Mudri Marko i glupi Turci - jedna dečja priča

Ovo je samo jedno od mnogih pripovedanja koje se može čitati i kao dečja priča ili naravoučenija ozbiljnije razmatrati. Kako koji vole, nek izvole.

Svi smo mi kao deca mnogo puta slušali, a kasnije i čitali naše junačke narodne pesme iz prekosovskog, kosovskog i postkosovskog ciklusa, buna i ustanaka , herojske borbe u 1. i 2.svetskom ratu, priče iz prošlosti o stradanjima ali i pobedama  nad svakim zlom.  Uglavnom, uvek su naši, a to znači i mi, bili pametniji, mudriji, duhovitiji, časniji, jači, lepši i..... sve naj, naj. Oni koji se nisu mogli prikazati takvima nisu ni našli svoje mesto u nadahnutim pričama i pesmama.

Evo jedne priče koju smo kao deca mnogo puta slušali, dočaravajući je svako sebi  kao da se upravo tada sve odvija.

Ja sam je posebno doživljavao jer sam u Marku zamišljao svoga dedu Marka koji je umro mnogo pre  no što sam ja ugledao svet. Dakle,

” Marko Kraljević je imao  konja Šarca koji  je bio vatra živa, na mnogim megdanima sa Turcima pobede odnosio ali, kao i svaki drugi živi stvor,  Šarac je ostario i iznemogao. Više nije bio za bilo kakve radove,  a od  Šarca na kome je Srbin pobedio mnoge Turke ostala je samo senka, raga koja je ležala u štali i sve slabije jela.Marko je video da se Šarcu približava kraj pa reši da ga proda i , ko zna koji put, podvali Turcima i nadmudri ih. Elem, shodno mogućnostima tadašnjeg vremena, oglasi on i reklamira da prodaje konja. Znajući da je uvek imao dobre konje reše Turci da dođu na „oglas“ i vide konja s namerom da se „nađu“  u ceni i kupe ga. Jave se oni Marku preko posrednika i dogovore dolazak.

Za tu priliku Marko prospe šaku dukada po slami na kojoj je iznemogli Šarac ležao, a ne bude lenj pa zavrne rukav i gurne  ruku i šaku dukata Šarca ispod repa.Kada su Turci videli Šarca ismejavaše Marka što prodaje ragu na samrti. Ali mudri Marko im objasni da to nije običan konj i da je tako mršav jer se isrpeo proizvodeći silne dukate koje izbacuje iz sebe umesto balege.Turci se zgledaše, pogledaše detaljnije i stvarno videše dukate, a u tom trenutku Šarac upravo izbaci novu količinu (onu šaku dukata koju mu je Marko neposredno pre dolaska Turaka ugurao pod rep.)Turci se zgledaše i naravno kao i svake budale poverovaše. Onda upitaše Marka u čemu je tajna. Marko im odgovori da je to jednostavno tako, da ga ne bi prodavao, „nema tih dukata“ nego mu je hitno za neki biznis a ne može da čeka narednu turu od nekoliko hiljada dukata koju će Šarac izbaciti tek kroz 3 nedelje..Onda objasni Turcima da je dovoljno da Šarca zatvore u štalu i ostave mu veliku bačvu slane vode, da ne otvaraju štalu naredne 3 nedelje i onda pokupe ogromnu količinu dukata.Pogode se Turci sa Markom i isplate priličnu količinu dukata za Šarca „čudotvorca“. Odveli su ga i zatvorili u štalu kako im je Marko objasnio. Posle 3 nedelje ide Turčin trljajući ruke da otvori štalu i pokupi dukate. Vrata ne mogaše da se otvore i on lakoverno pomisli da je puna štala dukata ali kada je provalio vrta video je uginulog Šarca baš kod vrata, a ni traga od dukata.Mudri  Marko je znao kako će Šarac da završi i očekivao da će Turci doći da ga ubiju zbog prevare.Čuvši da petorica Turaka tog dana dolazi da mu uzmu meru, Marko smisli novu prevaru za njih. Uhvati on dva zeca iste boje i veličine, kao da su blizanci. Onda kaže svojoj  vjernoj Ljubi da ide da kosi livadu podalje od kuće -upravo na pravcu odakle će Turci da dođu. Slušaj dobro reče Marko „Tačno u 14, oo časova donećeš mi ručak za 6 ljudi“ i izdiktira joj jelevnik.Ponese  Marko dva zeca ,  jednog veza sebi za pojas ,a drugog za drvo u šumi i poče da da kosi livadu.Kosi Marko kad eto ti Turaka i odmah kidisaše na njega, i da ih neće prevariti sa tim zecom. Marko im objasni da je to nije običan već „SMS zec“. Turci se malo zbuniše a Marko iskoristi priliku da nastavi da hvali zeca. Kaže da je to mnogo pametan zec koji sve razume i sve posluša što mu se kaže, pa kad nešto treba da poruči ženi ili bilo kome  jednostavno izdiktira zecu i on otrči i prenese poruku. A da bi ih uverio  ponudi ih da ručaju sa njim, a on će poslati zeca da kaže Ljubi da  donese ručak. Izdiktira Marko zecu isto ono što je predhodno rekao ženi i pusti ga. Zec otrča u šumu i naravno otišao svojim zečjim putem, ali  tačno u 14,00 donese žena sve što je Marko poručio preko SMS zeca. Naivni Turci se zainteresovaše da kupe zeca ali se Marko nećka optužujući ih da su nepažljivo postupali prema Šarcu pa mu žao da njima proda zeca. Oni prihvatiše da su možda njihova greška što je Šarac tako završio ali da im proda zeca. „Teška srca“ pristane Marko da im proda zeca i ode u šumu te dovede onoga što ga je prethodno tamo vezao.Zadovoljni, odvedoše Turci zeca.U nameri da fascinira rođake i prijatelje pozove Turčin njih desetak  na kosidbu, a hanumi ništa ne reče,  ni gde ide ni šta će da rad, ni šta ona treba da uradi. Otišao on na livadu,  na uzicu vezao „SMS zeca“ sebi za pojas i da ne bi mnogo objašnjavao on im praktično demonstrira ulogu „pametnog zeca“. Uze zeca za uši reče mu „idi kod moje hanume i kaži joj da spremi ručak za 11 ljudi  donesu ga na livadu tačno u13,oo časova. Nemoj slučajno da zaboraviš vodu,  baklavu i slatku pitu od bunde ve“. Zec onako preplašen gleda ga pravo u oči, mrda njuškicom i ostavlja utisak kao da potvrđuje da je razumeo. Pusti ga Turčin i on otrča preko livade put šume. Sunce užeglo i greje sve jače, oni kose i znoje se, žedni, gladni i već bacaju pogled kada će stići ručak. Dođe i prođe 13 časova, pa 14, 15, 17 ni hanume ni ručka, a ljudi već iscrpljeni i nervozni počeše da se sve glasnije pitaju nije li domaćin šenuo. Turčin sav besan otrča kući i poče da bije hanumu što nije donela ručak. Ona mu odgovori da joj ništa nije ni rekao, a kad on dreknu da joj je poslao poruku po zecu, žena i deca pomisliše da je stvarno svrcio s pameti.Ukapira Turčin da ga je Marko opet prevario, pozove ostale kosce kući i ponudi im vodu i za jelo što se našlo ali i da se dogovore da sutra idu i bez reči ubiju Marka.

