Pupak

Gost autor: Mica

Још као малом деда ми је говорио да сам рођен у пупку света. Помињао је свашта, неке ратове, клет Словена, борбу добра и зла, сећам се и да се прекрстио неколико пута док ми је то говорио. Нисам га тада баш најбоље разумео. И ја сам се тада први пут прекрстио уплашен његовом причом и одлуталим укоченим погледом. Ипак очајавао сам сто је тај пупак далеко од свега важног што се догађа на овој планети.

                И тако сам ја, дете мајке учитељице и оца поштењачине и комунисте, жигосан на оба гуза, петокраком и крстом, у побожној оази свога деде Јована, дубоко сачувао сазнање да сам православац, да треба да пишем ћирилицом, крстим се са десна на лево и да не заборавим да сам рођен у пупку света и да имам неку своју мисију коју требам сам открити и следити. Деда, деда ниси ме могао више збунити и уплашити. А сада, када окренем живот као чарапу, и обележити.

                Цео сам живот опседнут пупком. Истражујући га на свом и туђим телима, листајући књиге и енциклопедије, сазнао сам да се дете храни кроз пупак, да је пупак центар на телу, снага и слабост, јин и јанг, црно и бело личности, енергетска врата и још пуно тога.

                Пуно сам пута одлазио и поново се враћао у Србију и сваки сам је пут затицао све мању, са убек већим бременом проблема, али тамо где је увек била-на шаву два пакта, на незграпном споју социјализма и капитализма, окружена полубраћом и полукрвницима, оивичена, ограђена, полигон свим ратовима, стециште емоција у најширем опсегу, пуна љубави, мржнје, пркоса, благости, поноса, неслоге, гостопримства, издаје, устанака, зидања и разарања, једном речју-Балкан. Словени су најбољје мислили када су се овде доселили. Само су касно схватили што су им и пси и мачке побегли. Рекли су: ‘'Одавде ћемо рачунати исток и запад.'' Тако и данас чинимо. Подигоше насеља. То је била њихова мисија и трајала је вековима док су се бранили од многих насртљиваца и пљачкаша. И ми, њихови потомци, чинимо исто. Зидамо ружна насеља, тврдоглаво се бранимо и не одступамо ни за педаљ. Нападачи се множе и уједињују, копља се више не користе, а и ми смо се мало осавременили, али све је и даље исто. И све се и даље десава баш овде. У пупку. Е, мој деда.

                    НАТО се у паничном страху шири ка истоку. То ме подсети на оне градитеље који су градећи утврђење превидели да се рат завршио па су се зазидали унутар огромних зидина без отвора за излаз. Зар није и зидар слободан човек? Може да ради што год хоће сем да изађе из своје јагњеће коже. Зар нико није рекао тим зидарима да Варшавског пакта више нема. Против кога се они то озиђују, шире и удружују. Када буду примили и Мађарску, Румунију, ускоро и Хрватску, ето нама зида за џабе. Њихове руке, њихов материјал, а ми добили зид. Без врата. А бојим се и без прозора.

                   Привилегија је живети у центру збивања. Али мора се некада и пушка узети у руке. То је цена карте за место у ложи. Једном избегао, други пут залегао. Само је питање да ли добровољно или по позиву. Или напољје ко нема карту. Сада више ни то не може. Још нешто ме је саветовао деда: "Кад залегнеш у ров пази само да не добијеш метак у гузицу као ја. Нема горе срамоте. Сви су мислили да сам бежао а не знају да ме је погодио друг док је чистио пушку." И стварно, деда ми је цео живот примао неку бедну инвалиднину од државе. Још су му рекли да се не буни. "Да си погинуо као човек добио би више.", тако су му говорили. Елем, дедино наравоученије из целе приче: ЧУВАЈ ШУПАК  ДОК БРАНИШ ПУПАК.

