Jedan od najuspešnijih francusko-belgijskih stripova u žanru herojske fantastike, „Velika moć malog Šninkela“ čita se na više nivoa – kao avantura, biblijska alegorija, bajka, romansa. Autorski tandem Rosinski i Van Ham, koji je stvorio i legendarnog Torgala, ovde se predstavlja svežom i brilijantno napisanom pričom, koju prati jednako fascinantan crtež jednog od najvećih evropskih majstora.
Izvod iz opisa stripa (izdavačke kuće „Beli put“)LE GRAND POUVOIR DU CHNINKEL (7/x)
(1986/87) crtač: Grzegorz Rosinski / pisac: Jean Van Hamme
Emil je tih, miran ali čudan mladić koji, kako kažu, živi u nekom svom svetu. U stvari on je veoma nadaren strip crtač i na svoju veliku nesreću, živi u jednom veoma malom gradu, u provinciji.
Za modele prema kojima kreira svoje strip junake, Emil jos od detinjstva koristi crno-bele fotografije preminulih osoba koje redovno izrezuje iz čitulja dnevnih novina i lepi ih u svoj album sa sličicama. On pri tom čvrsto veruje da ih na taj način "oživljava!"
Tim “vaskrsnućima kroz strip” bavi se još od osnovne škole, dakle uporno, strpljivo, godinama, ali izrazito neuspešno, i naravno, na veliko nezadovoljstvo svojih roditelja koji su oboje veoma zabrinuti za svog sina jedinca.
Mračna scenarija koja Emil piše, kao i likovi koje crta, zaista jesu sjajni ali njegovi stripovi nemaju ama baš nikakvu prođu u sredini pa ni u zemlji u kojoj živi. Odrastao na dobroj crtačkoj tradiciji Emil svoj lični stil crtanja usavršava neumorno kopirajući radove Bonelijevih crtača (Sergio Bonelli Comics) posebno talijana Đovanija Tičija (Giovanni Ticci), zatim režisera animiranih filmova francuza, rođenog u Beogradu Enkija Bilala (Enki Bilal) i poljskog strip majstora, oca čuvenih strip junaka Torgala i malog J’ona Šninkela - Gžegorža Rosinskog (Grzegorz Rosinski).
Jedini koji ga podržava u tom njegovom uzaludnom ("beskorisnom") poslu jeste dobri stari čika Ivo, prijatelj njegovog oca, koji je u tom mladiću prepoznao izuzetno veliki talenat i koji je i sam umetnik za koga takođe svi kažu da je „lud” čovek, da boravi u nekom svom svetu, ali cela ta priča sa čituljama čak i njega potpuno zabrinjava.
Čika Ivo mu zato dobronamerno sugeriše da promeni svoj metod rada. Pošto Emil, očigledno, nije u stanju da sam izmašta lik, on mu, iako se uopšte ne bavi likovnom umetnošću, jednoga dana skicira prelepo žensko lice kao poklon za njegov novi projekat.
Nacrtana rapidografom na paus papiru, čistim linearnim crtežom bez suvišnih detalja, devojka neobičnog imena ima slatko "bebasto" lice, nježan ljupki osmeh nevinašceta i razbarušenu kratku frizuru.
Emilu se to, naravno, odmah učini bez veze. (“Ama kakva sad, tamo neka lepuškasta “Bebica”, ipak on je jedan veoma ozbiljan umetnik, "neko ko ume da vaskrsne mrtve!") ali da bi uvažio zaista jedinu osobu koja ga je podržavala sve te silne godine on pristaje da prihvati čika Ivin lik i napiše jedan, po prvi put, vedar scenario.
I tako u narednih par meseci, razrađujući lik prema čika Ivinoj skici, radi Emil na svom stripu i primećuje kako počinje da uživa, doduše, ne na onaj način i u onoj meri koliko bi to činio da mu je, recimo, glavni lik prof. dr Radović, neki ugledni pisac ili teoretičar arhitekture iz jučerašnje čitulje, ali on se sve više i više, mada toga nije ni svestan, zaljubljuje u svoju glavnu junakinju.
Ali kako vreme prolazi, pod pritiskom roditelja i sredine u kojoj živi Emil počinje da popušta i gubi nadu da će ikada uspeti kao strip crtač. Naposletku, daje obećanje roditeljima da je to njegov poslednji rad i kada završi epizodu koju trenutno tušira, uozbiljiće se i potražiće neki koristan posao.
