PatriJotsko Dražokopanije libo o svrsishodnosti jajočešanija

GOST AUTOR: GORRAN 2

Na Kozari 1942. ubijeno 60.000 Srba, zato što je zauzet rudnik Ljubija, a pri tome ubijena samo 33 Nemca, kaže naš uvaženi istoričar u Utisku nedelje 10.07.2011. (od 22:05). Ima li boljeg dokaza kao je oružani otpor bio pogrešan, neumesan, nerazuman i nepromišljen? Štaviše, bezobziran?

Naravno, zvuči vrlo uverljivo. Čak i kad malo korigujemo cifre.

Tačnije brojke izgledaju ovako: prilikom zauzimanja Prijedora i Ljubije 16/17. V 1942. zarobljeno je 1.100 domobrana i oko 200 ustaša (koji su streljani).

Operacija protiv Kozare počela je 10. juna, i trajala do 20. jula. Prema vlastitim podacima, Nemci su imali 69 mrtvih, 160 ranjenih, 7 nestalih. Prema istom izvoru, ustaše i domobrani pretrpeli su gubitke od 445 mrtvih, 654 ranjenih, 498 nestalih. Za partizane daju brojke od 4.310 mrtvih, 10.704 zarobljenih, odnosno uhapšenih.

S druge strane, partizani daju realnu brojku od oko 1.900 vlastitih poginulih, uključujući i nešto preko 300 pobijenih ranjenika u bolnici (dok su Nemci u pravilu "nadograđivali" broj poginulih partizana ubijenim civilima).

Ukupan broj stradalih sa Kozare i Potkozarja je oko 35.000 za sve četiri godine rata. Stradanje većine vezano je za ovu operaciju.

Dakle, s jedne strane imamo nešto preko 3.000 osovinskih vojnika izbačenih iz stroja - a sa druge većinu od 35.000 žrtava Potkozarja.

I nakon korekcije brojki, poenta ostaje jednako snažna - otpor deluje neumesno, nerazumno, nepromišljeno, bezobzirno.

Da ekspliciramo ceo scenario na koji se argument oslanja:

došlo je valjda do

- jačanja partizanskih akcija, čime su oni
- izazvali reakciju i drastičnu odmazdu daleko nadmoćnog neprijatelja. Nakon toga, mogle su se desiti samo dve stvari:

ili je

- - otpor jenjao, a sa njim i odmazde i teror, ili je naprotiv
- - otpor nastavljen, uz sve žešće odmazde.

Šta je od ovoga istina? Šta se od ovoga dogodilo u stvarnosti?

Ništa.

Naime, bilo je tačno obrnuto:

1. Ova zastrašujuća odmazda nije nastupila u periodu opšteg širenja partizanske borbe, nego u periodu njenog sužavanja i opadanja. Tokom prethodnih meseci, partizanskim odredima na Majevici, Romaniji, Ozrenu, u centralnoj Bosni, u Hercegovini, putem pučeva zavladali su četnici. Oni su odmah sklopili sporazume o primirju i zajedničkoj borbi sa NDH, i tako je naglo prestala ugroženost Doboja, Tuzlanskog rudno-industrijskog basena, komunikacija oko Sarajeva... Srbija je pacifikovana još krajem prethodne jeseni. Nemci su tada raspolagali veoma malim snagama (4 posadne divizije, oko 30.000 ljudi). Dakle, u stvari nije odmazda izazvana jacanjem, nego slabljenjem otpora, što je omogucilo osovinsku koncentraciju na jednu tacku i dugo zadržavanje na njoj.

2. Nakon nje, partizanska borba nije jenjala. Došlo je do njenog naglog uspona, kako po masovnosti, tako i po efikasnosti. Do kraja godine usledili su napadi na Konjic, Prozor, Ključ, Livno, Kupres, Udbinu, Mrkonjić Grad, Jajce, Bihać, Bosanski Novi, Sanski Most, Teslić... Da li su se zbog toga, prema pretpostavci, ponovile drastične odmazde velikog stila?

NE!.

Naprotiv, više ništa slično nije se deslio do kraja rata, iako je i tokom 1943. i 1944. partizanska borba nastavila naglu ekspanziju.

Znači, model kojim smo objašnjavali stvari i pomoću kojeg smo izvodili zaključke - ne valja.
Da probamo ponovo, samo ovaj put uz pomoć činjenica.

Ali najpre malo teorije.

Pod jedan, na apstraktnom nivou, svi ćemo se složiti da je ispravno suprotstaviti se fašizmu i nacizmu, i da je to neka vrsta moralne obaveze.

Međutim, ako je taj naš otpor bezizgledan, i uz to dovodi do još većeg stradanja nedužnih, onda je on štetan, nemoguć i nerazuman. A ako je štetan, nemoguć i nerazuman, onda, iako je apstraktno ispravan, u konkretnoj praksi nije ni ispravan ni moralan.

Tu sad postaje očigledna jedna velika startna prednost nacizma, koja proističe iz njegove bezobzirnosti. Svi drugi imaju obzire. Nekima nije stalo dok zlo ne dođe po njih, kao u Niemölerovoj poemi, a drugima jeste stalo, ali se uzdržavaju iz straha za sebe, i za ljude iz svoje blizine.

Zato se otpor javlja u relativno kasnoj fazi bolesti.

I zato se teško razvija.

Stav da je otpor uzrok naci-fašističkog terora je podvala, i predstavljanje prihvatanje obrasca koji nacisti nameću. On je osim toga što je kukavički, takođe i naivan, A naravno i moralno prilično bedan. Zaključak da je otpor prouzrokovao stradanje stanovništva je u celini pogrešan. Naci-fašizam je imao svoje planove, i, čim bi imao dovoljno slobodne ruke, došao bi po vas, kao što je objasno Niemöler.
U praksi, čak i u konkretnom slučaju Jugoslavije, otpor je radikalno smanjio, a ne uvećao, stradanje stanovništva.

Nasuprot uvreženom mišljenju, četnici nisu opstali tokom trajanja rata zato što su bili mudri, oprezni i imali podršku stanovništva - nego zato što su bili korisni okupatoru. Dakle, nisu se sačuvali svojim snagama - sačuvali su ih partizani, time što su predstavljali ozbiljnu opasnost protiv koje su četnici korisni.
Nasuprot drugom uvreženom mišljenju, stanovništvo koje su četnici spasili svojim taktiziranjem i paktiranjem sa naci-fašistima, nisu spasili četnici, nego partizani. Da nije bilo partizana i značajnog otpora, naci-fašistima ne bi bilo ni potrebno nikakvo paktiranje, nego bi jednostavno likvidirali stanovništvo sa sve četnicima.

Dakle, zaključak i stav sa početka teksta, iako in abstracto izgleda zdravo, na konkretnim činjenicama pokazao se kao pogrešan. Uglavnom zato što se zasniva na parcijalnom uzorku (i prostorno i vremenski). Nasuprot njemu, istina je da se energičan i beskompromisan otpor u kontekstu kakav je bio u WW2, u kontekstu široke svetske platforme za borbu protiv zla, pokazao ne samo kao moralo ispravan, nego takođe i kao realističan, razuman izbor koji je povoljniji i bezbedniji po stanovništvo.