20 godina posle smrti

Bilo je to vreme oko nove godine. Neka suvomrazica. Bili smo mladi, golobradi klinci. Niko od nas nije vozio. Svuda smo išli pešice. Živeli smo u istom kraju, išli u iste škole, krali šljive iz istog dvorišta, zaljubljivali se u iste cure... Čak smo i rodjeni istog dana. Imali smo zajedničko i jos nešto veoma bitno. Obojica do ušiju bili zaljubljeni u košarku. Igrali smo na istoj poziciji u juniorskom timu KK "Student" i priželjkivali da se bogato udamo u prvom timu.

On je umeo da sluša trenera, umeo je da ne "solira" i da doda loptu, bio je timski igrač. Ja nisam. On je bio nekako dečje naivan, iskren, neiskvaren. Ja nisam. On je lako sklapao prijateljstva, osmehivao se dosadnim konverzacijama, umeo da sasluša. Ja nisam. On je umeo da se beskrajno šarmantno udvara, da se zaljubi, da pati. Ja nisam.

Ja sam na košarci stalno težio samoisticanju, radovao sam se novinskim člancima koji me hvale i ako ekipa izgubi. On nije. Ja sam umeo da otkrijem laž, pokvarenost, umeo sam da se odbranim. On nije. Ja sam kažnjavao licemerje, prevaru, umeo sam i da se pobijem. On nije. Ja sam se odlično snalazio u komplikovanim situacijama, očekujući sve od svakoga. On nije.

Nismo se mnogo družili. Koliko god je ličilo, zbog rivaliteta, da se izbegavamo, toliko su nas neumoljivo vezivale naše sličnosti i razlike. Imali smo zajedničko društvo, u kome je on bio upadljivo omiljen i važio za iskrenog prijatelja. Čak su ga i curice volele zbog one njegove blentave dečačke face i naivnosti. Bio je prilično naočit momak. Pamtim i njegov iskren osmeh. Naravno, obojica smo bili nevini u svojih 16 godina. Mene je to strahovito žuljalo a on je ležerno nosio breme nabujalih hormona.

Sećam se da je tog 3. januara 1987. godine, on imao prvi sastanak. Ja sam se kao obradovao kada sam čuo. Trudio sam se da ne pokažem ljubomoru ni malo. Njegova taktika "udaranja čežnje" curama je odlično radila. Nije mi bilo jasno kako može da glumi nezainteresovanost kad je ona tu i želi. Zvala se Violeta a imala neko zvučno austrougarsko prezime. Bila je godinu dana starija od nas. Ne moram ni da kažem da je bila najbolja riba u gimnaziji "Svetozar Marković", poznatijoj kao "Grobarska", jer se nalazila pored starog gradskog groblja. Ta škola je uvek imala neke cure jakih ličnosti, koje su, kao odbegle zavodnice iz ruskih romana, urezivale svoje biografije u "Vodič za ogovaranje za početnike". U zakazano vreme su se našli ispred diskoteke "Muzički klub '81" u sali mesne zajednice "Josip Kolumbo". Ona je blistala kako samo "grobarke" umeju. On je prvi put zalizao kosu čičkovim uljem. Na gore, da izgleda starije. Pokojni Siki Karatista, zakon i red u klubu, pušta preko reda mladu košarkašku nadu i njegovu Anu Karenjinu. Posle prolaska "kontrolnog punkta Siki", na ulazu u jedini disko u Nišu u to vreme, kao šesnaestogodišnjak osećao sam se kao na Kanskom crvenom tepihu. Siki je bio "No passaran" za mnoge. I ja sam ostao da čekam.

Znam da nisu imali para za piće i prestižnu poziciju za šankom. Nije ni bilo potrebe da poziraju. Lepo su izgledali i bili dovoljni jedno drugom. Razmenjivali su značajne poglede i stidljive osmehe dok su pokušavali da uhvate ritam "Money for nothing". Ali su se lepo proveli igrajući. Oko jedanaest, zna se, počeo je sentiš. Njegov prvi sentiš. Stiskavac, kako su ga zvali moj i njegov ćale. Imali su još pola sata plesa, jer Violeta mora da bude u 12 u svojoj devojačkoj sobi. U to vreme, poštene cure nisu ostajale u provodu posle ponoći.

Pošli su ka izlazu iz diskoteke. On džentlmenski išao ispred nje, da je poštedi probijanja kroz gužvu. U momentu kada je njena ruka uhvatila njegovu, osetio je trnce po celom telu. Prvo držanje za ruke. Hoda kao opijen, sa Amorovom strelom zabodenom u grudi. Bože, kako je to lepo.

Omanji momak u mantilu, stariji od nas 5 - 6 godina ga nežno, gotovo kao u šali hvata za uvo.

"Je li mali, što ti toliko talasaš? Što me gaziš?" pita Pigmejac osokoljen prisustvom četvorice drugara, koji pritajeni u gužvi, čekaju žrtvu za to veče.

"Izvini, gužva je." Odgovara on, i ne sluteći upada u zamku.

