Kreativna lakoća jednostavnog

Hello, Thinkers, Doers, enybody!

Dobro i informativno.
Ipak, nije mi jasno sta vam znaci ovo b/h/s jezik? Da li vi zaista svoj jezik tako nazivate?

prevod O cemu ste promeili misljenje? Zasto?
sjajno! jos kad bi ste mogli vise parlamentaraca da zainteresujete...

Gordana, sjajna tema.
Mozda je off topic, ali bih pomenula jos jedno mesto za razmenu misljenja mladjih ljudi i priznatih naucnika:
Istrazivacka Stanica Petnica.
Ne znam da li ste bili Vi , verovatno mnogi jesu koji posecuju ove stranice.
Cini mi se da se uloga Petnice u obrazovanju mladih kod nas jako zanemaruje, a ogromna je.
Magicno mesto, skoro kao internet...

ja sam za proslu NG blognula Edge ali nevesto
Rudy is my choice

posla od sebe, ne bih mogla da kazem da sam promenila misljenje u vezi konkretne stvari vec sam prosirila pa makar bilo skroz suprotno od stava pre.
cini mi se da mogucnost gledanja jedne stvari iz vise uglova (a to se postize sposobnoscu razumevanja informacija) daje najcesce transparentniji odgovor, siri....ili konkretniji.

da se prevede kao: "O cemu ste promenili misljenje? I zasto?", i ono je postavljeno sa sasvim preciznom namerom. Naime, kaze se da je normalan covek ui mladosti "liberal", a u starosti "konzervativac", na primer. Dakle, ljudi menjaju misljenja - to im je svojstveno. Mi menjamo misljenje kad narucujemo u restoranu, ili se odlucujemo kuda cemo na letovanje, ali na to se ovom prilikom ne misli. "Misljenje" se ovde vise odnosi na "uverenje", koje takodje moze da se menja, mada obicno redje i menja se tokom duzeg vremenskog perioda.
Jedan od ucesnika u anketi je govorio o tome kako je mislio (verovao) da dobar naucnik ne moze da istovremeno bude i vernik (u religioznom smislu), pa je misljenje o tome promenio, itd.
Ja sam, kao i svi o mnogim stvarima menjao misljenje. Jedna koja mi cesto pada na pamet (mada svoje misljenje o tome jos nisam sasvim zabetonirao) je i sledece: naime, godinama sam mislio (verovao) da je dovoljno da "obican" svet samo bude istinito i precizno informisan kakve sve gadosti vlast njegove zemlje radi, pa ce nastati revolucija. Ono po biblijskom: "saznacete istinu i istina ce vas osloboditi". Sada nisam siguran da je to tacno. Mozda "obicnom" svetu takva istina i ne treba, niti mu je stalo do nje. Mozda mu je ovako sasvim dobro, hvala na pitanju.
U usa se ova vrsta misljenja cesto cuje: ljudi se vajkaju "eh, kad bi samo prosecan amer znao sta njegova drzava radi po inostranstvu, kakvim se kriminalom i krsenjem medjunarodnih prava bavi - pobunili bi se odmah!" Ova stvar ima i veoma ozbiljne posledice. Neki se upinju iz sve snage da "obaveste ljude", da ih informisu o istinskom stanju stvari, nadajuci se da ce to da ih pokrene u pravom pravcu. Mozda je tasj trud, zapravo, zaludan, ako je ovo moje gore promenjeno misljenje tacno. Mozda narod ne zeli da zna istinu.
Tipican primer za ovako nesto je Cindy Sheehan - anti ratna aktivistkinmja ovde. Ona je bila za patriotizam i rat i bombardovanje Iraka, sve dok joj sina nisu tamo odveli i on poginuo. E, onda se ona zapitala: "Zasto je moj sin tamo poginuo?". I kako je polako dolazila do odgovora, tako je menjala svoje misljenje o ratu. Sada ima novu pamet, ali nema sina. I smatraju je (po medijima je tako predstavljaju), za lujku koja je fijuknula. Anti-patriotu.
Eto, to je moja pormena misljenja - za sada u "tranziciji".

