njegovoj homoseksualnosti i kemp-desničarenju znaju već i ptice na grani, ali ono što se često previđa jeste činjenica da je mladi Mišima uspeo da iz zdravstvenih razloga izvrda mobilizaciju i tako izbegne tragičnu sudbinu svojih vršnjaka koji su odvedeni kao jagnjad na klanje. Kojih trideset godina kasnije svojevoljno se žrtvovao u ime režima koji zvanično više nije postojao, ali je nažalost i dalje postojao u njegovom superegu (onako kako Miloševićev i Tuđmanov režim više ne postoje u stvarnosti, ali nažalost još uvek postoje u superegu mnogih građana Srbije i Hrvatske). Može se reći da je Mišima bio zakasnela žrtva japanskog militarizma i fašizma. Za razliku od momaka iz Istvudovog "Letters from Iwo Jima", njega je ubila bomba sa odloženim dejstvom.

Ja se prilično bavim suicidima i dobro znam da ima mnogo slučajeva u kojima se nikako ne bi moglo reći da su reakcija na društvene uslove, i tako to.

Mlad, neiskusan, nadmen. Neka ti je Bogom prosto dečače. Svaku knjigu koji si pročitao, a vidim da ih je mnogo, molim te pročitaj još jednom.

Mlad, neiskusan, nadmen. Neka ti je Bogom prosto dečače. Svaku knjigu koji si pročitao, a vidim da ih je mnogo, molim te pročitaj još jednom.

+1

Ljuboten
... Сваког самоубицу убило је друштво у коме је живео.

vladimir petrovic
Ja se prilično bavim suicidima i dobro znam da ima mnogo slučajeva u kojima se nikako ne bi moglo reći da su reakcija na društvene uslove, i tako to.

expolicajac
Mlad, neiskusan, nadmen. Neka ti je Bogom prosto dečače. Svaku knjigu koji si pročitao, a vidim da ih je mnogo, molim te pročitaj još jednom.

Vladimir je odgovorio na Ljuboten-ovu tvrdnju da je svakog samoubicu ubilo drustvo u kome je ziveo.
Nema razloga za ovu tvoju konstataciju expo.

Vladimir je odgovorio na Ljuboten-ovu tvrdnju da je svakog samoubicu ubilo drustvo u kome je ziveo.
Nema razloga za ovu tvoju konstataciju expo.

Уз све дужно поштовање, такође сам мишљења да нема потребе за горенаведеним коментарима упућеним на рачун Владимира Петровића.

Хвала!

П. С. Наравно, воло бих да се избегне било који вид "политизације" Бекимове трагедије - било је неких покушаја у претходним коментарима - извињавам се ако сам ја то погрешно сконтао.

Хвала још једном.

nurudin
Хвала још једном.

Hvala tebi za odlican blog i za podsecanje na pokojnog velikana Bekima.

Hvala tebi za odlican blog i za podsecanje na pokojnog velikana Bekima.

Мислио сам да се не понављам, али поновићу се - ХВАЛА БЕКИМУ ШТО ЈЕ ПОСТОЈАО!

Ja se prilično bavim suicidima i dobro znam da ima mnogo slučajeva u kojima se nikako ne bi moglo reći da su reakcija na društvene uslove, i tako to.

Stvar je mnogo kompleksnija nego što to izgleda na prvi pogled.

Ako produžite da se bavite razlozima suicida, onda da Vas potsetim, jer sam svojevremeno imao prilku da slušam od studentkinje moje supruge, koja je dobila priliku da boravi mesec dana, ili više, u jevrejskom Kibuci gradu, i ispiračala je, jer je studirala psiholoogiju, da i u takvim idealnim društvenim odnsosima ima nadprosečno suicida. Za razliku od pomahnitalog društva u kome je boravio Bekim.
Inače za ono Vaše ne, sledi pitanje: Da li bi se ti pisci ili Japanc ubili da su živeli u nekim drugim društevnim uslovima?

Nema razloga za ovu tvoju konstataciju expo.

Uz svu težinu reči koje sam napisao post je bio krajnje dobronameran. Davne 2001 godine sam lično osmislio i sproveo projekat u okviru MUP-a R. Srbije vezan za evidentiranje podataka koji su dobijani nakon vršenja uviđaja na licu mesta lica koja su izvršila suicid. Nije mi poznato da li taj projekat još uvek je u operativnoj upotrebi, ali podaci koji su skupljeni u periodu do 2004 godine bili su toliko zabrinjavajući da se čak i predstavnik OEBS-a zainteresovao za obezbedjivanje sredstava da se taj projekta podrži i uz određene izmene implementira u sistem praćenja ljudskih prava u EU.

