Dobra strana leta

  Sve prisutne želim da ovom prilikom podsetim na činjenicu da sam strastveni obožavalac leta. Kad pomenuto stigne, pa kad pripali rernu na najjače, ja se prosto istopim od sreće. Sve mi na nos izlazi radost što imam priliku da dišem na uši i osećam kako mi se duž kičme razvlači lepljiva glista vrućinčine. Još kad do belog usijanja užeže sunčano oko mog obožavanog godišnjeg doba, prosto pobenavim od oduševljenja. Tad postanem izuzetno praktična i laka za održavanje. Ekonomičnije pojave od mene nema. Dovoljno mi je da me samo svi ostave na miru, da mi niko ne prilazi, jer to je vreme kad mi se kvari termostat. Tako bar tvrdi Žmu. Umesto da moj organizam počne da se hladi u pokušaju da održi predviđenu telesnu temperaturu, meni se pokvari neko dugme i počnem da se pregrevam. Čak i kada letnja noć makar mrvu poštedi vrućina uboge žive stvorove, moj sistem veruje da se treba samootopiti, vratiti u praiskonsku supu. Zbog toga Žmu diskretno i nenametljivo, tokom celog leta, pokušava da me jednonožnim radom izgura sa kreveta. Iako imam crno na belom potpisano da će uvek da bude sa mnom, i u dobru i u zlu. I tokom leta.

   Ipak ima jedna jedina dobra strana leta – sladoled. Bog veselio ludog Nerona ako je tačno da ga je on izmislio, izvoljevajući da mu sa planina donose sneg i mešaju sa medom.

   Upravo sladoled je u mom detinjstvu bio merilo stizanja leta. Ono je definitivno bilo tu tek onda kada mi Roditeljica dozvoli da kupim sladoled. U to doba prošlog veka, sladoleda nije bilo da se kupi u prodavnici, pa da se nosi kući u zamrzivač. Zato što ni zamrzivača nije bilo. Sladoled se prodavao u poslastičarnicama. I nije ga bilo kao sada, po tri metra ukusa, nego lepo: vanila, čokolada i jagoda. U to vreme mi se činilo da leto stiže pre kod svih, no do naših vrata, jer i kad su se već sva druga deca uveliko ulepljivala dobrom stranom leta, moja Roditeljica je sumnjičavo ocenjivala spoljnih tridesetak stepeni i razmišljala da li bi mi taj traženi sladoled ipak izazvao kakvu plućnu ili još katastrofalniju bolest. Zato što je hladan. A napolju je toplo. Opaka kombinacija. Potencijalno pogubna.

    Tek kada je asfalt počinjao da bubri plikovima izazvanih nemilosrdnom usijanom zvezdom, Roditeljica mi je konačno, ali sporo sa mogućnošću predomišljanja, odbrojavala dve-tri žute banke na dlan. Kada bi poslednja para kapnula u moju ruku, brzinom treniranih sprintera, sve udarajući se nogama u miraz, trčala sam do obližnje karaburmanske poslastičarnice. A, tamo je živeo Imriz. Zapravo, Imriz nije živeo baš u poslastičarnici, nego iznad nje, u majušnom stanu, pod krovom stare, naherene kuće.

  Imriz nije bio bilo ko. Imriz je bio najsrećniji dečak na svetu. Bar leti. Što se ostala tri godišnja doba tiče, Imrizova titula bi mogla da bude diskutabilna, ali tokom leta je malo ko mogao da mu konkuriše. Imrizov tata je bio poslastičar. Umeo je da pravi onu jedinu dobru stranu leta – sladoled. To ga je, bar što se našeg dečijeg shvatanja ticalo, stavljalo kao jednakog među jednakima u svet čarobnjaka. Zbog toga i zato što je živeo iznad bezbrojnih kugli sladoleda, Imriz je u našim očima bio izabranik sudbine.

   Imriz Sulejmani je išao u naš razred. Sedeo je u poslednjoj klupi i malo kada je imao para. Da li zato što nas je bio neparan broj ili zbog nečeg drugog, tek Imriz je uvek sedeo sam. Analizi skloni članovi naše ranoosnovnoškolske razredne zajednice su tvrdili da je to zato što Imriz ima petoro braće i sestara, pa je to jedina prilika da bude makar malo sam i da ima nešto samo njegovo – klupu. Jer, Imriz je uvek imao i nosio tuđe. Dok smo ostali bar jedan dan uživali u novim cipelama ili ponosno šetali tek kupljen kaput, on je na sebi nosio kolekciju stvari nasleđenih od braće i sestara. Razvučene, predugih, podvijenih rukava, skraćenih nogavica i cipele u kojima se ne samo već odavno nije moglo ogledati, nego su im vrhovi već dugo bili uskraćeni za boju ostatka obuvnog predmeta. Čak i sveske je retko dobijao nove. Sve Imrizove sveske su bile krezave. Iz njih su pažljivo bile odsečene strane na kojima su do tada školski program savladavali njegova braća i sestre.