Edge znaci ivica, i mislim da su taj izraz uzeli zbog fraze "cutting edge" kad je u pitanju nauka, sto znaci na frontu (ivici) nauke ili znanja, na samoj ivici do koje je nase znanje doprlo.

pre netki dan
bejah zagledan u temu..
i ponosan čak
kako mi uspela
kožica

praseća

ko salivena..

kad eto ti nekog
lego mi na zvonce

popnem se na stolicu
pa kroz špijunku

niko

jltmup*

(a zvoni)

otrčim do ogledala

niko

(a zvoni)

izljubismo se
ona, kao i uvek, iskoristi priliku:

onako iskosa:
saću umreti, i jedva čujno, drhtavim zvukom: napući svoj karakter.. i:
nekom udaljenom slobodnom nevidljivom suvišnom
rukom
odloži čašu:
aaa _________
aj sad ti

ne mogu kadsampodpritiisssssskom:

a biće šta će biti, samo nemoj da očekuješ ljubav

why?

(a zvoni)

ma, ne brini to je sigurno onaj čovečuljak u tebi
šta li oće

(a zvoni)

otključam ti ja, kad:

dobar dan mi smo vaši đubretari ili tako neššto

ajdee: ja onako kwayiintelektualno(ko što već umem i jesam)
ša ima braćo

ma ništa, nego: what have you changed your mind about?:

ubreubreubre:
ajd ulaste, sramota o tome na vratima:

jestel gladni?

jesmo!

bravo! kad ste gladni već vam nije dosadno!
ko vam je šef?

niko! svi smo nekako više ko koautori
mada oblomov se nekako najviše ističe:
pa krenu jedan šiljokuran:
kao i u životu, i u politici postoje izuzeci, poput autora nemoralnog terca..
sustiže ga snuždeni kompatriota: u pozadini je svega obilje ljubavi svojstveno političarima:
u njihovoj uspaljenoj svesti svako napisano slovo se pretvara u spermatozoid koji se na sve
načine dovija da prođe u tuđu nutrinu.. i da se tamo odomaći:

osetih se proštatijaznam
i nekako novo
promenjeto

divno: glasaću za vas: jer
zavisiti od cara ili od naroda - zar nije sve-je-dno

sorry, haters

posle odgledanog m$baby filma, videvsi to mucenje, ili je klint znao kako da provuce to do mog razuma ....razumeh zelju za umiranjem....svako ko zeli da umre ima moju podrsku.



buni me naslov.....zasto pise kreativna lakoca jednostavnog? kako kreativnog? zasto?

What have you changed your mind about?

najpriblizniji prevod bi bio: Oko cega ste se predomislili? ili jos bolje O cemu ste promenili misljenje?

ugrozen vrsta u srbiji - razum
Mirjana Miočinović: Rekla sam više puta ustručavajući se da govorim u emisiji Peščanik, iako ste me više puta zvali, da mi se čini kako za razumevanje društva u kojem živimo nije više dovoljna normalna ljudska pamet, kojom i dalje mislim da raspolažem.

Ovo se društvo u prvi mah čini jako jednostavnim i svodivim na opšte odlike neorganizovanih, tranzicionih društava, na čijem su čelu ljudi nesposobni da reše jedan jedini složeni problem. Međutim, to bi bilo vrlo jednostavno i prozreti i otkloniti, kada bismo mi bili samo tipično tranziciono društvo. Mi to iz više razloga, kao što znamo, nismo. Mi smo jedno posleratno društvo, mi smo okruženi ubicama i ljudima koji su se koristili ratom da bi pljačkali.

U normalnim društvima, a ona su po definiciji i demokratska, investira se u građansku normalnost, ta društva nastoje da njihovo građanstvo bude normalno. Nesposobni ljudi na vlasti i kriza u koju društvo upada zbog te nesposobnosti uočavaju se, a vinovnici kažnjavaju bez odlaganja. Padaju vlade, vlast se gubi nepovratno. Popravni ispit je vrlo redak i može se dogoditi samo ako je u pitanju normalna partija koja je zapala u krizu, recimo francuski socijalisti. Onda imate pravo da popravite svoj pogled na stvari.