Elis
... Prema tome, odista je svakog samoubicu ubilo društvo u kojem i sa kojim je živeo... Edit: Da dodam još i to - naročito je Mishimu ubilo društvo, ni manje ni više...

Valhalen
... ELis je sasvim u pravu. Mišima je možda najbolji primer ove teze.

Mislio sam da ne reagujem, ali ne mogu a da ne kažem nekoliko reči oko Mišiminog samoubistva.

Najpre, moje uverenje je da razloge za Mišimino samoubistvo svakako treba tražiti u njemu samome, a tek potom u društveno-političkim uslovima Japana tog vremena. Drugim rečima, Mišimino samoubistvo izvedeno je iz ličnih razloga (umetničkih, estetskih i drugih), što njegov narcisoidan lik čini većim i čovečnijim u očima mnogih nego što bi bio slučaj da su u pitanju bili čisti društveno-politički razlozi. Hipotetički, i da je bila idealna situacija u Japanu, Mišima bi kad-tad izvršio samoubistvo. Od toga nije mogao pobeći.

Ima, naravno, mnogo onih koji su se bavili Mišiminim samoubistvom, kako u Japanu tako i širom sveta, ali ja ću ukazati na neke:

Grigorij Čhartišvili, ruski japanolog i prevodilac Mišimin na ruski, smatra «da je Mišimin hara-kiri/sepuku ne samo izrazito japansko već je i najčuvenije spisateljsko samoubistvo svih vremena i naroda». Dalje, on smatra da «uza sav patriotsko-altruistički milje spektakla koji je priredio ovaj pisac, pravi motivi njegovog postupka, očigledno, bili su sasvim privatni, a ne politički, kako smatraju japanski nacionalisti».

Mišimin britanski biograf H. Skot Stouks (H. Scott Stokes), takodje, veruje da su u pitanju privatni a ne politički razlozi. On iznosi mišljenje da su Mišimina velika opsesivnost fizičkim izgledom (da bude otelotvorenje savršenstva i lepote) i njegova homoseksualnost bili odlučujući faktori da krene u samoubistvo.

Amerikanac Džon Nejtan ( John Nathan), koji je prevodio Mišimu na engleski i napisao njegovu biografiju, smatra da je Mišima bio svestan da njegov poziv na državni udar neće uspeti, ali je ipak išao u tu akciju, jer je ona bila deo njegovog scenarija, zapravo samo izgovor da izvrši ritualno samoubistvo o kome je oduvek sanjao.

Ian Buruma, holandski novinar, koji se specijalizuje za azijske teme, u svom eseju o Mišimi sa posprdnim naslovom „Samoubistvujušči kicoš“ (The suicidal dandy), zamera Mišimi, pored ostalog, što je «eksploatisao mitove svoje zemlje da bi uverio svet u njihovu validnost», smatrajući da u tome nije bio mnogo ubedljiv osim svojim «kultnim sledbenicima, za koje Mišima nije bio samo vodja već - generalisimus»; zamera mu da to što je radio nije bilo ništa novo, radili su to i drugi književnici od akcije, pa na prvom mestu pominje D’Anuncija. Dalje, lamentira što Mišima ima «veći ugled nego što zaslužuje», smatrajući da su tome doprineli pristrasne knjige i filmovi koji su se naknadno pojavili o njemu (u tom kontekstu s negodovanjem pominje Margeritu Jursenar i Pola Šrejdera). Zamera Mišimi, što se već mnogo puta čulo i od drugih, da je «pretendovao da personifikuje duh samuraja dok je živeo - na zapadnjački način». Priznajući da je Mišima «verovatno najpoznatiji moderan književnik Japana», on za njega koristi pežorativne izraze kao što su «krivotvorac» (a phony) i «vešt lakrdijaš» (a very gifted buffoon).

