Izuzetnost (IV) - Vukov prevod Novog zaveta

U nekim trenucima svete dokolice ovog leta (svima se događa da budemo dokoni tokom leta, zar ne?), palo mi je na pamet da napišem blog o izuzetnom Vukovom prevodu Novog zaveta.

A toga sam se setio s jednim dobrim razlogom. Naime, video sam da se ove godine u svetu engleskog govornog područja proslavlja značajan jubilej - četiri veka (1611-2011) od engleskog prevoda Biblije pod nazivom „Verzija kralja Džejmsa" (King James Version). Lepa godišnjica, rekao sam u sebi.

Hteo bih da podsetim da je na mom poslednjem blogu na temu izuzetnosti (o engleskom jeziku), bilo puno komentara - o Vuku. Do njih je došlo nekako spontano, ali mi se učinilo da su pretežno bili kritični, na liniji potrebe demitologizovanja Vuka, što se u poslednje vreme sve više čuje. Ja nisam učestvovao u tim diskusijama, jer sam već imao grubi nacrt teksta o Vukovom prevodu Novog zaveta, pa se nisam hteo izjašnjavati ni kao 'vukovac' ni 'anti-vukovac'. Bilo kako bilo, moja namera danas nije da govorim o sveukupnom značaju Vuka Stefanovića Karadžića, ja se ograničavam samo na jedan aspekt njegovih postignuća, onaj koji ga u očima mnogih eksperata, kako ja to vidim, čini - istinski izuzetnim.  A to je njegov prevod Novog zaveta.  

Pre i posle Vuka bilo je, naravno, i drugih prevoda Novog zaveta na srpski, ali se njegov integralni prevod, zajedno sa prevodom Starog zaveta od strane Đure Daničića, smatra najboljim prevodom Biblije (Svetog pisma) na naš jezik.

Aleksandar Belić pouzdano tvrdi da je Vukov prevod jedna od najznačajnijih knjiga naše literature, odnosno „najrečitija i najraznostranija Vukova ilustracija kako treba pisati književnim jezikom, te da se Vuk u njemu javlja i kao veliki književnik i, u neku ruku, uzakonilac osnovnih osobina našeg književnog jezika".

Vuk se odlučio da prevede Novi zavet onda kada su svi nacionalni preporodi u Evropi nastojali da daju Bibliju prevedenu na standardni književni jezik naroda u pitanju. A kako je znao da će njegov prevod  izazvati više protesta nego ijedna njegova druga knjiga, za njega je to bio veliki izazov. S pravom, jer mnogi lingvisti smatraju da je njegov prevod Novog zaveta kruna njegovog književnog delanja. 

Tako je, kao retko koja knjiga, Vukov Novi zavet imao burnu istoriju - dvadeset i sedam godina čekao je da bude objavljen, 1847. godine. Naime, Vuku su se suprostavljali pobornici starog pravopisa, pa njegov prevod nije bio po volji nekim učenim Srbima, ali  ni dostojanstvenicima Srpske pravoslavne crkve, ni vlastima u Srbiji (u kojoj ni vladalac tada nije bio pismen). Crkveni velikodostojnici (naročito u Vojvodini) bili su za staru azbuku i za tradicionalni jezik Dositeja, Vidakovića i drugih, te za zadržavanje crkvenoslovenskog jezika Biblije. Stoga, ne samo da nisu podržali da dođe do Vukovog prevoda, već su svim sredstvama nastojali da ga onemoguće. A tadašnja cenzura u Srbiji nije dopuštala štampanje Biblije bez prethodne saglasnosti najviših crkvenih starešina. (Knez Miloš Obrenović je srdito grdio Vuka "što se meša u crkvene poslove", te se bojao da će njegova jezička reforna "samo razdor u naš narod useliti"). Zato je prevod tako dugo čekao na izdavanje, s tim što je u međuvremenu doživeo nekoliko recenzija - poboljšanja od strane samoga Vuka.

