Грофица избезумљеног лица трчи према језеру

У среском месту Н. Било је толико берберских радњи и погребних завода да је изгледало као да се становници града рађају само да би се обријали, потшишали, освежили главу лосионом и сместа умрли.

Овим ингениозим пасусом почиње роман Дванаест столица Иљфа и Петрова.

Иља Иљф (Иља Арнолдович Фајнзиљберг, Илья Арнольдович Файнзильберг) и Јевгениј Петров (Јевгениј Петрович Катајев, Евгений Петрович Катаев. Већину дела су написали заједнички, тако да се најчешће спомињу као Иљф и Петров. Постали су популарни по своја два романа: Дванаест столица  и Златно теле.

Ове две књиге читам од детињства и наново и поново уживам читајући их. И као млад а сада још више, чудим се, запањујњм се, ништа ми није јасно...у доба почетног и веома суровог социјалистичког реализма, њих двојица налазећи се усред осињака у коме је живот био достигао најмању могућу цену, отворено се спрдају, зајебавају са совјетским социјализмом, совјетском стварношћу, совјетском бирократијом. Брехт је негде рекао/написао, цитираћу по сећању: Да би победио противника, мораш да га исмејеш, извргнеш руглу. Ова двојица то раде из све снаге, мислим Иљф и Петров. Само је закреченим совјетскобирократским цензорским мозговима могла да промакне најоштрија, најбриткија, отворена критика бесмислено мамутске и бесмислено непотребне административне камариле, од среског места Н. до самог врха! Није на свету било почев од америчких, преко енглеских и осталих француских антикомунистичких пера, која су у то време сувопарно у стилу једно па исто тралалалисала и испразно кокодакала, досегла ту висину и бриткост беспоштедне критике совјетског социјализма као што су то чинили Иљф и Петров!

Ево још једног одломка: Домаћин Другог дома социјалног старања био је врло срамежљив крадљивац. Цело његово биће бунило се противу крађе али он није могао да не краде. Крао је и било га је срамота. Крао је стално, стално се стидео и зато је на његовим лепо избријаним образима увек пламтело руменило збуњености, стида, снебивања и пометености. Тако препреденог крадљивца као што је Александар Јаковљевич свет не памти.---------------------------------------------------Ранијег домаћина свргли су пре седам месеци услед грубог понашања према питомицама и поставили га за капелника симфонијског оркестра.

Бескрајно духовити, проницљиви, оштрог ока и још оштријег језика, није им промицала ни једна ситница ма како наизглед неважна, Иљф и Петров су нам подарили најснажнију и најоштрију критичку слику совјетског друштва у времену од 1920 до 1930 године. Сећам се да сам давно, давно негде прочитао да је Лењин рекао: Не смемо дозволити да нас угуши сопствена бирократија. А управо то се и догодило, мастодонска администрација, милиони комитета, одбора и пододбора за Рогове и Копита, удружења за трице и кучине, безброј државних службеника који су уредно долазили на посао и уредно одлазили с њега, у међувремену не радећи ништа ако не рачунамо хватање зјала, све је то било тема ове двојице необичних људи у необичном времену.

Можда је квака у чињеници да су за главног јунака својих приповести/романа створили лик Остапа Бендера о чијем се пореклу, по његовим речима, знало само то да је син Турског поданика. Рођени хохштаплер каквих је било и биће у свим новоствореним режимима, леп, висок, шармантан, образован с брда с дола, у сваком тренутку спреман да у потрази за новцем буде син поручника Шмита, из Париза тајно по задатку допутовао Аристократа, високи представник комуналне инспекције, официр племић, сликар, песник... суровим бољшевичким цензорима могло је изгледати или причињавати се, да је у питању разрачунавање са остацима бившег царског режима. Велеумни Иљф и Петров су то прокљувили и размахали се само тако.

Прочитајте следећи одломак: У Москви људи воле да закључавају врата. Хиљаде капија заковано је изнутра даскама, стотине хиљада грађана увлачи се у своје станове кроз споредне улазе. Давно је прошла осамнаеста година, одавно је избледео појам „напад на стан", ишчезла домаћа стража коју су станари одржавали у циљу личне безбедности, решава се проблем уличног саобраћаја, подижу се огромне електричне централе, чине се највећа научна открића али нема човека који би посветио сав свој живот решењу проблема затворених врата. Где је човек који ће да одгонета загонетку кинематографа, позоришта и циркуса? За десет минута три хиљаде људи треба да уђе у циркус кроз једна једина врата, отворена на половину. Остала десетора врата, специјално грађена за пролаз великих гомила народа - закључана! Ко зна зашто су закључана? Можда је пре двадесет година из циркуске коњушнице украден мудри магарац и отада дирекција од страха затарабљује све згодне излазе и улазе. ----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Ако се већ нема баш никакве могућности да се поставе врата (то бива онда кад се нема на шта поставити), пуштају се у саобраћај тајна врата у свим облицима:

•1     Ограде

•2     Препоне са шиљцима

•3     Преврнуте клупе

•4     Табле са натписима о забрани пролаза

•5     Конопци

Зашто вам ово нудим на читање? Из једноставног разлога што ми Остап Бендер, често познатији под именом Велики Комбинатор, изгледа безазлен и наиван, дође ми као род рођени спрам овдашњих и садашњих Великих, Средњих и Малих комбинатора, лопова од заната, спремних и способних да вам украду из ока, сурових и неумољивих а све зарад својих гузица. Остап је јагње, мала маца, миришљава бебица у успоредби с нашим Остапима који се множе као коров, спремни да краду до последњег живог грађанина/грађанке Србије.

Лед је кренуо господо поротници, имао је обичај да каже Остап, кад би започети подухват/превара кренуо у добром правцу. У Србији не само да је лед кренуо него смо из дана у дан све затрпанији леденим сантама и бреговима превара и крађа. Перфидна је опсена да смо још на површини, да плутамо, потонули смо одавно као несрећни Титаник.