Društvo| Kultura| Politika| Umetnost| Životni stil

...lepo i tako strašno lepo - biti sam

nikolic777 RSS / 30.06.2011. u 14:08


03slde8.jpgJa mogu da živim taj svoj malograđanski život samo okružena ljudima koji shvataju moju prirodu i mislim da je to nešto najlepše što postoji. Ubila bih se kada bih se komotno osećala u ovom svetu. Da pripadam svemu ovome jednostavno bih sebe prezrela na svaki način.“


Sa Biljanom Srbljanović nakon poslednjeg izvođenja komada „Nije smrt biciklo da ti ga ukradu“ u ovoj sezoni – o generacijama i svemu što među njima traje

Milan Nikolić 


Drama „Nije smrt biciklo da ti ga ukradu“ između ostalog tretira i strah od smrti, poricanje i same njene mogućnosti („Ja mogu sve što hoću“ kaže jedan od likova koji se bori da preživi), nasuprot tome što od samog života gotovo ništa nije ostalo. Mimo samog teksta, taj strah za život je i dalje jak iako pravog života gotovo da i nema.

Znate šta, ja ne mislim da nema nikakavog života, naprotiv smatram da je čovek ustvari izuzetno vitalan i da pogotovo u nekim teškim okolnostima pokazuje tu svoju vitalnost. Po prirodi sam nekakav glupavi optimista i to određuje moj odnos prema svetu. Ovde nema poštovanja života, to je tačno, i pogotovo nema autopoštovanja. Mi ne poštujemo ni sopstveni život i ne razumemo da je to taj, jedan koji imamo i da je na nama da sve uradimo da od njega učinimo nešto. S druge strane, meni je interesantna ta tema straha od smrti i to na neki način stalno provlačim kroz svoje komade. Reč je o trenutku u kome ti ne znaš kako da se postaviš prema tome neshvatajući da je to u stvari možda i najlakša životna etapa.

 

Mislim na tu obezvređenost sa kojom se obični ovde ljudi suočavaju, a vi pišete o običnim ljudima, i koja jasno ukazuje na to da je svaki optimizam besmislen, da je odnos pojedinac-država proizvoljan, neuređen, jednostran, apsurdan čak...

Da, ja mislim da je taj moj optimizam banalne prirode, jer nema nikakve veze sa realnim društvenim okolnostima. Jednostavno, on je deo mog karaktera i uopšte se ne uklapam u ovaj trenutni tok tog nekog opšteg, dirigovanog optimizma na koji nas primoravaju svi. Takođe, mislim da je odgovornost ono što nedostaje ljudima zbog toga što smo mi na neki način vaspitavani na tim recidivima bivšeg socijalističkog sistema gde očekujemo da neko drugi, neko društvo, neka država, neka partija, neki Tito reši naše životne probleme i preuzme odgovornost za nas same. Svet nije to. U svetu svako preuzima odgovornost za to što je gladan ili što je umoran, ili što umire ili što je bolestan ili što nema posao ili što je nezadovoljan svojim životom. Život je takav, on je komplikovan, vrlo često nezgodan, vrlo često težak i, ako vi ne tražite od ljudi koji vas predstavljaju, od ljudi koji vam uređuju državu, koji vam prave zakone, koji vam kreiraju privrednu i ekonomsku klimu, ako od svih njih ne tražite više i ne insistirate da vam odgovaraju, oni vam ništa neće ni dati, ali to nije njihova krivica nego vaša. 

 

Mislite li da ima prostora, osnova za poređenje za svetom u društvu nejednakih aršina, u društvu u kojem su ljudi na vlasti privatizovali, da tako kažem, sve pincipe – pravdu, obaveze, dužnosti, kaznu, sprovođenje i važenje zakona...

To je jedan začarani krug. Jedino što mi, građani, imamo je glas i možemo da zahtevmo da se ispune ona izborna obećanja zbog kojih smo taj glas i dali. Ovde se nije digla velika prašina ni oko Miladina Kovačevića, ni oko Svetlane Ražnatović koja slavi svoj odlazak u kućni pritvor kao da odlazi na kliniku Beti Ford, na neki tretman za odvikavanje od alkohola ili na neki komplikovaniji carski rez pa je silom prilika prinuđena da bude odvojena od svoje voljene publike i to nikome ne smeta. I nasilnik koji je pretukao snimatelja B92 je takođe dobio kućni pritvor, a svojevremeno anarhiste koji su protestovali protiv NATO-a zatvore na petnaest dana u Padinsku skelu ili ih drže šest meseci u istražnom zatvoru zato što su bacili neku upaljenu pivsku flašu. Građani to relativizuju i ne mobilišu se oko toga da postave pitanje – pa čekajte, ili smo svi nejednaki pred zakonom ili smo svi jednaki. Zbog toga treba vodi računa o tome da se glas ne daje na osnovu navijačkih sklonosti nego na osnovu određenog programa i očekivanja. Naprotiv, građani uporno glasaju za onu opciju koja ih stalno dovodi u istu situaciju.

