KOLONIJE

Nije mi ni na kraj pameti da se bavim istorijskim čeprkanjem po kolonijalizmu a još manje po novom svetskom poretku i njegovom neoekonomskovojnom kolonijalizmu. Pišem o likovnim kolonijama ali ni to nije manje, sa nekoliko časnih izuzetaka, usrano i zagovnano.

Malo istorije nije na odmet.

Polovinom XIX veka u selu Barbizon u šumi Fontenblo počela je sa radom jedna od prvih i najčuvenijih likovnih kolonija pod imenom Barbizonska škola. Grupa slikara, preteča impresionista, Koro, Dobinji, Mije, Ruso...sa jakom željom da se otresu vladajućeg klasicizma, okupili su se sa namerom da prirodu prikažu realistički. Slikali su u  pleneru, u prirodi a uzor im je bio Džon Konstejbl i drugi engleski slikari pejsaža.

Na našim prostorima, najstarija je Sićevačka likovna kolonija, osnovana 1905 godine. Idejni začetnik njenog nastanka bila je slikarka Nadežda Petrović. Pozivala je kolege iz Slovenije i Hrvatske i u Sićevu su uz druženje, razmenu stavova i mišljenja, slikanje, nastajala remek dela. Svoj trag u Sićevačkoj likovnoj koloniji ostavilo je više od četiristotine značajnih umetnika sa prostora bivše Jugoslavije. Od 1991 godine Sićevačka likovna kolonija se otvara i dobija međunarodni karakter. Danas u svom fondu ima preko 600 značajnih dela svetskih i naših umetnika. Pre nekoliko godina osnovana je i Grafička kolonija i imao sam tu čast da budem jedan od njenih prvih učesnika.

U ovom trenutku u zemlji Srbiji ima više likovnih kolonija nego kobasicijada, slaninijada, Gučijada, ovčijada, kavurmijada i ne znam već čega sve ne! Ima ih, mislim, likovnih kolonija, jednodnevnih, trodnevnih, sedmodnevnih, retko, vrlo retko, deseto ili petnaestodnevnih. Neke organizuju Kulturni centri i Domovi kulture većih i manjih gradova širom Srbije a bogami, dobar deo tz privatna lica. Uz pomenutu Sićevačku likovnu koloniju koja umetnicima nudi izvanredne uslove za rad i boravak, nikako ne treba zaboraviti ni nekoliko likovnih kolonija sa dugom tradicijom kao što su Sopoćanska viđenja u Novom Pazaru, Likovna kolonija Ečka - Zrenjanin (sada Petrovgrad), Likovna kolonija RTS na Zlatiboru, Deliblatski pesak, Devojački bunar - Pančevo i nekoliko manje poznatih ali dobro organizovanih koje su nastale pre desetak, petnaestak godina, Likovna kolonija Doma kulture u Gračanici, Likovna kolonija u Despotovcu, Likovna kolonija Jegrička u Temerinu...

Moram da pomenem i Likovnu koloniju Yachting Club 32 u Herceg Novom o kojoj je svojevremeno Zdravko Vučinić napisao: Saziv umjetnika upriličen u Herceg Novom, zaživio je prije četiri godine. U međuvremenu Kolonija je bila stjecište brojnih, poznatih stvaralaca, šta više, poprimila je status međunarodne kulturne smotre sa naznakama tradicije. Tome treba zahvaliti, najprije i najviše, nesebičnom zalaganju, osnivaču Rokiju Popoviću, odnosno, promišljenom konceptu, odgovornog urednika, Borke Božović. Uslovi za likovno stvaranje, smeštaj, hrana, briga organizatora o umetnicima i njihovim potrebama, bili su na tako visokom nivou, poštovano je naše dostojanstvo i umetničko i ljudsko, osećali smo se kao u raju! Po završetku kolonije održana je aukcija, polovina sume od prodate slike bila je namenjena Domu za decu bez roditelja u Bijeloj a drugu je dobijao umetnik/umetnica. Odlazak i povratak iz Herceg Novog je bio avionskog tipa.

Upravo sam se vratio iz 39 Likovne kolonije koja je održana u selu Lipovac nadomak Topole. Trideset devet, iduće godine četrdeset godina postojanja Likovne kolonije u selu Lipovac, nije mačji kašalj, tradicija je to bre! Ovo mi je bio treći put da sam učesnik ove kolonije, prvi put pre šesnaest, sedamnaest godina, pre dve godine i sada. Iako se zove Slikarska kolonija u Lipovcu, organizatori su se menjali. Po priči meštana prvo je to bio Dom kulture Dušan Petrović Šane iz Topole, zatim Zadužbina Kralja PetraI Karađorđevića na Oplencu a od pre nekoliko godina, organizaciju kolonije su preuzeli Kulturni centar Topola, Biblioteka Radoje Domanović Topola i Opština Topola. Naravno i meštani sela Lipovac u kojem su kod domaćina smešteni umetnici.

Odgovorno tvrdim da je slikarska kolonija koju je organizovala Zadužbina Kralja Petra I na Oplencu, bila prava, istinska, najbolje organizovana, okupljala je vrhunske umetnike i za uzvrat stvarala fundus prestižnih i vrednih umetničkih dela. Na čelu Zadužbine se tada ali i sada nalazio i nalazi Miladin Mićun Gavrilović, kustos ali ne bilo kakav nego par excelance, bila je i dalje je (pored novih mlađih) Branka Miladinović i njihova desna i leva ruka, čovek za sve, Pija.