Ja ispred diskoteke osećam da nešto nije u redu. Varam Sikija na fintu i provlačim se iza njegovih ledja. Kao omadjijan ka dens podijumu. Pristižem u momentu kada su vec počele da sevaju pesnice. Njih četvorica ga biju, onako iz čista mira, sporta radi. Možda im i smeta sto se drznuo da izadje sa neosvojivom ribom. Ja se kao u snu probijam kroz gužvu. Noge od olova tapkaju u mestu. Ruke mi kratke. Zamahujem i promašujem. Nekako uspevam da nabodem jednog, čini mi se najvećeg. Pljušte pesnice po nama. On se ne brani, nije to njegov stil. Ja udaram, ali sve slabije i redje. Slabo vidim od udaraca a i ošamucen sam. U jednom trenutku padamo obojica u pregradni zid od punog stakla. Pod našom težinom staklo se lomi. Magični trenutak kada vidimo svoje vene i tetive prerezane kao na času anatomije a onda počinje da šiklja krv iz masivnih krvnih sudova. Obojica ležimo bespomoćno krvareći. Gledam kako se se moja i njegova krv polako spajaju i prave džinovsku lokvu na teraco podu. Ne osećam bol. Samo sam iznenadjen tamno bordo bojom krvi. Počinje da mi biva hladno. Vidim ga ubledelog kako mi namiguje i kaže:

"Biće sve u redu. Ne brini."


Čujem ga, dalje, kako unezverenom Sikiju daje instrukcije kako da podveže naše ruke i spreči ubrzano krvarenje. Prepoznajem školsko gradivo iz "Prve pomoći". Krv iz povredjenog nosa mi se sliva u grlo. Kašljem i tresem se od hladnoće. Pesma "Everybody wants to rule the world" me je polako uspavljuje.

Kašljem i dalje. Osecam hladnoću i neki dim. Nalazim se u vozu i čini mi se da je dim od lokomotive. Mehanizam za zatvaranje prozora je pokvaren pa mi ulaze hladnoća i dim. Mrak je. Putujemo negde. Nema nikakvog svetla. Po zvuku osećam da voz ulazi u tunel. Stalno probam da zatvorim prozor. Mnogo mi je hladno, tresem se. Čujem metalno zveketanje. Čujem nekog kako kaže:

"Jak je on, izdrzaće"...

Ležim na dušeku u Bečićima. Trebao sam da ponesem naočare za sunce, smeta mi svetlo. Talasi ljuljaju i dušek i mene. Vreme je da izadjem iz vode, hladno mi je, ali mi je prija ljuljanje. Glava mi se ljulja levo - desno, levo - desno...

"Milane, probudi se! Probudi se... Evo ga, budi se"

Dok mi glava ide levo - desno, kroz poluotvorene kapke vidim belo. Beli mantil zamahuje i zamahuje. Pitam se šta li radi. Ponovo dremam. Majka me budi za školu, a napolju je tako hladno. Ne ustaje mi se.

"Milane, probudi se!"

Šta je sad? Otvaram oči malko više i vidim isti beli mantil kako zamahuje. Osecam bol. Pljas! Pljas! Sevaju šamari.

"Što me udaraš bre?"

"Doktore, probudio se! Doktore... Budan je!" kaže beli mantil obraćajući se nekom.


"Dobro je Milanče, izvukao si se. Najgore je prošlo. Sada samo vreme i bićes dobro." Beli mantil se očigledno obraća meni.

"Ne, ne, ne pomeraj ruke" Kaže isti glas, kada sam probao da prepipam naduveno lice. Dobio sam dobre batine, čini mi se. Oko mi je otečeno, skoro da ne vidim. Osećam da mi je i usna naduvena. Teško dišem kroz nos. Drhtim od hladnoće. Saznajem da sam čudom preživeo. Kažu da sam primio 9 boca krvi.

Niko nije umeo da mi kaže kako je on prošao. I ako smo u istoj bolnici, nisam ga sreo ni jednom šetajući kroz hodnike. U policijskom izveštaju se spominjalo samo moje ime. Njega nije bilo. Nečujno je nestao iz naših života.

Maja meseca '87 sam umesto njega spavao sa Violetom. Septembra '87 sam ušao u prvi tim na njegovo mesto. '98 sam diplomirao na fakultetu koji je on želeo da upiše. Sećam se, dvoumio se da li da studira ili da bude pisac. Oduvek je maštao da bude pisac ali nije hteo da izneveri porodičnu tradiciju doktora nauka.

Vremenom, niko ga nije spominjao i ja sam ga skoro zaboravio. Svašta se izdešavalo u mom životu, čak sam se odselio iz mog rodnog Niša. Ovde u Majamiju me niko ne poznaje i nema ko da mi se javi na ulici. Nemam kog da sretnem. U tudjini, čovek se priseća zavičaja, detinjstva... Nedavno mi baš on pade na pamet. Nestao je iz mog života pre 20 godina...

...I nedavno sam ga sreo. Nije se mnogo promenio. Samo se nonšalantno, kao i uvek, pojavio, niodkuda. Delimično sam mu zaboravio lik, ali lako prepoznajem taj osmeh. Razmenjujemo par rečenica. I on je u Majamiju. Ima dva sina.
Počinjem redovno da ga srećem u teretani, u saobraćaju, kad idem da pokupim Jocu iz škole... Reč po reč, mic po mic, počeli smo često da se vidjamo. Svakog jutra kad se brijem on mi pravi društvo. Zajedno pravimo planove, kao da se nismo ni rastajali. On me nagovorio da počnem da pišem.



Tog 3. januara 1987. godine samo tridesetak dana pred moj sedamnaesti rodjendan, napadnut sam bez povoda u diskoteci "Muzički klub '81". U tuči sam gurnut u pregradni stakleni zid koji nije izdrzao. Debelo staklo mi je iskasapilo obe ruke, a obilno krvarenje je izazvalo višeminutni prestanak funkcije rada srca, takozvanu "kliničku smrt". I pored crne prognoze da nikada neću moći da se bavim sportom, ja se evo vec 20 godina uspešno oporavljam. Jedan deo moje ličnosti je zauvek nestao tog januara, pre 20 godina.

"Ako u prvih pet sekundi ne ukapiraš ko je hrana - ti si!"