  Imriz nije spadao u popularnije društvene grupe našeg razreda. Njegovo ime niko nikada nije upisao u prostreljeno asimetrično srce. Retko su mu davali spomenare, a i tada su od njega nazad dobijali samo stranu sa njegovim ispisanim imenom. Nije bilo piromanski romantično ogorelih strana, ni presovanog cveća, ni precrtanih crteža, ni sa salveta isečenog cveća, ni jednostavnih, četvorostihovnih rima.

   Ipak, dolaskom leta, Imrizov društveni status se bitno menjao, sigurno koračajući ka vrhu popularnosti. Jeste da smo u to doba već bili školski raspušteni, ali ceo razred se često mogao videti kako sa divljenjem gleda staklo koje ih je delilo od ledenih produkata Imrizovog oca. A, iza kadica sa jagodom, čokoladom, vanilom i ponekad lešnikom je stajao Imriz i smeškao se samouvereno. Na sebi je imao belu očevu kecelju, čija okolovratna petlja je čvorom bila skraćena za Idrizove potrebe, a sezala mu je sve do stopala, dajući mu izgled mističnog bića – čarobnjakovog najmlađeg sina. Posebno zadivljujući efekat je izazivao metalno kastanjetski zvuk kada je Imriz nonšalantnošću majstora cvokotao onom okruglom kašikom za zahvatanje kugli. Čista magija.

    Posle su se u prodavnicama pojavili sandučari zamrzivači. Iz njih je vejala ledena magla, a u njima je živela atrakcija od šiljataste Sneguljčice na štapiću. Čokoladom prelivene tako da su joj virile samo bele gaće. Idrizov otac je reagovao na poslovni izazov, nabavivši negde mašinu za sladoled na curenje. Kratko je trajalo naše dežuranje pored te sladoledne česme, kod koje je najzanimljivje bilo gledati dvobojni, duetni mlaz sladoleda, koji je u ma kojoj od tri raspoložive opcije imao filozofski zavrnut vrh, čije otkidanje i kap se nisu mogli predvideti ni uz istrajan rad na sticanju praktičnog iskustva. Nije prošlo mnogo vremena, a pomenuti sandučari su se iz prodavnica raširili i na ulice. Uz pored zabodene suncobrane i tetke u belim borosanama. U njima su se pojavili novi modeli sladoleda, koji ne samo da su zainteresovane potrošače hladili, već su ih dodatnom funkcijom i farbali. Tako je legendarni vodenjak, Rumenko, od koga su se zubi kočanjili, dosta dugo radio i kao alternativni karmin za mlađe maloletnice. Za nji su stigli i višebojni ledenjaci, a svako leto je donosilo sve više sladolednih modela prirodnog ukusa na šampon.

    Idrizov otac je sadržini svoje poslastičarske tezge dodao još dve-tri kadice, ali uzalud jer su kupovni sladoledi dobili ambalažu plastične fudbalske lopte, providne kašičice svih boja i faunističkih drški. Idriz je sve imao sve manje prilike da škljoca metalnim vilicama svoje kašike, a sve više je iza tezge bio sam. Kao u školskoj klupi. Ipak, i dalje se široko smejao svaki put kada bi, makar u prolazu, ugledao nekog iz razreda, isprativši svoj osmeh kuckanjem sladoledarskom kašikom po metalnom pultu. Onima koji su i dalje više voleli njegov sladoled od kupovnog, Idriz je umesto dodate jedne kugle, davao još jednu. Njegov otac je stajao kao dijagonala na rame oslonjena u ragastovu vrata i odobravajuće klimao na sinovljeve poslovne poteze.

     Prošle su godine i jedne jeseni toplije od leta je Princeza koja je tek počela sa svojim obrazovanjem, veselo doskakala kući. Samo da baci knjige i kaže da žuri na sastanak celog, koliko juče formiranog prvog razreda. Idu kolektivno u susednu ulicu, naravno jako važnim poslom i zbog još važnijeg poziva. Zvao ih je – Sulejmani. U ušima sam začula škljocanje sladoledarske kašike. Sulejmani? Da, klimala je glavom u žurbi Princeza, Sulejmani Ramiz. Ide sa njom u razred. Njegov otac ima poslastičarnicu, onu na ćošku...i ceo razred je pozvao na sladoled. Princeza se prekinula u pola izlaganja utrčavanjem u lift...Od tada, sve do kraja osnovne škole, tata Sulejmani je dva puta godišnje, na početku i na kraju školske godine, ceo razred častio sladoledom. Za malu maturu, veliki i uparađeni su otišli kod Ramizovog tate i zauzeli celu poslastičarnicu. Ramizova mala i mršava mama, očiju živih i veselih kao u veverice, je ponosno služila šarene gomile sladolednih kugli. Ne u kornetima, nego u čamčićima od debelog stakla. Jeli su ih pažljivo, da se ne iskaplju po tek obučenim svečanim krpicama. Ramizov tata je stajao kao dijagonala, ramenom naslonjen u vratima poslastičarnice i klimao glavom. Ramiz Sulejmani, najmlađi od svojih nekoliko braće i sestara, najsitniji i najtiši dečak u razredu, smejao se široko, a uši su mu crvenele do boje sladoleda od jagoda...