Odustaje tako naš Emil od svojih jalovih mladalačkih snova i zapošljava se u omanjem arhitektonskom birou u kojem kao tehnički crtač robuje jednom “vajnom” arhitekti, u stvari običnoj cepanici, koji umesto da projektuje skladne i pristojne kuće, izmišlja za novo-komponovanu gospodu tamo neke košmarne i kičaste nebuloze a zamislite samo, nikada nije ni čuo za, recimo, Bauhaus, Misa ili Gropijusa (Mies van der Rohe, Walter Gropius) a o “starhitektama” - scenaristi Kulhasu (Rem Koolhaas), “pritckerici” Hadid (Zaha Hadid), pijanisti Libeskindu (Daniel Liebeskind), inženjeru Kalatravi (Santiago Calatrava) kao i o drugim današnjim zvezdama graditeljske struke - da i ne govorimo.
Sve u svemu, mrak i konfuzija ali stvarna i gora nego u Emilovim morbidnim stripovima:
- Druškane, ovde ćeš lepo projektovati dve krovne badže – pokazuje mu na radnom nacrtu poslodavac, inženjer Oleg K., - trebamo malo da osvetlimo to potkrovlje a badže su, naravno to znamo svi mi koji smo „svršili“ fakultete, najlepši mogući način da se to uradi.
- Šefe, zar ne bi bilo bolje da primenimo „Velux“ krovne prozore? – primećuje Emil. Jeftiniji su od konstruisanja badža, montaža je jednostavna...
- Šta to frfljaš? Uvek ista priča, Velux pa Velux. Ko je ovde arhitekta? Ti ili ja? Ćuti bre i slušaj šta ti pričam: uradićeš te badže – prema mojoj skici a ispred ulaznog stepeništa, na ovom mestu ovde, postavi betonsku galanteriju recimo labuda, ne, ne, bolje lava, u stvari dva lava. Dabome, kralj životinja i kraljica mu da investitoru budu zaštitnici njegovog doma.
- Ova fasada mi nije baš najjasnija šefe – Emil prebira po nejasnim skicama svog
- Druškane, da bi se to razumelo potrebuje nešto više od srednje građevinske škole – gledaj `vamo, ovo ovde ti je strukturalna zid zavesa a na uglovima su grčki „dorci“.
- Isuse, nikad nisam video tako nešto.
- Naravno, šta ti znaš, ja sam bre diplomirao redizajn grčkog dorskog stuba u kombinaciji sa KRTN-vol sistemom! (curtain wall - zid zavesa)
- Mislim šefe da to baš...
- Nije tvoje da misliš nego da radiš! – prekida ga odmah šef.
I, eto tako prolaze meseci. Čak čitava godina. Emilu je teško, ne stiže ni trenutak da radi na svom stripu, ali roditelji su veoma zadovoljni, tu je i pristojna redovna plata; sve to sada, za njih, napokon ima nekog smisla. Ipak, iako nema vremena da crta, Emil i dalje neprestano razmišlja o svojoj “bebastoj” junakinji. Nema to više veze sa stripom, na neki čudan način, “bebica” mu je prirasla k srcu.
Međutim, kako to ponekad u životu biva, istina vrlo, vrlo retko – ne zanosite se zalud - taj njegov poslednji strip ipak počinje da se prodaje.
U početku pojavljuje se u nekom malom fanzin časopisu u susednom gradu ali kako vreme odmiče, jedna epizoda se objavljuje kao strip dodatak veoma popularnog nedeljnika u prestonici koji se distribuira i u dijaspori. Iznenada, putem interneta (“mreža” je zaista čudo) kontaktira ga agent koji posluje sa nadarenim strip crtačima i veoma uglednim izdavačkim kućama iz inostranstva koje u velikim tiražima objavljuju stripove raznoraznih profila i sadržaja. Nakon što mu šalje svoje radove, Emil sa agentom ostvaruje veoma uspešnu poslovnu saradnju vezanu za njegov poslednji strip. Honorari su u početku pristojni, ali već posle treće epizode, objavljene u inostranstvu, oni počinju, zbog kvaliteta crteža i priče ali pre svega zbog pravog tržišta i potražnje, vrtoglavo da rastu.