Mi nažalost ne živimo u demokratskom društvu i molim vas, ta iluzija o tome da smo mi demokratsko društvo konačno treba da se otkloni. Mi smo neslobodno društvo, u kojem se neorganizovanost, stvarno urušavanje svih vitalnih institucija i nesposobnost i amoralnost ljudi na vlasti prikrivaju vrlo perfidnim sredstvima. Ti se načini mogu prozreti i te se njihove strategoje mogu otkriti samo ako raspolažete vrlo specifičnim znanjima. Morate poznavati pravo da biste otkrili do koje se mere ogrešuju o zakon, morate biti ekonomist da biste shvatili ne samo njihove ekonomske promašaje, no njihove kriminalne radnje vezane za tu oblast. Morate biti istoričar da biste shvatili do koje mere falsifikuju istorijske činjenice u dnevno političke svrhe, morate biti sociolog da biste odredili tipologiju društva u kome živimo. I na kraju, morate biti psiholog da biste uočili svu devijantnost ljudi u čijim je rukama naša sloboda. Ukupnošću svih tih znanja nijedan pojedinac ne raspolaže, ali svako mora imati pravo da mu se činjenice do kojih dolaze ljudi koji raspolažu znanjem predstave i saopšte. Problem je u tome što je nama upravo ta činjenična istina nedostupna, jer je politička strategija s kojom smo danas suočeni usredsređena na to da se ona prikrije.

Gola laž je obično poslednje sredstvo kojem se pribegava i njeno je plasiranje često praćeno prisilom, koja bi se mogla svesti na sledeću rečenicu - vi ćete verovati u ono što mi kažemo ili ćete se praviti da verujete u to što kažemo, pa ćete ćutati, inače ćete imati ozbiljnih posledica. Međutim, ovo je poslednji korak. Postoje mnogo sofisticiraniji i mnogo složeniji načini prigušivanja i zamagljivanja istine i meni se oni uvek čine mnogo perfidnijim, jer su smišljeni upravo tako da pripreme teren za lagodno plasiranje te gole laži.

Ja bih sada, ako dopuštate, pomenula samo neke od načina koji se koriste. Jedini njihov cilj je da otežaju, pa i da onemoguće pojedincu pristup stanju lucidnosti i refleksivnosti, kako kaže Kastorijadis. Dakle, da nam na neki način pomute razum. U tom pobrojavanju ja bih krenula od sledećeg - mi za sada nemamo baš otvoreno sprečavanje slobodnoga govora, mada slučaj sa Peščanikom i promocijom o tome svedoči, već se susrećemo sa sledećim stvarima: oko jednog slobodno iskazanog mišljenja koje ne odgovara vlastima i koje je već, kao što znamo, svedeno samo na nekoliko medijskih enklava, vi ste u srcu toga, vi ste osnovna instanca i institucija koja otvara prostor toj nedvosmislenoj istini - dakle, oko toga se stvara nešto poput šuma na telefonskim vezama, kojima se namerno otežava pristup činjeničnoj istini, nespornoj istini, istini koju ne možete relativizovati. Iz tog razloga svakodnevno se pokreću poneke dnevne ili nedeljne novine, otvaraju se nove TV i radio stanice. Zatim se snižava cena pojedinih novina i svodi na tih beznačajnih, zanemarljivih 10 dinara i njome se privlači čitalac onako kao što se bofl roba prodaje sirotinji. Te novine postaju jedini izvor informacija kojima se veruje, a da zapravo te informacije vrlo često već sutradan bivaju demantovane. I sad, pošto smo mi naviknuti da ne tragamo za istinom, svaki slušalac ili čitalac tih novina istovremeno i sluša i čita i gotovo istog časa zaboravlja, jer sve to služi samo stvaranju toga šuma koji bi sprečio pristup stvarnoj istini.

Drugi način na koji se sprečava pristup istini jako je opasan. To je relativizacija, tačnije izjednačavanje pojava koje se nalaze na suprotnim polovima vrednosne skale, u prvom redu one moralne. Niveliranje razlika među pojavama, izjednačavanje prava na javnu reč antifašističkih i fašističkih grupa, tolerisanje, pa čak i podsticanje pokreta čiji se programi temelje na netoleranciji, sve su to načini da čovek izgubi kompas i da u strogo moralnom smislu prestane da pravi razliku između dobra i zla. I ta opasna igra u koju se vlast upušta bez stvarno ikakvih skrupula već ima posledice. Mi smo postali ravnodušni do otupelosti, agresivni do iracionalnosti. Mi postajemo moralno neosetljiva bića i zato da ne bismo zapazili tu tuđu nemoralnost. Mi više ne možemo da registrujemo do koje su mere oni nemoralni. U nama se urušilo nešto što bi trebalo da nam omogući da shvatimo nedolične postupke. I to uništavanje moralne i racionalne supstance čitavog naroda po meni kvalifikuje ovu vlast i ovu vladu u celini za naziv zločinačkog udruživanja. Tako da, kad je LDP takvima proglasio samo izvestan broj ministara, ja sam prosto pomislila da greše, jer zapravo celu vladu, ceo način vladanja treba imenovati kao zločinačko udruživanje.