Prof. Džeri Piven, sa Njujorškog univerziteta, napisao je psihološku studiju pod nazivom «Ludilo i perverzija Jukija Mišime». On najpre Mišimi priznaje da je čovek izvanrednog literarnog talenta, da je jedan od najvećih književnika koje je Japan ikada imao, te ga uporedjuje sa Hemingvejem, Prustom i Džojsom. A onda ukazuje da je u Mišimi bilo više osoba sa «patološkim varijetetima» koje sam Mišima nije bio u stanju da u celosti kontroliše. Dalje tvrdi da je «centralno u Mišiminom biću bio njegov mazohizam, tako da je ceo njegov život, do samog čina samoubistva, bio neprekidna potraga za bolom». A za njegovo stvaralaštvo kaže da je «puno slika sadomazohizma, homoseksualnog silovanja, mržnje prema ženama, osvete, besa i sramoćenja». Još tvrdi da su Mišimine «žestoke homoerotske predstave i fašistička politika izazivale široke reakcije – od oštre kritike do idealiziaranja i čak militantnog obožavanja»; da je u pitanju «ekscentrični egoista, koji je pozirao go na nadrealističkim fotografijama, igrao u gangsterskim filmovima i ponašao se kao holivudska zvezda»; da je «sve otpočelo Mišiminim traumatičnim detinjstvom, pod tutorstvom autoritativne i neuračunljive bake, koja ga je usmerila prema mizoginiji, narcisoidnosti, grandioznim fantaziranjima, fiksaciji ka smrti i stvaranju naboja u njemu da uništi svoje sopstvene slabosti i svoju seksualnu ranjivost».

Britanski pisac Najdžel Kotorn (Nigel Cawthorne), u knjizi “Sex Lives of the Famous Gays” smatra da je sama smrt za Mišimu bila – seksualni čin! (While for Japanese novelist Yukio Mishima death itself was a sexual act.)

Evo i dva stava iz samog Japana.
Japanski premijer Eisaku Sato i ministar odbrane Jasuhiro Nakasone (obojica su lično poznavali Mišimu), iz bojazni da akt eminentnog pisca može naneti štetu ugledu koji je Japan počeo da stiče u ostvarivanju ekonomskog prosperiteta, olako su Mišimin čin proglasili - ludačkim. To je bila reakcija ljudi koji vode japansku vladu, vladu koja želi da demonstrira pred Japancima i svetom da se Japan modernizovao, drugim rečima amerikanizovao koliko je to moglo, sa ubedjenjem da podsećanja na stare samurajske sisteme vrednosti mogu vladi samo štetiti.

Kenzaburo Oe, drugi japanski nobelovac za književnost (posle Jasunarija Kavabate) sarkastično je rekao «da je Mišimino samoubistvo imalo za svrhu da zabavi čitaoce njegovih dela na Zapadu» (Mishima's suicide was a means of entertaining foreign readers).

(Iz mog rukopisa o J. Mišimi, pod naslovom „Danas čovek, sutra ga nema“)

N.B. Nurudine, oprosti što sam malo bio opširan, i što ovo može delovati kao trol. Izazvan sam, polemisanje mi nije strano, samo ne volim lična vredjanja i omalovažavanja.

Najpre, moje uverenje je da razloge za Mišimino samoubistvo svakako treba tražiti u njemu samome, a tek potom u društveno-političkim uslovima Japana tog vremena. Drugim rečima, Mišimino samoubistvo izvedeno je iz ličnih razloga (umetničkih, estetskih i drugih), što njegov narcisoidan lik čini većim i čovečnijim u očima mnogih nego što bi bio slučaj da su u pitanju bili čisti društveno-politički razlozi. Hipotetički, i da je bila idealna situacija u Japanu, Mišima bi kad-tad izvršio samoubistvo. Od toga nije mogao pobeći.

Ma nije možno? Još samo da nam objasniš da su Mišimu takvog kakav je, u dvadesetovekovni Japan spustili vanzemaljci, a da ga nije oblikovalo upravo japansko društvo njegovog vremena, takvo kakvo je, sa svojim normama, fascinacijama i strahovima. Ono što je u tvojoj tvrdnji upravo zastrašujuće naivno jeste što ti suprotstvljaš lično, umetničko, estetičko i seksualno, s jedne strane - društvenom i političkom, sa druge. Ovo je pogled na umetnost i umetnika, i zapravo - na čoveka, koji je zakasnio svega nekih par stotina godina.