I tako naš Emil dobija narudžbinu za najmanje 15 novih epizoda.
Odmah napušta posao u birou (“Zbogom šefe, vidimo se nikad!”), osamostaljuje se i odlazi iz rodnog grada.
Iznajmljuje stan u prestonici, (baš tu negde iznad Kalenić pijace od jedne otkačene mlade dame koja živi u studentskom domu na Novom Beogradu) i par godina vredno i zanosno radi na svom stripu. Evo on već sada ozbiljno planira da se preseli čak u Pariz jer se njegovi stripovi, nove epizode sa "bebastom" glavnom junakinjom koju je izmislio čika Ivo, štampaju i vrlo uspešno prodaju širom Francuske, Belgije i Italije. Sa svih strana dobija Emil narudžbe za nove projekte, raznorazne poslovne ponude kao i na tone elektronskih pisama klinaca, strasnih obožavatelja njegovog stripa, u kojima se vrlo često provlači pitanje odakle je dobio inspiraciju za glavni lik.
Zamislite, jednog ponedeonika s kraja novembra, nešto pre ponoći, na njegov poznati blog stiže mu komentar od neke potpuno anonimne devojke u kojem mu, pored svoje pomalo "dosadne" i vrlo neuverljive životne priče o svom navodnom međunarodnom uspehu na polju dramske umetnosti, saopštava da ga neizmerno voli te da veoma ceni njegove stripove, iako niti jedan do sada nije ni uzela u ruke. I to sve zbog toga što se lik iz njene navodno uspešne drame zove isto kao i on – Emil.
Kakav čudan svet – razmišlja Emil dok čita njen komentar na sopstvenom blogu.
Trenutno, njegov francuski izdavač ima zahtev da u specijalnom dvobroju, koji izlazi već sledeće sedmice, kroz opširniji tekst kao poklon dugogodišnjim čitaocima približi i opiše kako je nastao lik "bebice". U jednom od prethodnih intervjua Emil je već iskreno priznao da je otac njegovog lika ustvari čika Ivo. Po uzoru na njegovu skicu napravio je čitavu studiju ali Emil nažalost ne zna odakle Ivi inspiracija. Pošto izdavač želi da sazna nešto više o tome, on zove svog starog dobrog prijatelja, sa kojim je i dalje u kontaktu i kome je, naravno, neizmerno drago zbog njegovog zasluženog uspeha pa u prijatnom i veoma dirljivom telefonskom razgovoru saznaje da čak ni čika Ivo nije izmislio lik već ga je samo precrtao sa fotografije jednog novinskog članka “Politike”. Lepa devojka neobičnog imena mu se učinila zanimljiva kao ličnost, uzeo je rapidograf, zapisao njeno ime i verno precrtao njen lik na paus. Bila je to neka mlada spisateljica čija je predstava pre nekoliko godina, kao prva posleratna predstava iz Hrvatske gostovala u Ateljeu 212 u Beogradu…
Eto tako, u ovom trenutku, pretražujući internet naš Emil shvata da Tena, model po kojoj je njegova "bebica" dobila ime i lik, uopšte nije izmišljena, već naprotiv, da je ona Tena Štivičić jedna veoma uspešna mlada dama, dobitnik čak nekoliko značajnih nagrada, lepotica puna kreativne energije i mašte, spisateljica u usponu, koja trenutno živi i radi u Londonu.
Pronašavši Tenin blog na najkvalitetnijem blog portalu na Balkanu (B92), umesto komentara na njen post Emil joj u dahu piše celu priču o sebi, o svom vrtoglavom uspehu i međunarodnoj karijeri popularnog strip crtača, o tome kako ju neizmerno voli i kako veoma ceni njen rad iako do sada nije pročitao niti jednu njenu dramsku rečenicu, ali dok sve to piše on tek sada, na samom kraju komentara, počinje zaista da razmišlja o neverovatnom uspehu koji je njega zadesio i napokon shvata da je u stvari on taj koji je izmišljen...(KOMENTAR/PRIČA NA BLOGU TENE ŠTIVIČIĆ - ponedeljak, 27. 11. 2006. - 23:52)
Nikola A. Svilar (Radna verzija romana “Audio zgrada” ©2008)
nikolasvilar@hotmail.com