16 godina od zločinačke Oluje

У пролеће 1995. године причао сам са једним пријатељем о будућности Србије. Помињао је неке словеначке новине које су пренеле текст из неког угледног холандског часописа. У том тексту се спомињало етничко чишћење книнске крајине, крај рата у Босни и укидање санкција Србији до краја године. Мислио сам да Крајина никада неће пасти и да су то најобичније будалаштине.

1995. године сам тек прешао двадесету. Иако је рат био близу мог града и у разреду је четвртина ученика  било из ратом захваћених подручја, све ми је то деловало прилично далеко. И све тако до августа те године.

Моја породица води порекло из Книнске крајине. Научен сам да будем поносан на то порекло, да знам да играм бришкуле и балоте и да смо ми Далматинци увек били лепши, јачи и паметнији од Војвођана. :-)

Када је почела Олуја нисам спавао ни гасио телевизор. Чекао сам само моменат када ћу узети пушку у руке и кренути пут Книна.  Пролазили су сати, па дани. На чувеној тврђави подигнута је шаховница. Све ми је тада деловало нестварно, као неки ружан сан. Слике несретних људи на тракторима, вести о бомбардовањима колона са избеглицама, призори опште радости широм Хрватске навели су ме да први пут мрзим. Само то са мржњом у овом случају није било једноставно. Кога да мрзим? Хрвате? А шта ћу са мојим пријатељима хрватске националности? Треба ли и њих да мрзим? Људе са којима се виђам сваки дан, са којима пијем по кафанама, девојке са којима сам провео лепе тренутке? Да мржњу усмерим на Хрвате из Хрватске? Јеби га, куд нисам из Чачка, било би много лакше. Овако? Компликовано.

Негде отприлике шестог - седмог августа код нас је дошла комшиница, уплакана. Не желимо да се селимо, јецала је. - Где да се селите? - упитао ју је мој отац.  Кроз плач је причала како је чула да ће сада сви Хрвати бити протерани у Хрватску, а да они не желе никуда да иду. Тада је мој отац рекао реченицу коју никада нећу заборавити: "Ако неко жели вас да протера, мораће прво са мном да се обрачуна, а то неће тако лако ићи". А с мојим маторим није се паметно зајебавати.

Било је пар породица које су напустиле град и околину раних деведесетих, наводно због тога што су угрожени. Заменили су своје страћаре за виле у Загребу, Задру, Ријеци... Али небитно је сад то. Никада код нас никог није било брига ко је које нације, то сазнаш тек на славама, божићима, сахранама...

Можда истог дана када и комшиница, можда дан касније, стварно се више не сећам, на вратима нам се појавио рођак у маскирној униформи. Нисам га видео од 1989, када сам последњи пут био у Крајини. Видело се по њему да је исцрпљен и уплашен. Истуширао се, нешто појео и почео своју причу. Раздвојио се од породице, не знам сада ни шта ће ни где ће. Са породицом је ступио у контакт већ следећег дана и дан касније сви су се привремено сместили код нас. Нас осморо у двособном стану, било је то баш тесно. Причао је рођак о многим стварима, а највише о томе како су протерали Хрвате из Книна и како га је то годинама пекло. Радио је у ТВИК-у (Творница Вијака Книн) и био је један од оних који је гађао колеге шрафовима, само зато што су Хрвати. Да их нисмо потерали, говорио је, ни ми сад не бисмо били протерани. 

Морам признати да је то за мене било изненађење. Чуо сам да су Срби Славонци и они из Р. Српске радили исто што и непријатељи њима, али јесам моје Книњане идеализовао (скоро као један блогер овдашњи своје земљаке). 

Читав август те 1995. године провео сам у шетњи, сам. Осећао сам се јако лоше, једино што ми је била некаква утеха је била насловна страна "Времена" и наслов "Време ће излечити ове ране", са сликом избеглица на трактору. Мој деда, кога сам много волео, и који је био херој другог светског рата, је много теже поднео пад Крајине. Иако је од 1946. године живео у Војводини, Крајина је била и остала у срцу. Након егзодуса Срба из Крајине повукао се у себе и пар месеци након тога умро.

Неко је пре десет година рекао, мислим да је то био Душан Ковачевић (или Басара), да је Милошевић уствари пао након Олује. Да је тек тада почела да се ствара критична маса која ће га срушити пет година касније. Ако гледамо по мени, био је у праву. Иако сам почетком деведесетих предводио "перформансе" у гимназији против власти Слободана Милошевића и био непријатељ број један за директорку школе која је била једна од перјаница СПС-а (после петог октобра прешла у Карићев ПСС, јер је мислила да је СПС-у крај, баш се зајебала), тек падом Книна сам био спреман и да робијам, само да ђубре оде са власти. Нисам баш очекивао да ће индиректно претити мојим родитељима, али то је друга прича.

За мене је пресуда хашког трибунала генералу Готовини била прави мелем на рану. Том пресудом операција Олуја је названа правим именом: удружени злочиначки подухват. Колико је она била мелем за све оне протеране, не могу да знам, али верујем да им је много значила.А и до сада смо сви схватили да су сви ови ратови били само део игрица режима Слободана Милошевића и Фрање Туђмана у ком су страдали обични грађани, а ДБ кадрови обе земље се безобразно обогатили. Волео бих да сам то знао много раније.

Ја имам неки начелан договор са својим оцем и стричевима да посетимо дедин родни крај. Ове или следеће године, видећемо. Радујем се томе. 

пс Овај текст је написан у даху, надам се да није много конфузан. Могуће је да ће изазвати разне реакције блогера, али ово је прича коју сам одавно желео да напишем. Када помислим како сам се ја осећао тог августа 1995. године, не могу ни да замислим каква су била осећања свих избеглица из бивше Југославије, који су морали да напусте своје домове и да се одрекну свега што су стекли у животу, а многи су остали без својих најмилијих.