Pa lično je političko, umetničko je političko, estetsko je političko, a o seksualnom već da ne govorimo, to je valjda u zemlji u kojoj oko Parade ponosa izbijaju ulični ratovi, savršeno jasno. Naravno da je Mišimino samoubistvo imalo i umetnički i seksualni i kako ti kažeš, "lični" aspekt (što rekoše u jednom odličnom filmu: everything's personal if you're a person), ali nijedan od ovih aspekat nije oslobođen društvene i političke determinisanosti.

Tvoja tvrdnja "Hipotetički, i da je bila idealna situacija u Japanu, Mišima bi kad-tad izvršio samoubistvo" nije pogrešna, već besmislena. Prvo, ko je uopšte govorio o bilo kakvoj "idealnoj" situaciji u Japanu, i šta bi to uopšte značilo? Drugo, misliš da bi se Mišima ubio da je odrastao u društvu koje prihvata homoseksualnost kao ravnopravni seksualni izbor i od najranijih dana stavlja mladim homoseksualcima do znanja da su jednako vredni kao i njihovi heteroseksualni vršnjaci? Misliš li da bi bio fasciniran vezom između seksa i smrti da nije odrastao u društvu koje je povezivalo homoseksualnost i smrt? Da bi bio fasciniran militarističkim imaginarijem da nije odrastao u zemlji koja je u tom trenutku bila temljno i potpuno militarizovana? Da bi razvio fascinaciju ritualnim samoubistvom da nije živeo u zemlji koja je tokom celog njegovo odrastanja govorila mladim ljudima da je jedini smisao života žrtvovati se za cara?

Na ova pitanja je zapravo nemoguće odgovoriti, ne zato što ne znamo odgovor, nego zato što je čovek kao Mišima bio moguć samo u izvesnoj društvenoj-istorijskoj situaciji i zamisliti ga u potpuno drugačijim društvenim okolnostim prosto nije moguće, a da on ostane Mišima kakvim ga poznajemo.

Da li bi DOstojevski bio pisac da nije odrastao u devetnaestovekovnoj Rusiji, nego na primer na Havajima, krajem XX veka? Da li bi bio fasciniran problemom zločina i kazne, vere i ateizma? Besmislena pitanja. To prosto uopšte ne bi bio Dostojevski.

Ekspolicajac je u pravu - gomila citata i apsolutno nikakvo, pa čak ni najosnovnije razumevanje problema.

Valhalen
... gomila citata i apsolutno nikakvo, pa čak ni najosnovnije razumevanje problema.

Najpre, moram reći da govorimo o Mišimi, a slučaj Mišime je veoma kompleksan, o njemu nije sve rečeno, on nije odgonetnut, pa niko nema prava da veruje da je samo on u pravu sa svojim mišljenjem o tom velikom čoveku.

S tim u vezi, podsećam da je Buda govorio: "Nikada ne reci samo je ovo istina, sve drugo je zabluda".

Prema tome, mislim da nije lepo, Valhalene, što veruješ da ja ne pokazujem ni najosnovnije razumevanje Mišime, a da ti je tebi (samo TEBI) sve kristalno jasno i da je za tebe Mišima "case closed".

Nije.

Znam ja da nekima smeta moje često navodjenje citata. Mogao bih ja, kao što neki rade, da parafraziram tudje misli i da ih plasiram, uz dodatke, kao svoje. Ja to, uglavnom, ne radim, odnosno ne stidim se da dajem citate.

Ja sam naveo dva Mišimina biografa, medju mnogima, jer se Nejtan i Skot-Stouks smatraju njegovim najboljim biografima na Zapadu. Naveo sam mišljenje Čhartašvilija, ruskog japanologa, koji je Mišimin prevodilac na ruski, i koji je priredio Sabrana dela Mišime na ruskom u dvadeset tomova. I koji je mnogo pisao o razlozima Mišiminog samoubistvo, svodeći ih na privatnost.

Naveo sam i mišljenja Burume, Oea i još nekih sa kojima se uopšte ne slažem, ali ih uvažavam, jer smatram da treba čuti i znati za što više mišljenja, pa i ona koja su naprosto smešna u svojoj neprihvatljivosti.

Na osnovu svih navedenih mišljenja, i dalje smatram da Mišimu "nije ubilo društvo u kome je živeo", na koje mišljenje uvaženog Ljubotena sam reagovao.