 

I u „Skakavcima“ postoji taj motiv o starim ljudima i njihovom odnosu prema budućnosti, tom nekom grčevitom čuvanju prava na budućnost...

Pa čini mi se da se naše društvo stalno kreće između gerontofobije i gerentofilije, da tako kažem. Stalno se okrećemo tim našim, kako bih rekla, istorijskim starcima, ne bi li nam baš oni rekli nešto o našoj budućnosti. Dobrica Ćosić, na primer, jeste čovek koji ima devedeset godina, koji pored svih svojih zabluda u životu, svih svojih strovaljivanja u životu, ima potrebu da govori o tuđim životima na koje nema nikakvo pravo, da falsifikuje istoriju i da falsifikuje budućnost. Njega ne pušta taj trzaj, ropac kojim se drži grčevito za tu javnu scenu. To je nešto posebno ponižavajuće. S druge strane, stari ljudi, ili čak i ljudi koji su u zrelom dobu, ovde se tretiraju kao otpad. Mi ih ne lečimo, mi ih ne cenimo, mi ih nazivamo pogrdnim imenima. Mi smo spremni da svaku ženu preko pedeset godina nazovemo babom i stalno se čudimo kako čovek od šezedeset godina i dalje živi, a niko ne brine o njemu već ga bukvalno pušta da crkne od gladi, da nestane.  


Šta se, u međuvremenu, dogodilo da Drugom Srbijom?

Na neki način Druga Srbija i dalje postoji, ali se sama ta scena prilično rasturila.Taj naziv, inače, ja nikad nisam ni volela jer mislim da bi najbolje bilo - sedam miliona glava, sedam miliona Srbija.  Ne volim tu vrstu grupnog identiteta, ali na neki način je lakše za komuniciranje i svi znamo na šta se misli. Na tu scenu se išlo sistematski i smišljeno, jer je ona zapravo opozicija ovako formulisanoj proevropskoj Srbiji. Ona je taj neki korektiv. Meni je potpuno jasno da sam ja sa druge strane u odnosu na narodnjačko-naprednjačke ideje, ali ono čemu ja mislim da sam korektiv je ono čemu gotovo da pripadam. Koliko god da je bila mala ta scena, bila je dovoljno glasna i dovoljno snažna da insistira na pitanjima pravosuđa, korupcije, i dalje nerešenog nacionalizma, odnosa prema Kosovu. Važno je uočiti taj raskol na javnoj sceni koji je planski napravljen. Na jednoj strani postoje građanske partije koje smatraju da intelektualci koji dele njihova ubeđenja ne treba da budu slobodni, već da i formalno postanu deo te partije, da podležu partijskoj disciplini. Na drugoj strani, postoje intelektualci koji imaju svoja lična uverenja i uprkos tome što podržavaju devedeset posto ideja određene partije žele da zadrže svoju slobodu i nezavisnost. I to je prilično perverzna igra u kojoj svako treba da odstupi od malo svoje slobode i većeg dela svojih ubeđenja, a najviše od svog ličnog morala. E to je ono što je, čini mi se, rasturilo tu scenu.


U medijima, međutim, sve je više krojenja po zahtevima uloženog kapitala, „ideologijom“ tržišta i slikom sveta onoga ko je uložio novac...

Ja mislim da je logika modernog kapitalizma da se bude ekstraordinaran u nečemu jer kada pogledate najveće bogataše savremenog sveta, vidite da su oni su bili u jednom trenutku posebni u nečemu, u nekoj garaži Bil Gejtsa ili u Zukermanovoj sobi u harvardskom studentskom domu. Hoću da kažem da morate biti hrabri da iskočite iz šablona, iz onog nekog zadatog rama da bi ste napravili nešto u tom savremenom, liberalno kapitalističkom svetu. Mi i to ponovo shvatamo na onaj stari način, kao nekakvu industrijsku, masovnu proizvodnju, čak i mozgova. Ne postoje mediji gde možete normalno da objavljujete. Ja nisam znala gde da objavim tekst o nastupu Ejmi Vajnhaus jer me to jako potreslo, a nisam htela time da davim publiku Peščanika. Ne postoji medij koji bi objavio tako nešto, niti postoji neki sajt koji bismo sad vi i ja napravili gde bi smo mogli slobodno i otvoreno da mislimo pred ljudima i gde bi to neko dolazio da čita. I na nama je krivica. Ja imam potrebu da nekome nešto kažem, ali nemam gde to da kažem. Mi sad i tu stvar treba da rešavamo.