Мој старији брат ме је као малог  заваравао разним измишљеним причама у које сам слепо веровао. Није ни знао колико је утицао на мој психолошки развој. Убедио ме је за сва времена да пошто мушкарац има два јајца, два се детета сваки пут зачну у мајчиној утроби, али се боре до смрти које ће да се роди. И роди се победник. Ја сам сваку реч гутао док се он суздржавао од смеха. Разбио ми је сваку сумњу са реченицом: " Па шта мислиш, откуда толико крви кад се дете роди? При твом рођењу је било јако много крви." А ја наивац одем код маме да проверим. "Па наравно да је било крви сине, то је нормално." И тако сам одрастао са убеђењем да сам постао убица још пре рођења и да је то нормално. Већ по реду, одмах сам одабрао пушку за играчку. Лутке ме нису занимале. "Добро је", одахнули су моји, "неће бити педер". И тако сам одрастао са искривљеном сликом о већ искривљеном свету. Журио сам да одрастем. Крвав бифтек никада нисам волео, кечап сам избегавао, још када сам открио крв и међу женским ногама све ми се смучило. Није вредело ни охрабрење "Убио си ме од курца", ја сам мислио да сам опет нешто засрао.

                   И дође време да те пошаљу да браниш људе од људи, себе од других, да коначно научиш нешто у војсци, највећој животној школи, да замениш пластичну пушку правом, да одрастеш, постанеш мушко и научиш да убијеш ако треба. А требаће. Толико бодљи носимо по себи да се тешко и рукујемо.

Покушаш да ствараш пријатеље, а онда те живот ошамари. Пријатељ, ко је то? Је ли то онај што му позајмиш доларе па га више не видиш? Је ли то онај што ти срећу мерка бесан сто је не може украсти за себе, па ти даје мердевине а постави их у песак. Што не може украсти може сјебати. И како рече Кјеркегор: "Пријатељу, нема више пријатеља!" Цео ми је концепт срушио том реченицом. А ја сам баш у то веровао.

 Ево, ни сада не могу а да не верујем да су сви који уђу у НАТО пријатељи и да сви требамо ући у НАТО да бисмо сви били пријатељи. Нико никога неби мрзео ни нападао, јер то је валда била основна замисао. За добробит човечанства. На крају, ушли смо у еру водолије. Ја је годинама чекам. Још од "Косе". Па и Библија тако каже.

Плашим се само човекове природе. Убије и пре него се роди и стално умишља противника. Било да смо прваци света у кошарци, или нам убили председника, или што смо продали фудбалера другом тиму, или терали па враћали краља, или правили филмове, слали цигане са трубама и шибицама у свет, или изгонили младе у иностранство, или што ратујемо против целог света, увек ће се прстом показивати на нас. И увек ће се на нашим трговима нешто славити, неко обарати, или проклињати, уз трубе, пиштаљке, гитаре, шерпе, у весељу, побуни или ратном покличу. Балканци, варвари, сељаци, прваци, али имају нешто у грудима и мудима, говориће.

А тешка су балканска правила. Можеш покушати да  одеш али понећеш их са собом. Можеш чак и другу средину да загадиш. Или оплемениш, зависи. Од семена. И од доносиоца. А ја сам толико пута одлазио и враћао се. Ништа није без разлога. Значи ипак сам рођен у право време, а како годинама лутам и обилазим земље где сам желео да будем рођен, све више сам у убеђењу да сам ипак испао на правом месту. Деда је апсолуто био у праву.

Мислим да сам нашао златну средину. Мало останеш и живиш у пупку, или мало ниже, мало гањаш меридијане. Мало одеш да се одмориш. Мало назад да се напојиш. Наши печалбари нека сеју семе православља по свету. А ако пупак баш буде претесан, ако испод Тарабићеве шљиве не буде било места, онда ће нас бити свуда. И тамо где Словени нису ни замислили да ће стићи. Рађаће се близанци. Они се не туку у стомаку. Можда ћемо тада ући у праву еру водолије.