NERVOZA ILI NEŠTO OZBILJNIJE?

Autor: Rodoljub Šabić

Lepo je što su sve češće informacije koje potvrđuju da u Srbiji ima i da je sve više ljudi spremnih da doniranjem sopstvenih organa pomognu drugim ljudima, da im spasu život. Lepo i ohrabrujuće, jer govori da se „plamičak" humanizma, altruizma i plemenitosti nije ugasio. Zato naravno nije nimalo lepo da takve vesti budu povod za suočavanje sa neprijatnim stvarima ..., ali, šta da se radi, nekad je to neizbežno.

Žalbe građana, upravo povodom dostavljanja donatorskih kartica, bile su povod da tokom juna ovlašćena lica Poverenika za (informacije od javnog značaja i) zaštitu podataka o ličnosti sprovedu nadzor nad trima ustanovama koje vrše promociju dobrovoljnog davalaštva organa i izdaju donatorske kartice - Vojnomedicinskom akademijom, Klinikom za nefrologiju Kliničkog centra Niš i Kliničkim centrom Vojvodine.

Nedostatak koji je bio neposredan povod za nadzor (ticao se dostavljanja donatorskih kartica građanima) brzo je otklonjen. Uprava VMA je nakon intervencije Poverenika po prijavi građana da su koverte u kojima su dostavljane donatorske kartice imale providno prozorče, bez oglaganja prihvatila da donatorske kartice dostavlja u zatvorenim, neprozirnim kovertama.

Ali nadzor je nažalost pokazao da to ni slučajno nije jedini nedostatak. Pokazao je da procedura obrade podataka donatora organa nije jedinstvena za čitavu teritoriju Srbije kao i da podaci donatora nisu adekvatno zaštićeni. Da podaci mogu da se prikupljaju i telefonom bez garancije identiteta, a u nekim ustanovama lice može podneti pristupni obrazac i bez nezavisnog svedoka. U jednoj od ustanova opoziv pristanka nema za posledicu brisanje podataka, što je u direktnoj suprotnosti sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti. Istovremeno, mere zaštite nisu odgovarajuće ni sa stanovišta zaštite identiteta lica donatora organa ni sa stanovišta zaštite postupka transplantacije. U dve od tri ustanove čuvaju samo na jednom nosaču informacija bez pravljenja duplikata, što podrazumeva veliki rizik nestanka svih podataka usled materijalnog gubitka ili uništenja nosača informacija. Pored toga, pristup ovim podacima nije zaštićen nikakvom pristupnom šifrom.

Ohrabrujuće je da su mnogi rukovodioci i zaposleni u kontrolisanim ustanovama bili kooperativni sa mojim saradnicima tokom nadzora. To daje pravo na nadu da će i postupati u skladu sa merama koje će radi otklanjanja uočenih nedostataka poverenik naložiti. Međutim, glavni problem je to što otklanjanje glavnih nedostataka nije u okviru njihovih mogućnosti i nadležnosti već u nadležnosti Ministarstva zdravlja.

Zakon o transplantaciji organa uređuje način i postupak davanja saglasnosti lica za transplantaciju organa. Prema čl. 54. st. 2. ministar, između ostalog, propisuje način i postupak davanja izjave o pristanku i evidentiranje pristanka u zdravstvenoj knjižici, odnosno zabrane uzimanja organa, vođenje evidencije, zaštite podataka o davaocu organa, obrazac donatorske kartice, kao i uslove koje treba da ispuni ustanova koja daje donatorsku karticu. Takođe, u čl 60. Zakon predviđa uspostavljanje Jedinstvenog republičkog registra davalaca organa koji vodi Uprava za biomedicinu, i utvrđuje obavezu nadležnog ministra da propiše način i postupak vođenja i upisa davalaca organa u Registar, podatke koji se vode, čuvanje i zaštitu podataka, postupak pristupa podacima, način i postupak davanja i čuvanja šifre za dobijanje odobrenja za pozivanje na podatke koji se vode, brisanje podataka, i druge radnje.

Sve ovo još nije urađeno iako je zakon odavno stupio na snagu. Zato sam formalno apelovao na ministra da bez odlaganja donese ove propise.

Hoće li me sad formalisti zapitati - čemu nervoza, rok za donošenje ovih propisa još nije istekao?

Formalno "bili bi u pravu", od (izuzetno dugog) roka od 18 meseci ostalo je još nekoliko. Ali samo pominjanje rokova me podseća na to da sam još oktobra prošle godine, nakon što su moji saradnici izvršili nadzor nad radom Instituta za transfuziju krvi, u dopisu tadašnjem ministru zdravlja ukazao na uočene probleme i apelovao na ministra da donese podzakonske akte predviđene Zakonom o transfuziološkoj delatnosti. I taj zakon predviđa obavezu ministra za donošenje odgovarajućih spovedbenih akata. S tim što je u njegovom slučaju dvanaestomesečni rok za donošenje tih akata istekao još 10. septembra 2010. godine. Ni do danas, i pored upozorenja poverenika to nije urađeno!

A to bi valjda trebalo da bude razlog i za "nervozu" i za nešto mnogo ozbiljnije.