Taj tekst, „Nož u srcu“, bio je potpuno drugačiji od svega što smo slušali o nastupu Ejmi Vajnhaus uključujući i fejsbukom kanalisano nezadovoljstvo ministra Šutanovca...

Ja ulažem u Ejmi Vajnhaus u smislu da ja stalno kupujem karte za njene koncerte. Poslednji put, kada sam išla na njen koncert u Parizu, bend je izašao na scenu i rekao da ona nije ni došla. Sada sam lepo, uredno kupila kartu i nisam ni otišla na koncert. Ja smatram da je divno ako ona mojim novcem može sebi nešto dodatno da dopusti u životu. Ejmi Vjnahaus nije pevačica. Svetlana Ražnatović je pevačica, a ona je genijalna umetnica koja je nastala ni iz čega i koja sada nestaje u zlatu pred našim očima i to je ono što se dogodilo na koncertu u Beogradu. Jedan trenutak istorije u punom smislu reči, dirljiv, strašan i blistav, trenutak koji podseća na sve velike i dramatične trenutke iz života genijalnih umetnika. Ona pripada tom dugom nizu autodestruktivnih genija i meni nije jasno kako to ljudi ne razumeju. Kako ne shvataju da su je možda poslednji put videli živu. Ona je tu bauljala, stajala, izdizala se tu i baš je više briga da peva svoje hitove Oliveru Dulići u Šutanovcu. Ona više ne može to. To je moja priča o odnosu prema subkulturi, o odnosu prema genijalnom pojedincu i nekom društvu koje bi u svojoj masovnoj konzumaciji želelo samo da dobije neki hit i „ruke gore“. Da je izašla sa podignuta tri prsta i povraćala po sceni, svi bi aplaudirali. Strašno mi je čudno što to ljudi ne razumeju i to me više zanima nego što me zanima šta će biti s Kosovom.


Na koji način vidite tu generaciju koja je izbegla Miloševića i koja sada stasava, ništa manje zbunjena, između globalnih standarda lepote, uspeha ili čega već i sopstvenog, naizgled tradicionalnog, a zapravo užasno licemernog društva. Između bilborda i veronauke, mantije i Lejdi Gaga...

Mantija i Lejdi Gaga - to je baš dobra metafora. Ili Lejdi Gaga u mantiji. Ja mislim da svaka generacija nosi teret sopstvenog vremena. Nije ni mojoj generaciji ni vašoj ni generaciji naših roditelja bilo lakše. Svi smo se suočavali sa nekim izazovima vremena. Nekada su oni zaista bili tragični u smislu rata i propadanja društva. Komunističkih, pa onda nacionalističkih pogroma. Izazovi uvek postoje, ali pitanja su na koji način nešto napraviti od sebe i od svog života i na koji način se ne prodati ili za koliko se pak prodati. Svaka generacija nosi svoj teret i mora da se izbori za svoje izbore. Ja poštujem religijska osećanja drugih ljudi, ali me ona zanimaju tek koliko i kamen u bubregu tog nekog drugog. To je potpuno privatna stvar. Takođe, mislim da sve crkve, sve institucionalne religije trenutno, stvaraju ovaj svet izuzetno lošim mestom. I to je jasno njima između sebe, ali kao što ste i sami rekli, ljudi obično nemaju alternativu, a imaju potrebu da se okrenu nečemu. Najteže je okrenuti se samom sebi.


Voleo bih da kažete nešto i o onima koji ne mogu ni u jednu modlu da se uklope. O autsajderima koji su osuđeni na to, jer ne mogu da pristanu ni na jednu vrstu standarda, očekivanja. Nemaju porodice i znaju da ih neće imati, guraju nekakve karijere, ali nisu dovoljno „jaki“ u smislu nekog backgrounda, države ili moćnika druge vrste, koji bi im omogućili da ih realizuju sasvim, jer mnogo toga od njih zavisi. S druge strane, gledajući one koji imaju tu privilegiju, znaju da sami na isto nikada ne bi pristali. Neretko ih, bar u odnosu prema bliskim ljudima, prati osećaj krivice...

