" ἀ-λήθεια "

Ali, to nije problem samo kod nas!
I, sad, kao i obično - trol!!!
Εαν μιλαμε για την αληθεια - Παπαζογλου και Ρασουλις (RIP)



Ako vas interesuje prevod teksta - javite!

xexexe

Stajao je u sobi pored police sa knjigama. Rukom se masio da dohvati knjigu, ali najednom nije mogao da se doseti koja je to knjiga bila. Potegao je za nekom tek uzgred ali nikako nije mogao da se doseti koja knjiga mu je tacno trebala. Spleo se u sopstvene misli, ni makac dalje. Bilo je 17h, do 18 h imao je poslati dopisni tekst za nedeljni tiraz “Sieger Woche”. Trebao mu je maleni podatak, tako malen, ali, ne ! ipak krucijalan. Makar se je on vezao za tu ideju da je krucijalan. Nije mu bilo lako da se od svojih “krucijalnih” ideja odvaja, sve I kad to ne bi menjalo sustinu stvari, taj podatak je morao da iskopa. Vrpoljio se a da nije cak ni sedeo, stajao je iznad jedne sare u tepihu, sasvim narocita sara zaboga, prvi put je vidi: imala je oblik duplog svecnjaka spojenog pri dnu gde se jedan zavrsavao, naopako zalepljen, pocinjao je drugi. Premeravao je svecnjake cipelom I zanimao se njihovim velicinama, koliko centimetara bi moglo iznositi od jedne ivice svecnjaka do susedne. Ne, ona nije postojala. Postojala je manje od senke, bas od ove njegove popodnevne senke na zidu, dok je premeravao tepihu saru. S obizrom da je stvarao od delova jedne slike, stvarao je od uzetih tu I tamo, celinu. Ali! Odmah je dovodio u sumnju sve sto je ikad uspeo da sazna o njoj. Zasto mu ne bi lagala? Kao da takve zene ostaju same, mozda se cak I svake noci smenjuju kod nje. Mozda mu se sada dok on ovako razmislja podsmeva kako ga je nasamarila. Pa zar on upravo nije sav zivot utkao u nepristupacnost da bi odrzavao komociju nesmetanog rada? Zar nije bio neponovljiv kao nasukan teretnjak na pustoj obali za koji se ne moze ni pretpostaviti da postoji pod kapom nebeskom? Prvo, sve vreme koje je ranije imao za pisanje sada je morao da raspodeli na pisanje I nju, kad bi je pustao da mu okupira misli. To nije bilo nimalo lako. Kako je bio svestan da je pustio, da se katastrofa vec desila, odlucio je da umanjuje posledice katastrofe (u sebi je ovaj slucaj obozavao da naziva malom katastrofom). Tako je odredio vreme kada je uvodio, da ne bi dolazila sama kad je htela. Ipak, javljao se mracan tanani prolaz njene pobede, nad kojom je on zamisljao da likuje, takav neki dokaz, krhak kao sto je I ona bila. Kad bi mislio o njoj kao o nezasticenoj, tonuo je u blazeno stanje voljnog zastitnika. Kad bi pomislio da je zena poze (jednom su se sastali i ona nije govorila, ispostavilo se da ga nije cula, a nije ga cula jer nije smela da mu se priblizi ), koja ostroumno koristi vitkost (kakav pojam, biti vitak!) obuzimao ga je bes kako prema njoj, tako I prema samom sebi zato sto je, ah, naseo, naseo. A I ona, pa takva je, vitka je, ne namerno, takva je. Stalno su mu dihotomije potiruci jedna drugu radjale nesto novo, sto ga je onda jos vise obuzimalo I dovodilo do nestalne nove misli sto od nekontrolisanosti nije znao kuda da svrsta niti o cemu sad pa ta nova hoce da kaze kad se tako smelo pojavljuje. Ipak, bio je siguran da je novo, sto do sada o njoj nije umeo tako da pomisli, dok ga sopstvena navika ne bi opomenula da tesko da tu ima novo da se domisli. Upoznavanje bilo je daleko I okolisuce sto nimalo nije podsecalo na upoznavanje dva bica koja ne mogu jedno bez drugoga nikuda ni da podju a ni slucajno da bilo gde sami za sebe stignu jer se to zamislja kao lak i jednostavan posao ali ovde nije bio slucaj. Dok je stajala tu pred njim nije bilo jasno kuda bi trazili taj pocetak, pa su cesto od silnog okolisanja dospevali u predele ogoljenih pitanja kao kad je onda pitao A da li se ti drogiras i gubili su se u beskonacnostima koje su drazile granice njihove strpljivosti i izdrzljivosti u stanju da izgovore jedno drugom, lutali po pitanjima u smislu da l je moguce da sam sada ovo ovde izgovorio ili da li je moguce da sam sada ovo ovde izgovorila a onda pazljivo ckiljili prema onom drugom naspram evenutalnih oziljaka da ih polizu uz obecanje kako se to ama bas nikada nece ponoviti. Raslo je njegovo umetnicko bice puno pohranjenih drangulija I pohranjivao je I dalje u svoje tajne skrinje da vise nije imalo kuda da se pohrani pa je izlazilo, bezalo je samo od svoga pohranitelja i vodilo svoj samacki zivot. Skupljaju zajedno, tresu se nad tim zajedno, duboko su potreseni da tu vise nema pomoci, ostaje im samo zajednicka potresenost da je uzgajaju. Nikako sama, nikako sam, tu potresenost svim stvorenim na svetu sto je bilo I svim sto je on stvorio mogu samo zajedno da obuhvataju. Ali evo nje gde mu rusi ideju zajednickog tubivstvovanja. Opet je njegov ideal povukla sa stafelaja, posmatrao a da ga nije posmatrao, taj ideal je do te mere to bio da se slobodno moze reci da on koji ga je stvorio I koji mu je umetao dusu svaki dan, on ga nije gledao da ga ne bi narusavao. Ona je povlacila sumanute poteze, na primer ovako: izvlacila je sraf iz stafelaja na njegove oci i dok je omiljena slika padala na pod video je nju kako gazi svojim vitkim stopalom po idealnoj slici.
