Srbiji je Srbija najvažniji i najveći nacionalni interes

Tokom duge istorije prema Kosovo su se svi ponašali kao prema zemlji Hananskoj. Svedoci smo kako sada svi , ne samo Srbi nego i Albanci, sa velikim žarom govore  o svojoj svetoj zemlji, mada je vrlo diskutabilno koliko je tu mnogo više otetog, prokletog i ukletog nego svetog.Najnovija zbivanja oko Kosova ,po ko zna koji put, izazvala su euforiju “kosovarenja.”

Skoro svi političari, stranke, javne ličnosti, patriote po profesiji, mediji, a i građani opet se busaju u grudi junačke i patriotske “Kosova je Srbija” i  “ ne damo Kosovo”, a slična i još euforičnija situacija je kod Albanaca na Kosovu. Kod nas je u tome, pored SRS,  naročito glasna, jasna i gromoglasna jedna stranka, nekoliko NGO patriotske provinijencije i tzv. javnih ličnosti.. Oni nas uporno ubeđuju kao da se nalazimo u vremenu pre 1912.godine, da treba konačno valjano rešiti pitanje “svete srpske zemlje”, jer  niko, od Pašića, kralja Aleksandra, Tita, Rankovića, Miloševića, Đinđića i Tadića nije to znao ni hteo, pogotovo ovi današnji koji ne slušaju mudre glave iz jedne domaćinskie srpske stranke, koju neki skraćeno zovu DSS .

Toma hoće referendum, Voja kaže da je to neustavno.

Svi gromoglasno viču  da „Srbija ne može i neće odustati od svojih nacionalnih interesa na Kosovu, niti će po bilo koju cenu trgovati njima“.

Naravno, ko je lud da trguje nacionalnim interesima i da ih se odrekne.

Problem je, međutim, što Srbija nema definisane nacionalne interese koji bi bili politički aksiom u parlamentu, vladi, opoziciji i nacionalnim institucijama. Srbija to nije umela ni uspela da definiše iako se time bavila već dva veka. Najčešće se zanalo šta se neće ali ne i šta hoće, često se htelo više nego što se može, pa se “tražeći veće gubilo iz vreće”.U tom lutanju Srbija je na žalost uz ogromne ljudske i materijalne žrtve više gubila nego što je dobijala, mada su uvek neki dobijali.

Nacionalni interesi u Srbiji i danas se različito definišu i tumače, više kao marketinške i predizborne parole nego kao državna strategija. Oko Kosova se jedino zna šta kao nećemo  ali ne i šta tačno hoćemo , kakvo rešenje i kako ga mislimo srednjoročno i dugoročno postići.

Osnovni problem je što su akterima političkog života i strankama koje trenutno čine vlast ili su u opoziciji, prioritetniji interesi stranke nego države, odnosno što svaka hoće da svoje stranačke nametne kao državne i nacionalne interese.

Državotvornost stranaka se upravo ogleda u tome da, kada je u pitanju definisanje dugoročnih državnih/nacionalnih interesa, nema strančarenja. Mnoge stranke kod nas su nastale, opstajale i opstaju upravo zato što Srbija nema definisane dugoročne  nacionalne interese, a mnogima je odgovaralo i odgovara da to pitanje mogu tumačiti kako im odgovara, tj. da se ne definiše niti da se problemi trajno reše.

 Kosovo i kosovarenje predstavlja najočitiji primer za to i za lov u mutnom u svakom pogledu.  Zamislimo samo koliko bi stranaka ostalo bez udarnih programskih floskula.

da je problem Kosova rešen na za Srbiju najpovoljniji način. I da se ne zavaravamo, ima ih još puno kojima upravo ovakvo stanje oko Kosova odgovara jer ga veoma dobro koriste i unovčavaju, razvijaju biznis,  a kad god im zatreba eto dovoljnog povoda da istaknu svoj patriJotizam i odbranu Kosova kao prvorazredng cilja po svaku cenu i bez obzira koliko nečijih (ne njihovih) sinova će da uzalud izgine.

Licemerno je da neki političari i stranke koje su neposredno doprineli ovakvom po Srbiju lošem ishoda oko Kosova, a posebno oni koji su čak odredili tzv. “crvene linije” i vodili pregovore do propasti Ahtisarijevog plana i proglašenja nezavisbosti Kosova, sada žestoko napadaju predsednika Tadića i DS kako nisu odbranili Kosovo iako jako dobro znaju da  je Kosovo za Srbiju davno izgubljeno, barem u smislu kako oni uporno ističu. Čak je i naša strana kao prihvatila i potpisala dokumente koja zapravo znače privremeno stanje kao prelazno rešenje za definitivno razgraničenje Srbije sa Kosovom.