Mnogo knjiga o samoubistvu ima danas. Ja sam neke pažljivo čitao. Upućujem na delo A. Alvareza "Okrutni bog" (The Savage God), u kojoj on razmatra mnoge slučajeve samoubistava, ali nikako ne dolazi do zaključka da se ljudi samoubijaju kao žrtve društva u kome žive". Ima i takvih slučajeva, naravno, ali su to izuzeci.

Pada mi na pamet da je Nadežda Mendeljštam govorila kako u koncentracionim logorima, pa i u ratu, ima relativno malo samoubistava. Think about it.

Usputno, ja sam već pisao ovde blogove o nekim samoubicama (o filozofu Otu Vajningeru, koji se ubio u 23. godini, i o Nikolasu Hjuzu, sinu pesnika Teda Hjuza i Silvije Plat, koji se ubio u 43. godini).

Ja IMAM, itekako imam, svoje stavove po pitanju samoubistva (sa kojima se ne ponosim, naravno, ali ih imam), te znam o čemu govorim. Osporiti mi to pravo nije fer, odnosno reći da ne znam o čemu pričam, odnosno da nemam ni najosnovnije razumevanje, he, he, he...

Da završim oko Mišime. Ponavljam da će se još knjige pisati o njemu, jer njegov slučaj nije objašnjen, odnosno svako ima pravo da ga objašnjava onako kako to shvata. A ostajem pri tome da su razlozi za njegovo samoubistvo, koje je pripremao u potaji punih petnaest godina, bili duboko lični.

Na kraju, evo reči Svetislave Basare: "Samoubistvo je dokaz da je neko živeo... Samoubistvo je ipak stvar slobodnog izbora, a smrt je nešto što se trpi".

Mišima nije oteran u smrt, to je bio njegov slobodan izbor.

Have a nice day!

(P. S. O ovome bih pisao još, ali upravo putujem, danas ću biti "out of reach".

Ja IMAM, itekako imam, svoje stavove po pitanju samoubistva (sa kojima se ne ponosim, naravno, ali ih imam), te znam o čemu govorim. Osporiti mi to pravo nije fer, odnosno reći da ne znam o čemu pričam, odnosno da nemam ni najosnovnije razumevanje, he, he, he...

Tebi Vladimiri niko nije osporio pravo da imaš svoj stav. Niko ti nije rekao da ne znaš o čemu pričaš. Premisa od koje se krneulo je da je samoubistvo čin kojim pojedinac ličnom žrtvom kritikuje društvo u kome je taj čin izvršio. Ti si pokušao da ga svojim argumentima osporiš. U toj argumentaciji si naveo primere koji nisu odraz našeg sociološkog profila i time postavio mnogo šire okvire za tumačenje tvog stava.
Ali je nesporno da si autoritativno postavio svoja razmišljanja i time zasenio pokušaj da univerzalnim principom objasniš pojedinačni akt.

Samoubistvo je akt koji se u pojedinim krugovima psihologa tretira kao nagon. Tretirajući ga kao nagon postavilo se i jedno od suštinskih pitanja gde ga svrstati u skalu nagonskih funkcija ljudskog bića.

Tema je i suviše ozbiljna da bi se ad hok donosili bilo kakvi zaključci, pa ti samo ukazujem na jedan od aspekata. Zaključeno je da je "nagon" za samoubistvo, ako postoji kod pojedinca jači i od materinskog "nagona" kod žena. On kao takav počinjenje da deluje tek kad se stvore određeni sociopatološki uslovi i naravno ne kod svakog pojedinca. Svaki samoubica u zavisnosti od svoje intelektualne prerade ima unutrašnju obradu stanja koje ga je dovelo do momenta kad je taj "nagon" postao neukrotiv i doveo do samouništenja.

Shodno ovakvom pristupu, još jednom ti ukazujem na to da niko tebe nije pokušao niti da omalovaži niti da negira tvoje intelektualne kvalitete, ali je nesporno da nisi sam akta suicida sagledao u svim aspektima njegove složenosti.

Samoubistvo je akt koji se u pojedinim krugovima psihologa tretira kao nagon. Tretirajući ga kao nagon postavilo se i jedno od suštinskih pitanja gde ga svrstati u skalu nagonskih funkcija ljudskog bića.