Bio je to petak kad Turci ljuti ko risovi bahato banuše kod Marka kući i sve mu izdeklamovaše šta ih je prevario i ponizio i da će ga ubiti. Marko priznade sve i reče da zna da će ga ubiti ali pošto je Ljuba skuvala kahvu da popiju kao ljudi, pozdarvi se on sa familijom i njima pa neka ga ubiju. Zagovara on njih tako sve do nekoliko minuta do podne kada je vreme za molitvu. Turci strpaše Marka u vreću , zavezaše i ponesoše prema velikoj provaliji. Upravo se oglasi hodža sa džamije, oni ostave Marka u vezanoj vreći i požure u džamiju.

U neposrednoj blizini turski čobanin je čuvao veliko stado ovaca, goveda i koza.

Marko poče iz sveg glasa da viče „Neeeeeću, neeeeću ja da budem car“. Dotrča do njega čobanin i pita šta to neće. Marko mu objasni da neće da bude car, kao „ on ne želi, nije on za to“, a oni ga na silu teraju i hoće baš njega. Opet jedan naivni Turčin nasedne i upita može li on umesto njega. „Onda ulazi brzo u vreću dok se oni nisu vratili“- reče mu Marko. Turčin odveza vreću, Marko izađe, on uđe, Marko zaveza vreću i otrča u šumu iznad puta. Turci završiše molitvu , dođoše do vreće, uzeše „Marka“ i aknuše ga u bezdan- u provaliju.

Marko se brzo približi stadu i počne da pevuši čekajući da se vrate Turci koji su „ga bacili“. Kad naiđoše popadoše na temena i upitaše ga otkud on tu. Marko im lepo objasni da je dole gde su ga bacili pravi raj i da se svakome ko tamo dospe ispunjavaju sve želje. On , poželeo da ima stada , odmah mu se želja ispuni i eto.

Turci se zgledaše, znaju da su ga svojim rukama vezali u vreću i da su vreću bacili i dugo čekali dok je padala u niko ne zna koliko duboku jamu u provaliji. Onda  jedan  sav ozaren predloži da i oni idu po bogastvi i tako jedan za drugim poskakaše u bezdan  i nikada se ne vratiše.

Tako je Marko je još dugo, dugo živeo i uživao u izobilju i bogastvu koje je dobio.“

Eto, čiča miča i gotova priča, a deca su je uvek rado slušala i bila radosna što je Marko prevario Turke i dokazao da smo mi pametniji i dovitljiviji.

Poenta je bilo da smo svi mi Marko i da smo mudriji i pametniji od Turaka, a Turci su sinoniom za sve ostale koji nisu mi.

Ta identifikacija sa najboljim iz našeg naroda pa bilo to izmišljeno kao što je Marko ili stvarno kao što je Đoković, nije nikakva posebna naša specifika, ta potreba je evidenta kod svih naroda.

Pitanje je samo koliko je to zaista samozavaravanje i virtuelizacija.

Koliko nas je to zavaravanje u stilu „svi smo mi Marko“ pa ćemo da im podvalimo ili ne može nam niko ništa „svi smo mi Nole“ zapravo sputavalo i  još sputava.

Ima mnogo naravoučenija u tim našim pričama, ali da li smo uvek na vreme izvlačili pouke ili se uljuljkivali u bajkama.?