Pomenula bih još jedan način kojim se sprečava normalno rasuđivanje, a to je plasiranje s jedne strane priče o neprijateljima, ali mene u ovom času mnogo više zanima plasiranje priče o našim prijateljima, pre svega o onom ključnom, o Rusiji. I mene u tim državnim konfabulacijama uopšte ne zanima njihov politički ishod, jer naprosto ne verujem Rusima. Ja im ne verujem onako kako Trojanci nije trebalo da veruju Grcima kad su im davali poklone. Mene poražava njihov učinak na svest naših ljudi. Preko toga vidite koja su zapravo naša preovlađujuća politička mišljenja i politički ideali, kako mi zamišljamo uspešnog političara i u čemu vidimo snagu jedne države. Preko Putina mi stvaramo konsenzus s najproblematičnijim idealima. Mi jednog stvarno notornog KGB-ovca, a u ovoj zemlji izgleda više niko ne zna šta je to KGB i kakvi ljudi tu rade i šta oni rade, dakle, preko jednog notornog KGB-ovca koji je uništio prve proplamsaje demokratije u zemlji koja u svojoj istoriji nije znala ni za šta drugo do za razne verzije ropstva - mi njega proglašavamo svojim spasiteljem. Mi njegovu aroganciju policajca, koji bez zazora guši slobodu i nemilice uništava neistomišljenike, dakle, tu aroganciju tumačimo kao dokaz vladarske snage. Mi njegovu ucenjivačku politiku uzimamo za veštinu vladanja.

Ovo pervertirano rasuđivanje takođe dugujemo i ljudima koji upravljaju svetom. Danas vidim u novinama da je Tajm Putina proglasio ličnošću godine. To mi potpuno liči na ono kad su 90-ih Miloševića proglasili garantom mira i stabilnosti. To je jedna od onih lukavih političkih taktika kojima vi pokušavate da svog protivnika, da ne kažem neprijatelja, na neki način potkupite. To je neverovatno, to je opasna igra kojom se zapad bavi i to je igra koja uništava svaku nadu opozicije u toj zemlji, kao što su deset godina uništavali svaku nadu i svaku perspektivu opozicije i u našoj zemlji istom vrstom taktike.

Htela bih da kažem i nekoliko reči o tim činjeničnim istinama koje se odnose na Kosovo, onako kako ih ja vidim, u jednoj široj i dužoj istorijskoj perspektivi. Dakle, mi smo, bar dokle seže moje sećanje, a seže čitavih 60 godina od posle Drugog svetskog rata, imali odnos prema Albancima kao prema ljudima drugog reda, namenjivali smo im poslove koje sami nismo hteli da obavljamo, a potom smo ih zbog toga prezirali. Mi smo na prostoru gde su živeli u nadmoćnoj većini vladali po načelima aparthejda, mi smo na rađanje njihove samosvesti reagovali bahato, kao uvređeni gospodari čije sluge pomišljaju na emancipaciju. Mi smo 1999. pokušali da izvedemo ono što bi se nazvalo konačnim rešenjem albanskog pitanja, po principu i sredstvima kaznenih ekspedicija, masovnim likvidacijama, spaljivanjem čitavih naselja, pljačkanjem, proterivanjem polovine stanovništva, oduzimanjem isprava, u nadi da će im time povratak biti onemogućen.

I to je zapravo tehnika jednaka onoj koju smo samo nekoliko godina pre toga surovo upražnjavali na 75 odsto bosanske teritorije, koliko je ta srpska soldateska za tih nekoliko godina zauzela. I dok smo, dakle, u Bosni tvrdili da se tako svetimo Turcima za postupke koji sežu do nacionalne praistorije, mi smo sada ogorčeni zbog primera albanske osvete, koja se događa u času kada su sećanja vrlo bolno prisutna i vrlo živa. I dok smo u Bosni porušili gotovo sve muslimanske svetinje i tako zatrli tragove jedne vekovne civilizacije, mi se zgražamo nad sopstvenim porušenim svetinjama, koje pri tom jedva da smo ikada videli. Da li znate za ijednu đačku ekskurziju koja je posle velike mature otišla da obiđe te spomenike na Kosovu? Niko živi, nikad, mi smo decu slali u Veneciju, s pravom i razumljivo, ali bez ikakvog zanimanja za kosovsku kulturnu baštinu. I to što albanski osvetnički bes nije poštedeo te svetinje stvarno je strašna činjenica i prvi put se dešava u istoriji albanskog prisustva na tom terenu, naprotiv, zna se da su ih oni uvek do sada štitili. Dakle, to jeste strašna činjenica, ali mi smo poslednji koji imamo pravo da delimo moralne lekcije i da Albance smatramo varvarima čijih se postupaka kao tobože visoko civilizovani narod gnušamo.