Tema je i suviše ozbiljna da bi se ad hok donosili bilo kakvi zaključci, pa ti samo ukazujem na jedan od aspekata. Zaključeno je da je "nagon" za samoubistvo, ako postoji kod pojedinca jači i od materinskog "nagona" kod žena. On kao takav počinjenje da deluje tek kad se stvore određeni sociopatološki uslovi i naravno ne kod svakog pojedinca. Svaki samoubica u zavisnosti od svoje intelektualne prerade ima unutrašnju obradu stanja koje ga je dovelo do momenta kad je taj "nagon" postao neukrotiv i doveo do samouništenja.

koji je to psiholoski pravac ili skola koji na ovaj nacin objasnjavaju fenomen suicida?

po evolucionistickoj teoriji, osnovni nagoni su: nagon za samoodrzanjem i nagon za produzenjem vrste. tu bi se suicid mogao posmatrati kao poremecaj nagona za samoodrzanjem. zato je tu i psihoterapija.
skoro sam procitala kako su neke zatvorenice u gasnim komorama, pronalazili na lesevima svoje dece. kako je vazduh laksi od gasa, one su se pele na njihova tela, zaboravljajuci tada na majcinski instinkt.

neke bio-hemijske-fizioloske teorije, verovatno suicid objasnjavaju deficitom, ili suficitom, u svakom slucaju neravnotezom transmitera u radu mozga. to se farmakoloski sigurno moze donekle resiti.

duboko sam uverena da nijedna osoba koja izvrsi suicid, ne uradi to bez nekih znakova upozorenja, najave. druga je stvar sto se to mozda olako prihvata od strane njihove okoline, koja nicim ne reaguje.

ako je "depresija ocajnicki krik za ljubavlju", onda je "samoubistvo ocajnicki krik za smislom". zato treba "prosvecivati" ljude da sami sebi osmisle i pronadju smisao zivota. smisao zivota je sam zivot. osim njega, kao vrhovne vrednosti, po meni, ni jedna druga vrednost ne bi smela da ima apsolutnu prevagu. ne slazem se sa stavom da je samoubistvo izraz slobodne volje pojedinca, mada mogu da razumem takav stav. uvek se postavlja pitanje, da li bi se ta osoba za 5, 15, 60 min. predomislila. i onda? sta onda?

Ma nije možno? Još samo da nam objasniš da su Mišimu takvog kakav je, u dvadesetovekovni Japan spustili vanzemaljci, a da ga nije oblikovalo upravo japansko društvo njegovog vremena, takvo kakvo je, sa svojim normama, fascinacijama i strahovima.

Pročitao sam samo ovu rečenicu, jer kada dalje čitam potpuno srozavate čoveka koji tvrdi da se bavi istraživanjem za suicid, a da pritom isključuje društvene okolnosti kao razloh! Pa to je, svaka reč bi bila teška uvreda, pa je neču napisati. Osim preporuka da se bavi nečim konkretnijem u životu, evo sada je šik proizvoditi biološku hranu, pa će tako zapaziti da okolina utiče na kvalitet biljaka i životinja.
Čovek ne zna zašto moje Kosovce odbegle u Srbiju nazivaju Šiptarima!

koji je to psiholoski pravac ili skola koji na ovaj nacin objasnjavaju fenomen suicida?

Naravno samo kao smernica.

Najpre, moram reći da govorimo o Mišimi, a slučaj Mišime je veoma kompleksan, o njemu nije sve rečeno, on nije odgonetnut, pa niko nema prava da veruje da je samo on u pravu sa svojim mišljenjem o tom velikom čoveku.

S tim u vezi, podsećam da je Buda govorio: "Nikada ne reci samo je ovo istina, sve drugo je zabluda".

Prema tome, mislim da nije lepo, Valhalene, što veruješ da ja ne pokazujem ni najosnovnije razumevanje Mišime, a da ti je tebi (samo TEBI) sve kristalno jasno i da je za tebe Mišima "case closed".

Nije.

Znam ja da nekima smeta moje često navodjenje citata. Mogao bih ja, kao što neki rade, da parafraziram tudje misli i da ih plasiram, uz dodatke, kao svoje. Ja to, uglavnom, ne radim, odnosno ne stidim se da dajem citate.

Ja IMAM, itekako imam, svoje stavove po pitanju samoubistva (sa kojima se ne ponosim, naravno, ali ih imam), te znam o čemu govorim. Osporiti mi to pravo nije fer, odnosno reći da ne znam o čemu pričam, odnosno da nemam ni najosnovnije razumevanje, he, he, he...