Koliko je Vuk ozbiljno shvatao taj posao, vidi se iz njegovih reči: „U prevođenju svake knjige dužan je onaj koji prevodi starati se da prijevod što je više moguće bude vjeran, tj. da se ne kaže što ni drukčije ni manje ni više, nego upravo onako i onoliko kao što je u originalu. U prevođenju Svetoga pisma na to se osobito mora paziti, a za to se u gdjekojim prijevodima, među kojima je i naš slavenski, više pazilo na prevođenje riječi sa svima gramatičnijem promjenama nego na smisao; s toga je u najviše prijevoda jezik rđav i težak razumjeti. Ja sam se trudio da ovaj prijevod bude vjeran, kaono ti Sveto pismo, ali što je moguće više da bude i našijem čistijem narodnijem jezikom. Kod gdjekojijeh stihova, kašto i oko jedne riječi, i prevodeći i štampajući, tražio sam pomoći u deset prijevoda, pak sam najposlije pitao, prije pokojnoga Kopitara a sad F. Miklošića, kako je u originalu. Tako ja sam se trudio što sam više mogao i oko vjernosti i oko jezika; ali pored svega toga truda ne mogu reći da se neće naći pogrješaka i u jednome i u drugome; jer ljudski posao nikakav ne može biti bez i kake pogrješke... Ja se nadam da će knjiga ova biti na neiskazanu korist narodu našemu... ".

A zato što nije dobio odobrenje od crkvenih vlasti za objavljivanje prevoda, niti dozvolu državnih vlasti u Srbiji za distribuciju knjige, bio je primoran da je štampa o svom trošku, u Jermenskom manastiru u Beču. S tim u vezi, imao je mnogo problema - knjiga je bila zabranjena, konfiskovani su svi rastureni primerci, pa je otpočeo pravi rat protiv Vuka i njegovih pristalica. A Vukovo priznanje da je prevodio „gledajući u Luterov prevod", odnosno da su mu u prevođenju pomagali Kopitar i Miklošić, te da je štampao kod jermenskih kaluđera koji su napustili pravoslavlje i prešli u katoličanstvo, bilo je mnogima sumnjivo. Počeli su tvrditi da je prevod izdala - katolička propaganda, te da je zapravo sačinjen „da napravi štetu Pravoslavnoj crkvi".

Veliku podršku Vuku davao je njegov učenik i saborac Đura Daničić, koji će nešto kasnije (1865. godine) prevesti Stari zavet, te će ta dva prevoda činiti blizance Svetog Pisma. On je pisao: „Doista, što se tiče jezika, ovo djelo Vukovo ne može biti da ne pripada među najljepše prijevode Svetoga pisma što ih ima... Tijem je Vuk podigao srpskom jeziku spomenik kakvim se rijetko koji narod može dičiti, spomenik koji će svagda vjerno javljati učenom svijetu živi jezik onoga naroda za koji je pisan".

Hajka protiv Vukovog prevoda išla je do izbezumljenosti. Međutim, protokom vremena buka se počela stišavati, pa je desetak godina kasnije knjiga revidirana i štampana u Berlinu (1857) i ponovo u Beču (1864). Kako je Vuk umro 1864. godine, njegov prevod je u Daničićevoj redakciji izašao 1864, 1867, 1868, 1870 i 1871. godine. U Beogradu je prvi put štampana 1871. godine, da bi potom sledilo mnoštvo izdanja od strane poznatog Biblijskog društva iz Londona.

Kažu da je prvobitna odluka Vukova bila da se njegov prevod Novog zaveta, pored ćirilice, štampa i latinicom, odnosno da važi i za katoličke vernike. Međutim, to nije išlo lako. Latinično izdanje objavljeno je 1864. godine, i do 1899. godine prodato u 85.000 primeraka; pritom, celovito Sveto pismo Vuka Karadžića i Đure Daničića bilo je pohrvaćeno (Bogoslav Šulek, 1877. godine), odnosno pokatoličeno/usklađeno sa katoličkom tradicijom (Milan Rešetar,  1895. godine), ali ga Katolička crkva nikada nije prihvatila.

Mada je Vuk bio veliki pobornik narodnog jezika primetno je da je prevodu Novog zaveta išao korak napred. Naime, za razliku od korišćenja skoro idealnog narodnog jezika u narodnim pripovetkama, prevod Novog zaveta  vršio je u skladu sa svojim novim shvatanjima o jeziku, udarajući time temelje budućeg srpskog književnog jezika. To pokazuje i koliko je on, prevodeći Novi zavet, bio ne samo prevodilac već i stvaralac. 

S tim u vezi, Meša Selimović, u poznatom eseju „Za i protiv Vuka", kaže: „Ali već u prevodu Novog zavjeta Vuk je odstupio i od tog sintetizovanog narodnog jezika, u kojem je bilo sakupljeno ono što je najbolje i najčistije u narodnom govoru. Novi zadatak i novi zahtevi dali su i nova jezička, i stilska rešenja. Vukov jezik u tom prevodu nije čisti jezik sela, "daleko od gradova". Međutim, opšta osnova je narodna, obrazovanje novih reči je narodno, duh je narodni. Siguran jezički osećaj omogućio je asimilovanje elemenata kojih u narodnom jeziku nije bilo, a da se ne ošteti ‘općenita pravilnost' njegova".