I sad vidite, pošto nam se sistematski, s predumišljajem onemogućava pristup pomenutim činjenicama, mi ćemo jednu neminovnost, a to je nezavisnost Kosova, doživeti kao nezasluženu kaznu i kao teško ogrešenje o naša prava i završićemo u onom što Sloterdajk naziva padom u gubitničku depresiju, koja će stvarno sasvim uništiti ovo malo životnog potencijala kojim za sada raspolažemo. Ja ne govorim o drugim posledicama.

Situacija u kojoj se danas nalazimo, koja za samo nekoliko meseci prethodi toj neminovnosti zadaje glavobolje ljudima na vlasti samo zato jer još nisu saglasni oko toga koje bi razrešenje bilo najbolje za njihov ostanak na vlasti. Ništa ih drugo ne zanima. A kako za svoje buduće odluke oni ne traže nikakvu saglasnost građana, jer stvarno deluju po principu tajnih društava, kako uprkos raznim ispitivanjima javnog mnjenja oni ne znaju kakve bi mogle biti reakcije na te odluke, oni će naravno biti sve osetljivijiji na bilo koji disonantni glas, na bilo koji pokušaj da se saopšte te neugodne vesti. Stoga i događaj s promocijom Peščanika u Aranđelovcu, neuspeo već dva puta, vidim kao isprobavanje efikasnosti represivnih metoda. Na skupu u znak podrške vašoj emisiji, koju s pravom smatraju najvažnijim mestom gde se te neugodne istine obelodanjuju, rekla sam kao glas iz publike da to može svedočiti o dvema stvarima. Prvo o želji da se od te grupe slobodomislećih i u najvećem broju vrlo kompetentnih ljudi napravi odabrani neprijatelj na kojega treba usredsrediti svu energiju nezadovoljstva i koga treba proglasiti krivcem za neostvarenje njihovih takozvanih visokih nacionalnih ciljeva. I o tom pokušaju svedoči i onaj stvarno bestidan letak koji su članovi Nove Srbije delili u skupštini. Na tom je letku mapa Srbije, na čijem južnom kraju Kosovo curi kao pesak Peščanika. Emisija će biti kriva što će oni izgubiti Kosovo. Inače, to je sve bilo jako mudro smišljeno.

Naravno, ako oni samo hoće da odrede žrtvenog jarca i tog privilegovanog neprijatelja, to bi značilo da su oni uvereni u široku saglasnost i samo im je potreban taj neprijatelj da bi njega okrivili za neuspeh. Ali po meni, postoji i mogućnost da oni ne samo da slute već i znaju da nemaju tu saglasnost i da su ljudi mnogo razboritiji, da zdrava pamet uprkos svemu nije sasvim uništena i da će, dakle, njihova bahatost, neodgovornost, nemoral jednog dana ipak biti kažnjeni. Ja se nadam da taj dan nije dalek. Kada pravite analogije, to je apsolutno ista situacija kao ona koju smo imali pred kraj Miloševićeve vladavine, kada on, svestan da nema više saglasnost, koja je pre bila opšta, pojačava represiju i čini ono što čini, sa svim političkim ubistvima. Dakle, mislim da oni mogu biti kažnjeni zahvaljujući upravo tom jezgru razuma koje nije totalno uništeno.

I tako za neki kraj, ako je ovo kraj našeg razgovora, videćemo, izabrala sam da pročitam jednu rečenicu iz knjige Hane Arent, Istina i laž u politici, koja može biti podrška svima nama koji nastojimo da budemo istinoljubivi. Samo da još ovo kažem, tu knjigu, paradoksalno, preveo je niko drugi no Čavoški i to je dokaz do koje mere pametne knjige nisu od pomoći budalama. Dakle, čitam ovu rečenicu iz knjige:

Tamo gde svako laže o svemu što je značajno, onaj ko kazuje istinu počinje da dela, bilo da je toga svestan ili nije. Tako se i on upliće u političku delatnost, jer u slučaju da preživi, što nije sigurno, on započinje promenu sveta.