Da završim oko Mišime. Ponavljam da će se još knjige pisati o njemu, jer njegov slučaj nije objašnjen, odnosno svako ima pravo da ga objašnjava onako kako to shvata. A ostajem pri tome da su razlozi za njegovo samoubistvo, koje je pripremao u potaji punih petnaest godina, bili duboko lični.

Na kraju, evo reči Svetislave Basare: "Samoubistvo je dokaz da je neko živeo... Samoubistvo je ipak stvar slobodnog izbora, a smrt je nešto što se trpi".

Mišima nije oteran u smrt, to je bio njegov slobodan izbor.

Ma daj čoveče, pa možeš li da mrdneš malo dalje od fraziranja i sada već hroničnog name-droppinga?

Naravno da je slučaj kompleksan i da su mnoge opcije u igri, ali neke tvrdnje su prosto banalno pogrešne, ako ne i bemislene. Šta znači da su njegovi razlozi "bili duboko lični"? Koji su to "duboko lični" razlozi koji nisu društveno uslovljeni i koji ne odslikavaju izvesne društvene antagonizme? Da li je "Ispovest maske" duboko lična knjiga? Jeste. A da li je lična muka opisana u njoj društveno uslovljena? Apsolutno - u društvu u kome homoseksualnost nije tabu, ovakva lična muka bi bila nemoguća.

Još na kraju reći da "Mišima nije oteran u smrt", već je to bio njegov izbor? Pa daj, čemu ove banalnosti. Niko nije ni tvrdio da ga je neko bukvalno oterao u smrt prisiljavajući ga da se ubije. Naravno da je to samostalno izabrao , ali taj izbor se nije desio u društvenom vakuumu.

Pada mi na pamet da je Nadežda Mendeljštam govorila kako u koncentracionim logorima, pa i u ratu, ima relativno malo samoubistava. Think about it.

No, you think about it. But really think, not just quote. Pa sama činjenica da u tim uslovima ima manje samoubistava govori da samoubistvo jeste društveno uslovljeno. Inače, evo ti još nečeg za dumanje:

http://dhs.wikispaces.com/file/view/Suicides+among+Survivors.pdf

http://www.jweekly.com/article/full/26747/study-trauma-of-holocaust-triples-survivors-suicide-risk/

http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/16085786

http://en.wikipedia.org/wiki/Jean_Am%C3%A9ry#After_the_war

Kao i kod Mišime, i ovde je u pitanju bomba, odnosno u ovom sličaju gasna komora, sa odloženim dejstvom. Ili pak misliš da se i preživeli iz Holokausta ubijaju iz "duboko ličnih" razloga koji nemaju nikakve veze sa onim što su preživeli i da bi se sigurno ubili i da su živeli i u najboljem od svih svetova?

Prosto je neverovatno sa kakvom preciznošću biraš primere koji su u potpunoj suprotnosti sa tvojom tezom.

Zar je greh
biti svoj na svome, pripadati samom sebi?

У Србији је то смртни грех, не прашта се, нажалост.

nurudin

Zar je greh
biti svoj na svome, pripadati samom sebi?

У Србији је то смртни грех, не прашта се, нажалост.

Biti svoj na svome nije greh, pogotovo ne smrtni, već običnom smrtniku nedokučiva akrobatika. A pripadati samom sebi, pa to već nije greh samo u Srbiji...

У Србији је то смртни грех, не прашта се, нажалост.

Drugačnost se nigde ne prašta.

Jelica Greganović
Drugačnost se nigde ne prašta.

У праву сте, није само проблем Србије, глобалнији је... Него ја сам локал патриота, па све присвајам...:))))

Поздрав и Вама, Јелице, и хвала на дивном прилогу са јутјуба

Поздрав и Вама, Јелице, и хвала на дивном прилогу са јутјуба

Sa zadovoljstvom dobri Nurudine...Jordan Nikolić je iz Prizrena, pa mi se činilo primerenim...hvala za lep blog, jeste prilika žalosna, ali...hvala.

ljuboten

"Ја већ годину дана нисам на Косову, а Беким већ годину дана није међу нама – волео бих, ако се икада вртатим, да посетим Призрен – да ходочастим до светилишта које је посветио велики човек, хуманиста, Уметник – Беким Фехмиу."

