( МEĐU )VREME

               Tog dana je vreme pokazalo sve mane svoje nepostojane ćudi. Odlučilo je da mili, da se razvlači okolo gotovo neprimetno, toliko lagano i sporo da joj se na trenutke činilo da se sasvim zaustavilo i da nema ni najmanju nameru da se ponovo pokrene i uspostavi uobičajeni ritam u kome je uglavnom letelo.
               U suštini, takvo ponašanje je i nije preterano zabrinulo. Dešavalo se već da se suoči sa takvim njegovim hirovitostima i uspevala je da sa tim nekako izađe na kraj.
               Do duše, uvek bi se po malo lecnula, posumnjala u sopstveno viđenje stvari, ali joj je pogled na sat nedvosmisleno ukazivao na to da ne greši u proceni i da se zbilja događa nešto neuobičajeno. Skazaljke bi se zaledile i ostale tako neko vreme, sasvim ukočene i tvrdoglave u nakani da se ne pomeraju, da bi onda u jednom skoku zabašurile nekoliko minuta, tek onako, iz nekog samo njima znanog hira.
               Iza tih periodičnih pokreta ostajali su maleni džepovi ispunjeni fragmentiranim talogom prolaznosti po kome je počela gotovo nesvesno da čeprka, dokona u iščekivanju da se sve vrati na uobičajeno i prepoznatljivo.
               Napipala je tako sećanje na jedan majušni ručni sat, srebrnkast i četvrtast, sa tajanstvenim sićušnim mehaničkim srcem unutar njega koje je pulsiralo na granici čujnosti. Ipak, ko zna zašto, postojao je jedan period u kome ga je pred spavanje bezdušno gurala na samo dno ladlice svog radnog stola, sasvim ispod spomenara i leksikona i sveščica sa prepisanim rečenicama iz pročitanih knjiga i onim drugim, korica izlepljenih fotografijama iz časopisa, u koje je zapisivala sopstvene snohvatačke stihove. Onda bi se podvukla pod jorgan, prekrila glavu jastukom i dugo se prevrtala po krevetu ubeđena da se iz mraka sobe i dalje čuje tiho tiktakanje koje joj ne da da zaspi.
               Pa joj se među dlanovima otrunila jedina priča koju joj je pričao njen sedokosi, plavooki, brkati deda, dok ju je jednog ranog letnjeg popodneva vozio kolima sa drvenim točkovima iz po malo nehajno održavanog vinograda u kome su do pre par trenutaka otkidali sa mirisnih vreža topao, zreli bostan koji je zvonio pod znalačkim udarcima kvrgavih paorskih prstiju. Konji su spokojno kaskali radujući se povratku u štalu, drvena konsrukcija je nepravilno i dosledno poskakivala po suvim vagašima ispuštajući škriputave, pucketave zvuke, a deda je čvrsto držao dizgine i pričao joj o tome kako je carić dobio ime.              

                Kada je Bog stvorio ptice, dopustio im je da se same dogovore oko toga koja će da bude vladar ostalima. Naravno, to je neminovno dovelo do opšte cvrkutavo - krešteće kavge u kojoj je počelo da leti perje i da se oštri kljunovi koriste kao najjači argument. Videvši da je vrag odneo šalu i da od tog posla dobra biti neće, neka ptičica se dosetila da predloži da caruje ona od njih koja najviše uzleti. Ostale su to, za divno čudo, prihvatile, te sve prhnuše u nebo, među obleke, snažno zamahujući krilima.

               Na koncu, ostade samo orao koji kliknu sa visine:
               - Ja sam car!
               Tada ispod njegovih krila, gde je do tada bila sakrivena, izlete sićušna, neugledna, lagana ptica, sunu iznad njega i reće:
               - Ne! Ja sam car!

               I tako je carić dobio ime...

               Časovnik je u međuvremenu i dalje igrao svoju igru zabašurivanja, pa je dobila priliku da još malo začeprka po pabircima koje je zagledala sa sve većim interesovanjem, prijatno iznenađena njihovim sadržajem.
               Odnekud se pojavila slika starog zidnog časovnika sa klatnom sa koga se nije smela brisati prašina, jer je svako, i najmanje narušavanje njegove krhke ravnoteže dovodilo do toga da se uskopisti i stane. Bio je to jedan veoma razmažen i nadasve svojeglav sat u drvenom kućištu i sa skazaljkama koje su ličile na od vremena malo patiniranu, požutelu čipku, kao da ih je pravio vrhunski majstor filigrana. Ponosno i glasno je i noću i danju tačno određenim brojem udaraca objavljivao svaki protekli pun sat, a u međuvremenu bi se oglašavao po jednim zvonkim zvukom na obe četvrti i na polovinu istog. Tata ga je pažljivo, gotovo zadržavajući dah, navijao jednom nedeljno, velikim ključem utamničenim iza staklenih vrata koja su otvarala pogled na zlatasti brojčanik i smireno, duboko skoncentrisano klatno koje se strpljivo i ujednačeno njihalo ličeći po malo na čoveka koji nije sasvim siguran u svoju procenu pa stoga počinje blago da klima glavom levo - desno.

               Pa je, ni malo zadovoljna pronađenim, iz nekog zadžepka izvukla nekakve svoje već bezbroj puta reciklirane snove u kojima umesto autobuske karte od prodavačice iz kioska uporno dobija gomilu markica za pisma, a onda čeka autobus na pogrešnoj stanici, a posle, na pravoj, tog autobusa koji njoj treba uporno nema, dok svi ostali dolaze i prolaze i odlaze gutajući u svoje zagušljive utrobe čitave generacije ljudi, dok ona ostaje sasvim sama, prepuštena, duboko je toga svesna, sasvim uzaludnom čekanju...

               I taj mamin kaminski sat koji je dobila od svojih đaka kada su se opraštali od nje i koji, u nedostatku kamina, obitava na polici između saksije šarenoliste lozice koja se obmotava oko svega na šta naiđe u sumanutoj potrebi da se oslobodi stega zatvorenog prostora i ogromnih, besmislenih čaša od crvenog stakla koje čekaju nekakvog diva iz davno zaboravljenih bajki, jer bi jedino on poželeo da iz njih nešto popije. Mesingani, sa ovalnom staklenom krletkom nalik na zvono za sir, sa četiri lopte koje se vrte i vrte, ovamo i onamo, tamo i natrag, neodoljivo podsećajući na sluđeno glavinjanje ribica u pretesnom akvarijumu. Opet, to neprestano kretanje privlači pogled, hipnotiše, smiruje, dopušta mali, ali tako potreban otklon od stvarnosti...

               I tu negde, iznenadna promena.
               Vreme ponovo uspostavlja uobičajen ritam, naglo ubrzavajući.
               Ona se prene i, tek ovlaš zabunjena, zaroni u svakodnevnicu, prilično uverena da bi je veoma obradovao neki lep, šarmantno kičast, šareni sat sa kukavicom.

P. S. Mala zahvalnica dottore-u i njegovom pažljivom i hvale vrednom kolektivu što su me ponukali da pokušam da satove smestim u priču.