O domaćinima kod kojih smo spavali i hranili se, skoro da nemam reči kojim bi ih dovoljno nahvalio. Tako bilo nekad, tako je i sada. Ako vam kažem da mi je moja domaćica Rada spakovala da ponesem za Beograd, mlad sir i kajmak, teglu slatka od divljih kupina, flašu njihove prepečenice, kese neprskanih jabuka i krušaka (Karamanki) i na kraju sveže pečenu štrucu njenog hleba koji miriše k'o duša, nadam se da će vam biti jasnije.

Osnivati i održavati likovne kolonije na visokom ili bar pristojnom nivou, nije ni lak ni jednostavan zadatak. A na pravi način nastavljati tradiciju je najteže. Nije dovoljno po vladajuće partijskoj liniji postavljati direktore Kulturnih centara ili Domova kulture, koji čak ni po struci ne zadovoljavaju uslove i potrebe istih. A to je u naše doba, uobičajena praksa. Za razliku od pomenutih Mićuna, Branke i Pije koji su sve vreme našeg boravka bili sa nama, mazili nas i tetošili, vodili u obilazak manastira od Koporina do Nikolja i Blagoveštenja, organizovali nam sve i svašta, unapred platili jednu(!) sliku i posle šest meseci došli u atelje, ja sam im ponudio tri slike da biraju, uzimali sliku, nosili je na ramljenje, uredno zavodili ime i prezime umetnice/umetnika, tehniku, godinu nastanka i nosili u svoj bogati fundus, oragnizatorka direktorka Kulturnog centra u Topoli čije ime ne pominjem, nisam ga izgovarao ni dok sam bio u koloniji, nije čak ni iz Topole, iz Mladenovca je i kolima dolazi na posao, pojavljivala se samo u trenucima kada je lokalna televizija snimala otvaranje, pri poseti Princa Vladimira, unuka Kneza Pavla i njegove žene i na zatvaranju kolonije, uz prisustvo predsednika opštine i nekolicine njoj važnih ljudi, da bi sebi upisala još jednu recku, donoseći nekoliko kutija hladnih zdrvenelih ćevapa.

Da nije bilo dobro društvo, divno smo se slagali, šalili i slikali, moje koleginice i kolega, sve poznati i priznati umetnici i domaćini za koje sam na otvaranju kolonije rekao: Na ranu da ih staviš, zarasla bi, bio sam spreman da se vratim domu svome! A onda, rekavši joj, onoj čije ime neću pomenuti, nasamo sve što sam imao, mirno, staloženo i civilizovano, na molbu kolega i domaćina ipak sam ostao do kraja. Ona me saslušala, sa zidom bih se bolje sporazumeo i rekla da ona ima svoje radno vreme od osam sati i da ne vidi potrebu da s nama komunicira čak ni telefonom. Odavno se nisam lice u lice sreo s takvim đon obrazom! Svaka suvisla primedba je bila izlišna, nije je doticala.

Organizacija je majka uspeha! Čak su i vrapci prestali da pričaju o tome da je u Srbiji organizacija na klimavim nogama, bolesna ili bolje reći podeljena na partijske feude. Kako nam je na vrhu vlasti tako je i još gore na periferiji gde su feudalci svemoćni. Pored dva nezaposlena Istoričara umetnosti iz Topole, koalicija Ilić - Koštunica koja upravlja Topolm, postavila je pored direktorke Kulturnog centra, verujem, na sva važna mesta svoje ljude bez obzira na stručnost ili bar predanost poslu koji obavljaju.

P.S. Ipak ima nešto zajedničko između kolonijalizma i likovnih kolonija, izrabljivanje! Svaka slikarka/slikar je dužan da za sobom ostavi dva platna, dve slike. Slažem se da nas niko na to ne primorava i sećam se vremena kad sam od tri prodate slike mogao  sa ženom da odem na Venecijansko bijenale ali dođoše demokratske promene i donesoše nova demokratska Nevrednovanja umetničkih dela. Za dve ostavljene slike dobili smo po 2000 RSD za putne troškove. U siromašnoj i čemernoj Gračanici pored izvanrednih uslova smeštaja i hrane, Talensovih boja (po meni najboljih, još od Akademije slikam isključivo njima), dobijali smo dnevnice i ko puši, po boks cigareta. Bio sam i u dve, tri privatne kolonije i ne mogu se požaliti, naprotiv.

P.S. 2 Samo sam načeo temu koja je široka kao more, i likovne kolonije služe za otimanje i pranje novca preko leđa nas umetnika, verujem čak i u predizborne svrhe. Nadam se da će umetnici i svi ostali svojim komentarima dopuniti ovaj tekst i osvetliti one delove koje sam ja izostavio. A možda će se mnogi prema ovom tekstu odnositi kao prema lanjskom snegu, ne dotiče ih se, š'a ih gabri. Takvima poručujem da je ovo samo jedna karika u lancu života koji živimo u zemlji Srbiji.