И моја баба Крстана ми је исто говорила: "Немој случајно да пљунеш у поток, јер ће ти остати крива уста!"
И ја бих да продужим да живим са мојим пријатељима Албанцима али српски политичари поручју да хоће да нас деле, када већ нису успели да нас натерају да се сви побијемо.
Нуредине, надем се да ћеш имати духовне снаге да разумеш моју бол, па ћеш дозволити да ово буд објављено, јер би то желео и Беким Фехмију. Ово сам јутрос објавио као комантар на сајту Б92 насловљеног текста: "Podela Kosova opasna, izjavio je u Prištini pomoćnik američkog državnog sekretara Filip Gordon."
Надам се ако прочита Ана ову моју реакцију зантересоваће се да ме позове да гостујем на њеном Блогу, обећала ми је то још прошле године, јер ће тако увидети да није само страна коју смaтрају да Ана заступа у криву.

Ja bih stvarno volela da gostujes kod Ane sa sopstvenim blogom pa da tako - nemoj se naci uvredjen - prestanes da trolujes politikom ovu pricu o Bekimu.

Znam da mu se politika i previse mesala u zivot, al' pustite Coveka da bar u smrti bude postedzen od nje!!!

ps

ukoliko sam dobro shvatila šta vi mislite da ja zastupam. ukoliko sam krivo razumela, izvinite.

Naravno da ste dobro shvatili, i niste za podelu, samo što strana koju misle da zastupate traži da je Kosovo srpsko, a na žalost nije, ono je onih ljidi koji tamo žive, pa time i mojih rođenih, ta i moje.

Ja bih stvarno volela da gostujes kod Ane sa sopstvenim blogom pa da tako - nemoj se naci uvredjen - prestanes da trolujes politikom ovu pricu o Bekimu.

Možda imate pravo, ne treba govoriti o Ubici, već samo o Žrtvi. Javite se sadijama u Hagu, možda će Vas poslušati da ne matretiraju Mladića.

ljuboten

Ja bih stvarno volela da gostujes kod Ane sa sopstvenim blogom pa da tako - nemoj se naci uvredjen - prestanes da trolujes politikom ovu pricu o Bekimu.

Možda imate pravo, ne treba govoriti o Ubici, već samo o Žrtvi. Javite se sadijama u Hagu, možda će Vas poslušati da ne matretiraju Mladića.

Meni je samo zasmetalo preveliko mesanje politike u pricu o jednom sjajnom glumcu...

Ako ste me pogresno shvatili - sorry.

O Mladicu, ubicama i zrtvama, mozemo i negde drugde. Kao sto rekoh, smatram to nepotrebnim trolom na ovoj temi

Možda imate pravo, ne treba govoriti o Ubici, već samo o Žrtvi. Javite se sadijama u Hagu, možda će Vas poslušati da ne matretiraju Mladića.


Zaista, kakvim ste čudnim putevima došli do Haga, krenuvši od pretpostavke šta ja (to jest "moja strana" jer ja nisam "ja" nego sma neka strana) mislim o kosovu, preko Haga, do Mladića - ispod jedne priče o Bekimu? Što ne pustite tu priču onima koji imaju šta d akažu (o glumcu, ne o Hagu)

Obojicu je ubila POLITIKA. Samo što je Bekim sam sebi uništio telo da bi sačuvao dušu, dok je Ratko nadajućise da sačuva telo uništio sebi dušu. Naravno, prvi je imao priliku da radi na Sebi pa je tako išao putem ka savršenstvu i tako otišao u večnost, dok je drugi radio na druge i stigao do ništavila.

ljuboten

Možda imate pravo, ne treba govoriti o Ubici, već samo o Žrtvi. Javite se sadijama u Hagu, možda će Vas poslušati da ne matretiraju Mladića.


Zaista, kakvim ste čudnim putevima došli do Haga, krenuvši od pretpostavke šta ja (to jest "moja strana" jer ja nisam "ja" nego sma neka strana) mislim o kosovu, preko Haga, do Mladića - ispod jedne priče o Bekimu? Što ne pustite tu priču onima koji imaju šta d akažu (o glumcu, ne o Hagu)

Obojicu je ubila POLITIKA. Samo što je Bekim sam sebi uništio telo da bi sačuvao dušu, dok je Ratko nadajućise da sačuva telo uništio sebi dušu. Naravno, prvi je imao priliku da radi na Sebi pa je tako išao putem ka savršenstvu, dok je drugi radio na druge i stigao do ništavila.

U kom narodnom univerzitetu ste završili srednju filozofsku školu?