Sing Your Life

Amy Winehouse je umrla onog trenutka kada je prodata prva kopija njenog drugog albuma, Back to Black. Posle toga je sve bilo samo jedna iluzija, obicna fatamorgana. Amy je ogolila svoj zivot do totalne apsolutnosti i darivala ga svetu na uvid. Posle toga nije postojalo nista vise da se uradi. Droga, pice, depresija, sve su to samo sekundarne pojave. Primarna je da je Amy dosla u raskorak sa celim svetom, sa svima nama kada je postalo jasno da mi ocekujemo jos, a ona nema vise nista da da, jer je vec dala sve. U moru eksperata koje smo poslednja dva dana slusali i citali po britanskim medijima, bio je ne mali broj onih koji su lamentirali nad cinjenicom da smo kao, na zalost, uskraceni za jos jedno 10-20 (frlalo se ciframa dobrano) albuma koje je Amy mogla da uradi, ne shvatajuci da je ona u stvari vec zavrsila svoj posao.

Tezak je to poziv. Biti muzicki performans artist. Cak i pisci, slikari, pa i glumci imaju uvek, minimum jednu, barijeru izmedju sebe i "svoje publike". Muzika je jedina forma u kojoj se emocija (koja je kao takva jedina i bitna u celoj stvari) prenosi direktno, neposredno, prenosi se sustinski. Amy je stopostotnu emociju svog zivota, u jednom dahu, u jednom potezu izlila u Back to Black. Izvukla je bukvalno temelje ispod svoje licnosti i predala je svetu na "upotrebu". Ne radi se to ni iz kakvog koristoljublja, racuna, plana. Jednostavno istinski umetnik (iako ja ne volim tu rec, ali nemam bolji izraz) je primoran da to cini, jer u suprotnom nije to. Nije umetnik (opet ta rec, na zalost). Ocekivati od Amy Winehouse da to cini svake 2, ili 3, ili 5 godina je isto sto i zahtevati nemoguce. Zato ona i jeste ikona generacije. Zato ce njen opus i kroz 50, kroz 100 godina biti cenjen kao Mozart, kao Beatles-i, kao... Zato tako jadno, beznacajno, prazno, sterilno, imbecilno, zaglupljujuce izgledaju sve to Madone, Lejdi Gage, Dafi, Rijane, Adele, i ostali prazne ljusture (muski kaunterparti ukljuceni automatski), koji nikada nisu imali apsolutno nista da kazu, nikada nisu umeli da stvore nista sto je stvarno, sto predstavlja nesto, ma koliko bio hvaljen njihov profesionalizam, stajling, forma, kvantitet produkcije, inventivnost...

Zato je i Lennon znacajan, za razliku od McCartney-ja. Ako imas nesto da kazes, kazi. Ako si jednom rekao nesto sto zaista nesto i znaci, nema vise povratka. To je uvek i zauvek put pakta sa djavolom. Zapitajmo se, zasto su vecina koji su ostavili stvarni trag mrtvi? Zato sto je to jedina cena. Ukoliko nisi bio spreman da kao zalog svoje umetnosti prilozis svoj zivot, ceo poduhvat se zasniva na lazi. Zato je i nemoguce pevati po hiljaditi put Smells Like Teen Spirit, ili Tears Dry on Their Own, kao da je prvi put. Ali je zato lako pevati Like a Prayer, ili Yesterday, ili Sweet Child O Mine i po milioniti put. Jer u prvom slucaju te pesme znace onom ko ih je pisao sve, a u drugom te pesme autorima ne znace ama bas nista. Priznajem, na papiru i na prvi pogled je tesko uociti tu razliku. Ali ona nepobitno postoji.

Mislim, sta smo mi od Amy Winehouse uopste i ocekivali? Svih "x" miliona ljudi koji su kupili "Back to Black" album, prvi put kad su ga pustili na CD plejeru prvo sto su culi bila je recenica "They try to make me go to rehab, and I said: No, No, No..." Mislim, sta tu nije jasno? Problem je u tome sto ljudi ne zele da cuju, ne zele da vide, ne zele da osete. Sterilnost je postala norma, u svakom pogledu. Zmurimo i svesno prihvatamo da je laz bolja od istine, da je dobro, pozeljno i korisno da je sve najobicnija podvala, po mogustvu i imbecilna razbibriga u isto vreme. Ne zelimo da nas bilo sta dodirne ili tangira. Zato su i vecinska razmisljanja o Amy Winehouse u ovom trenutku u nekoj tacki gde se saosecanje i bes nekako dodiruju. Ljuti smo sto se opet pojavio neko ko je kolektivnu svest i emociju izbacio iz anestezije, a onda nas tako brutalno ostavio, i to bas kada smo hteli da ga sateramo u kavez da bi nam kontinualno servirao "proizvod". Koga smo, uzgredbudireceno, u pocetku pogresno doziveli, a koga cemo tek naknadno, posthumno, mozda pravilnije razumeti. A to (verna interpretacija sebe) se, bez obzira koliko miliona muzicka i medijska industrija profitirali na tome, ne prasta. Odavno je jedan pesnik sve lepo objasnio "Sing your life, any fool can think up words that rhyme...", ali to se, jednostavno, ne sme.

Zloupotreba supstanci je tu apsolutno irelevantna. Kao i cifra na bankovnom racunu. Ja licno, a sigurno i ogromna vecina, ne mogu ni da pocnem da zamisljam kako se oseca covek/zena koji je u 22 godini zavrsio svoje zivotno (remek) delo. Kao i Cobain za moju generaciju, Amy Winehouse ce za prvi svesni narastaj dvadeset prvog veka predstavljati taj direktan gubitak nevinosti. Surovi trenutak odrastanja. Uvek nekome, na zalost, zapadne da bude razapet na krst. Kada budete mislili o Amy Winehouse i svom njenom talentu i demonima koji su se motali po tom skupu proteina na bazi ugljenika, pogledajte svoju decu. Dok im dajete dorucak, dok ih stavljate u krevet, dok ih cekate ispred skole, dok ih ostavljate na rodjendanu kod drugova, dok sutirate loptu sa njima, dok ih gurate na ljuljasci, dok na radiju odjekuje "...No, No, No...", pre nego sto pomislite i zrnce negativnog o izgubljenoj mladoj londonki, pomislite da li ce mozda vasoj polovini hromozoma dopasti da plati racun svoje generacije, negde u narednih dvadesetak godina...