Prilikom prevođenja Vuk je sam stvarao nove reči (uglavnom za nematerijalne pojmove), kao što je i preuzimao neke staroslovenske, turske, grčke i ruske reči. Na taj način dobijeno je zanimljivo leksičko šarenilo. Naravno, srpski jezik se u međuvremenu razvijao i daleko je od Vukovog jezika, ali je njegov Novi zavet do danas ostao kao jedan od najlepših obrazaca našeg  jezika.

Kako sam već naveo da su crkveni velikodostojnici ranije bili protiv Vukovog prevoda, navešću i ovaj obrnuti slučaj. Vladika/erudita Nikolaj Velimirović (koga je SPC kasnije kanonizovala u sveca), za vreme sužanjstva u manastiru Vojlovici, sa tamošnjim starešinom manastira, nameravao je napraviti novi prevod Novog zaveta, pa je ovako zapisao: "Imali smo pred sobom dva originalna teksta na grčkom (Tišendorfa i Nestelea), crkvenoslovenski prevod, Vulgatu i moderne prevode na engleskom, francuskom, ruskom, talijanskom, nemačkom i bugarskom. Od svih prevoda našli smo da je crkvenoslovenski prevod najbolji... Pred sobom smo imali četiri srpska prevoda: episkopa Platona Atanackovića, Vuka Karadžića (1847), Luje Bakotića (1933) i Dimitrija Stefanovića (1934). Sravnjujući, našli smo da je Vukov prevod bolji od Stefanovićevog i Bakotićevog. Ne samo to. Nego čitajući uporedo sve strane prevode našli smo da je Vukov prevod bolji nego ruski, francuski, čak i engleski. Ovo je fakat neosporan, i u to se može uveriti svaki naučnik sravnjivanjem. Na osnovu tog saznanja mi smo došli do zaključka da Novi zavet ne treba prevoditi, nego samo Vukov prevod ispraviti. I mi smo ga ispravili tako, da iako se ne može smatrati savršenim, ali je blizu savršenstva i nesumnjivo bolji, i egzegetski i dogmatski jasniji i precizniji od svih prevoda na zapadne evropske jezike, kao i na ruskom".

Da pomenem da je kasnije bilo još prevoda Novog zaveta. S tim u vezi,  Radomir Rakić  je u Politici nedavno pisao da su "prevodi Novog zaveta iz pera Dimitrija Stefanovića i Emilijana Čarnića kabinetski, umnogome bukvalni, bez Vukove  jezičke razdraganosti i lepote."

Hrvatska Vikipedija piše ovih dana da su Vukovi Srpski Rečnik i prevod Novog Zaveta „postavili temelje za suvremeni srpski standardni jezik, a znatno su utjecala i na oblik hrvatskoga standardnoga jezika, ponajviše u fazi tzv. hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara".

A kako stoji danas sa prevodima Svetog pisma od strane Vuka Karadžića i Đure Daničića?

Sinod Srpske pravoslavne crkve je, 1984. godine, formirao Komisiju za prevod Biblije; ona je redigovala Vukov prevod i objavila ga kao "prvi autorizovani prevod Novog zaveta na srpski jezik".  On se danas zvanično koristi za bogoslužbenu upotrebu. (Daničićev prevod Starog zaveta, mada se smatra izvanrednim sa filološkog stanovišta, nije zvanično redigovan od strane pomenute  Komisije Sinoda SPC, ali je do daljeg u upotrebi).

Da pomenem i izjavu vladike Irineja Bulovića: "Дужан сам да признам следећу чињеницу: Вуков превод је, због своје класичне лепоте и одомаћености у народу, од почетка до краја најозбиљније узиман у обзир. У пракси то значи да нови, црквени превод, где год је могуће, остаје лексички и стилски веран Вукову преводу, а где то није могуће, онда бар близак њему, држећи се, између осталог, и ијекавскога наречја нашега језика, наречја на којем је говорио и писао Вук, а које данас својим епским призвуком и патином старине придаје преводу ону особену 'библијску боју', ону чар свештене и узвишене лепоте..."

Na kraju, imajući u vidu da je svaki prevod Biblije priča za sebe, ja sam slobodan da vas pitam: imate li Bibliju u prevodu Vuka Karaždića i Đure Daničića u vašoj biblioteci?

Što bi rekli Englezi: It is an edition which every booklover deserves to have (Tu knjigu bi svaki bibliofil morao imati).