Što se tiče međunarodne zajednice i Prištine nema nikakve  dileme da Kosovo nikako neće biti u sastavu Srbije, a i novi talas priznavanja nezavisnog Kosova, bez obzira što se radi o beznačajnim državama u smislu uticaja i moći ali se brojka probližava da pređe polovinu svih članica UN. Ni jedna  od zemalja koje su priznale Kosovo nisu stavile rezervu u pogledu statusa severa Kosova već su priznali Kosovo kao državu u celini.

Potpredsednik vlade Božidar Đelić reče da carinski pečati, administrativni prelazi i učešće kosovskih funkcionera na regionalnim skupovima nisu novi uslov za dobijanje statusa kandidata EU , te da  da su sa time srpske vlasti upoznate još u decembru prošle godine. Pa što onda ne kažemo narodu jasno gde smo u pogledu Kosova.

Koji je to nacionalni interes da sprečimo da Kosovo dobije stolicu u UN, EU, OEBS, ako već znamo da će sigurno dobiti za koju godinu? Da li se trošiti na sprečavanju toga kada znamo da sigurno sprečiti nećemo. Uostalom, i šta to Srbija gubi, a sada ga ima, ako Kosovo dobije mesto u UN. Može li se razmišljati u pravcu šta Srbija može izvući korisno za sebe i Srbe na Kosovu i u takvoj situaciji. Ako se radi o prostom inaćenju u smislu „e ne dam ti iako me niko i ne pita“, onda je to nekorisno rasipanje snaga i novca.

Srbija svakako ima legitimne interese u odnosu na Kosovo, posebno sa stanovišta položaja Srba koji su ostali tamo da žive i onih koji bi se eventualno vratili., zatim kulturne baštine i  čak exteritorijalnosti manastira i, svakako, sve ono što se tiče privatne svojine i drugih prava uključujući i državnu imovinu i deobni bilans. Oko toga očito nema spora, osim nekoliko  „malih sitnica“: dakle, šta je to nacionalni interes Srbije, da li su ti interesi definisani, ko će ih i kada definisati,  ko autentično tumačiti., ko i kako štititi i braniti?. Koji su to realno ostvarivi interesi, a šta mitovi i po koju cenu se mogu ostvariti?

Elem, može li naš politički mozaik da konsensualno definiše vitalne nacionalne interese države Srbije?  

Ne može jer ako bi se oko toga saglasile onda večina stranaka nema uporište svoga postojanja jer se upravo svaka drži svog nacionalnog programa.

Da li je interes Srbije da se pokrajina Kosovo sa celokupnim stanovništvom vrati u državno-pravni sistem Srbije? Nije, kao što to nije ni realno moguće.

Da li je interes Srbije zamrznuti konflikt?, Očito nije mada neki na njemu insistiraju.

Da li je interes Srbije na Kosovu toliko veliki da zarad pokušaja njegovog ostvarivanja treba pokušati i ratovati? Nije.

Da li je interes Srbije da sa vlastima na Kosovu ima večito  neprijateljske odnose, da li potpuno prekinuti trgovinu? Nije;

Da li je nacionalni interes Srbije podela Kosova, specijalni status za Sever i priznavanje Kosova, ako već nije kasno? Teško da se oko ovoga mogu dogovoriti,

Da li  Srbija svoje utvrđene interese može odbraniti sama i u sukobu sa međunarodnom zajednicom ili upravo uz njihovu pomoć?

Kažu da je dijalog jedini način da se dođe do pravednog rešenja- tačno ali onda nema „crvenih linija“ i pitanja o kojima uopšte neće neka strana da raspravlja, inače ne bi mogla stajati konstatacija da će „biti prihvaćemo sve  kako se dve strane dogovore“.

Ilustrativan je nastup predsednika SPS koji je nedavno govorio o podeli i razgraničenju sa Kosovom „jer uskoro neće moći ni to“, a u vezi najnovijih zbivanja čini se da ipak malo zanemaruje stvarnost.