Poslednja njena egzibicija odigrala se pre neki dan. Toliko je izbegavao da se sa zenom pojavljuje, toliko je sveo svoj zivot na minimum suzivota, ali eto tada, samo malo, samo malo je morao da jednim vaznim poslom sa njom napusti kucu. Ukrao je od sebe I po kisnom danu, sporednim ulicama kojima niko I ne prolazi, tako da te ulice i ne postoje, malo samo malo, iskrao se od sebe I stao ispod strehe, scucurio se nimalo nalik sebi, izmenio se za tu priliku. U ruci je drzao zenino kucence. Nema tu niceg loseg, drzim zenino kucence, pa ako I prodje I vidi me, to je nista, to je samo nebitno kucence moje zene, evo nemam nikakve veze sa kucencetom moje zene na cvetove, ovo je cista akcidencija, ja takoreci nisam ovde, osim samo malo, to je sto moram, ali inace ja ne volim ovde da stojim, primoran sam I ko ne razume da je moram tu da stojim I da istovremeno ne moram tu da stojim taj mene ne razume duboko, jer nisam tu ni stajao zato sto u stvari to nisam ni hteo. Ah! Izgubio je strpljenje ubrzo. Zar joj nisam ovog leta, pre dva meseca natuknuo da sam na porodicnom letovanju, onako uzgred, cisto raspitavsi se za zdravlje. U toj maloj egzibiciji bilo je dosta manipulacije, ok, ali isuse, zar se upravo tada nismo sporazumeli oko osnovnih uvjeta. Takvog hazardera nikad pre nje nije sreo, koja u ulog bez trunke zabrinutosti nudi sve, to je zena s principom, cist ludak. Zar nije vec jednom nestala? Toliko daleko da tamo nije ni mogao da je trazi. Odmah mu se I taj grad I ta zemlja ucinila najzanimljivijom na svetu, odmah bi pohrlio u taj grad, stavise, evo spreman je, uskoro ce na put, samo da pozavrsava poslove ovde. Mozda sledece godine? Uzece ucesca na nekom forumu, tja to je najmanji problem. Forum, naravno to je prava ideja. On moze da ucestvuje na bilo kom forumu. Tako ce I postupiti. Gde god da ode ona, on ce bas tu ucestvovati na forumu. Podrazumeva se, kad zna gde se nalazi. Od zamisljanja da ne zna gde se nalazi, hvatala ga je nesvestica, podmukla koja je oduzimala cak i deo dostojanstva. To je bilo stanje nezamislivo, toliko lose stanje da je bilo nemoguce, ono se je sigurno nalazilo, to stanje, na ivici pridavanja smislenosti delima. Jer hodati ulicama gde ne postoji ni najmanja sansa da je sretne, mon Dieu, to je bio izazov. Ipak, nije bilo nemoguce. Covek pametan, covek ogranicen svojom egzistencijom, jasno uvidja da on sam nije nikakva nuzna datost, takav utapa se u trenutnu egzistenciju I stvara, koliko god moze, do smisla, dovoljnog da se prozivi jedan ispunjen zivot, ali opet, pri pomisli da mu umetnicka strana, kojoj je sve vise nalazio cinioce u sebi, ostaje bez podlezuceg, cak pitanje je hoce li je biti, hoce li biti umetnicke strane koju je apoteizirao jer je iznedrio na svetlosti ja a uz to mora da egzistira drugo bice u nama, medijator umetnickog ja. Skruseno je cipelom protrljao saricu na tepihu, da, ona se s pravom ljuti, posteno, nije hir. Odlicno, voli me, ima li sta lepse od njene ljubavi, tako je topla, nista toplije nisam osetio, kao da sam na grudi privio sotkicu. Nije to kod nje bila ljubomora, to je bio uzas pred tockom ponavljanja. Njoj se treba usaditi u glavu, neka zaboravi sve sto je ikada procitala, jer ja imam za nju bas sada jednu novost jer je ona isto sto I ja, tako strpljivo trpi da tu jos jedino mogu sebe da prepoznam. Najvredniji poklon koji je dobio u zivotu a nije mu se nadao bio je od nje kada je svoje reci potvrdila svojim delima a da nije morala, cak je slusajuci njeno priznanje osetio trijumf. Uostalom, vrlo je uzbudljiva ta poruka koju je primio od nje. Koliko li joj je trebalo vremena? Ako je poruka stigla 30 minuta nakon sto je on tamo stajao sa kucencetom, onda je ona 30 minuta razmisljala samo o njemu. I posle, sigurno je i posle toga razmisljala o njemu. On je odgovorio minut nakon sto je primio poruku, onda je ona cekala minut znaci to je 31 minut razmisljanja o njemu. Divno jer je sigurno. Sigurno je da je 31 minut razmiljala. Voleo je da je upucen u sigurne situacije. 31 minut razmisljanja o njemu, to je sigurno i to je dar. Drhtao je od uzbudjenja nad tim poklonom i istovremeno osetio strah kako se penje uz kicmu.