Da vam kažem, ima jedan lik u ovom komadu koji je, paradoksalno, vojno lice koga u nekom trenutku ispituju za ime oca, ime majke, te neke generalije, i onda on, u hiljadu ponavljanja dok to konačno ne nauči napamet, zapravo shvati da dolazi ni od kuda, ne potiče ni od koga i ne ostavlja iza sebe ništa. I da je na ovom svetu samonikli, samouki, sam sebi predak i potomak, potpuno sam. On ima jednu rečenicu koju ja osećam apsolutno kao svoju - da je to tako strašno i tako tužno i tako strašno lepo biti potpuno na svetu sam. Mislim da je to prosto neminovni izbor čoveka koji se na bilo koji način razlikuje od većine, koji je na bilo koji način individualizovan u nekom svetu koji je onako poteran po šablonima.


Ja takođe imam neki svoj običan, gotovo malograđanski život. S druge strane, duboko u sebi osećam da imam neku svoju potpunu autonomiju. Ja mogu da živim taj svoj malograđanski život samo okružena ljudima koji shvataju moju prirodu i mislim da je to nešto najlepše što postoji. Ubila bih se kada bih se komotno osećala u ovom svetu. Da pripadam svemu ovome jednostavno bih sebe prezrela na svaki način.


Kako se dogodilo da ta lifestyle mantra danas potpuno zameni potrebu za edukacijom, za obrazovanjem. Utisak je da je ličnu kulturu zamenio imidž, prezentacija u koju se ulaže jako mnogo, ali se zapravo i ostaje samo na tome...


Vi ste potpuno u pravu. To ste lepo primetili samo što mislim da to nije moderna tvorevina. Ako ništa drugo imamo Prusta, imamo priliku da vidimo lifestyle, metroseksualce iz Prustovog doba, iz doba Prustove bake, i to je potpuno isto, to je neverovatno kako se jedan isti model ponavlja. Kao kad engleski naučiš iz Plejboja i sa etiketa proizvoda koje kupuješ. Kada zapravo nemaš nikakav lični ukus, a imaš novca i to je zaista jedna neobična situacija. Ja pratim mnogo rusku scenu, na primer, pogotovo ovu novu, ti, kako ih oni zovu, oligarsi, a mi ih zovemo sponzori, novobogataši koji su zapravo su milijarderi planetarnih razmera. Oni su, na primer u ovom trenutku kupili sebi sve, i kuće i žene i nove živote, avione, podmornice, menjaju sebi krv, sve... I dalje imaju još novca i žele da ulažu u nešto, a znaju da, kao i uvek u istoriji čovečanstva, uz lifestyle ide kolekcionarstvo i sada oni imaju neku logiku, vrlo jasnu - pošto znaju da Rembrant vredi i da Mikelanđelo vredi, ali ne mogu da ga odštemuju sa zida i prenesu u svoju dnevnu sobu, traže šta drugo ima na tržištu. I tu nailaze na modernu umetnost u koju ulažu neopisive količine novca. Samim tim moderna umetnost odjednom postaje skuplja nego neki Rembrant ili neki Mikelanđelo. Znam za slučaj ljudi koji su, na primer, sebi nedavno na porodičnoj svadbi platili Lejdi Gagu da otpeva nekoliko pesama i to jeste kupovina moderne umetnosti šta god da mislimo o njenom kvalitetu. Užasno mi je neobična ta pojava koja ide uz mecenarstvo kada pomislim da je nekad neko ulagao u Leonarda, ali je imao i neko temeljno obrazovanje iza toga. Danas, polovina krave u formalinu košta dva miliona dolara i napravi jedan strašan potres na svetskoj umetničkoj sceni. Mene to zanima i zanimaće me sa istorijske distance, strašno će me zanimati kada budem bila stara, da li će ova Darja Zukova, najpoznatija ruska sponzoruša, postati nova Pegi Gugenhajm ili ne. Kada u tom smislu lifestyle mantra pređe u nešto da ti ni iz čega, pa taman bio snob, stvaraš nešto drugo - ta vrsta nouveau risch-a je dobra.

Atačmenti



Komentari (0)

Bloger je isključio mogućnost postavljanja komentara za ovaj tekst

Arhiva