“Zamenik premijera Srbije Ivica Dačić  kaže da Srbija želi mir, ali neće mirno gledati pogrom svog naroda na Kosovu., da „ Srbija ne može da trguje svojim nacionalnim i državnim interesima u korist ulaska u Evropsku uniju i pozvao najviše državne zvaničnike da takve poruke prenose medjunarodnoj zajednici da niko ne treba Srbiju da stavlja u situaciju da bira izmedju Kosova ili Evrope"” On proziva i poziva predsednika Tadića i premijera da to učine tokom predstojeće posete Angle Merkel.

Naravno da Srbija neće niti trebe da mirno  gleda pogrom svoga naroda na Kosovu ali ne kaže kako neće, šta će uraditi, hoće li zaratiti sa KFOR-m ili se kroz realno postavljanje interesa i pregovore izboriti da pogroma Srba na Kosovu nikada ne bude i da garancija za to budu upravo  upravo vlasti na Kosovu.

Kada kaže da ne možemo da razgovaramo u smislu uzmi ili ostavi Kosovo i Metohiju, očito će naići na odobravanja kod većine, samo što nije objasnio da  Srbiji niko ne nudi Kosovo  i Metohiju, niti je Srbija u poziciji da uslovljava bilo šta Kosovom jer kad je to mogla nije htela ni znala. Ne treba gubiti iz vida činjenicu da i međunarodna tajednica i kosovski Albanci malo drugačije nego Srbija gledaju na ishod onoga što se desilo 1999.godine . Na žalost realnost je na njihovoj strani.

Dalje, “ Srbija treba da pošalje jasne poruke međunarodnoj zajednici da želi mir, da neće ratovati, ali i da neće gledati mirno pogrom svog naroda na Kosovu, da to ne može da čini i da nikom ne padne na pamet da to pokuša. “

Šta znači mirno a šta ono drugo. Valjda se radi o tome da treba sve učiniti u okviru realno mogućeg ali na bazi ozbiljnih procena ne samo trenutne konstelacije nego i trendova.

“Srbija, smatra Dačić, treba da pošalje i jasnu poruku Albancima da želi mir sa njima i završetak istorijskog konflikta, ali da ne provociraju Srbiju "skrivajući se iza velikog brata".

Tačno, ali zar  Srbija još uvek nije formulisala tu poruku i zašto nije, kada će?
“Dačić smatra neophodnim i da se jasna poruka pošalje kosovskim Srbima, koji od države očekuju da saopšti šta će učiniti u slučaju nepovoljnih varijanti.

Šta, kako, čime, sa kakvim izgledima i kakvim posledicama?
Dačić je u pravu kada pozva učesnike dijaloga da što pre razgovaraju o suštinskim stvarima, a to je pronalaženje kompromisnog rešenja.”

Dakle, Srbija se svakako ne treba odreći Kosova u smislu određenih interesa o kojima je gore bilo reči ali se mora odreći iluzija jer one gotovo uvek imaju za posledicu veliko razočarenje. Što veća iluzija to veće razočarenje. A iluzija je je Srbija ima suverenitet na Kosovi i da će ga ikada imati i da građani Srbije žele povratak Kosova u političko-pravni sistem Srbije.

Prema tome, o Kosovu se moraju donositi državničke a ne stranačke odluke. Nesporni interes Srbije , verujem i kosovskih Albanaca je da se problemi u međusobnim odnosima trajno reše i to bez rata. Jedina nepoznanica za širu javnost je koji su to toliko uticajni na jednoj i drugoj strani, pa i u tzv. Međunarodnoj zajednici, da opstruišu dolaženje do trajnog rešenja.

Kažu da će Srbija svakako nastojati da izbegne uslovljavanje kandidature i pregovora sa EU pitanjem Kosova. Dobro, ali ne kažu koje je to pitanje oko Kosova- priznavanje nezavisne države neće niko normalan tražiti od Srbije, a dogovorno regulisanje svih ostalih pitanja je u interesu Srbije pa čak i uređivanje normalnih trgovinskih odnosa jer Srbija više izvozi na Kosovo nego u Kinu, Rusiju i SAD zajedno.

I da se vratim na početak, ostaje da se definiše nacionalni interes Srbije i na tome radi. Taj posao ne može umesto nas da uradi niko drugi, ni Rusija, ni Kina , ni SAD  ni  Nemačka ni EU, a svi zajedno ili pojedinačno mogu da pomognu ili odmognu u ostvarivanju naših nacionalnih i državnih interesa, zavisno kako se postavimo i koliko su interesi realno projektovani.

Samo jaka ,razvijena,bogata i  međunarodno ugledna Srbija može biti korisna interesima Srba u regionu i na Kosovu. Zato, za Srbiju nema većeg interesa od same Srbije.