Razlike

Kada je nakon uplovljavanja funky sedamdesetih u punky osamdesete, moja tetka na tavanu naše kuće u Novom Sadu ostavila neku odeću i obuću i otišla u Švajcarsku, ni slutila nisam da će mi jedna od većih životnih grešaka, osim upisivanja u matematičku gimnaziju, biti bacanje tih prnja u đubre. Platforme, sandale, čizmice, papuče sa pufnicama i mini-suknje od parčića kože sa drikerima napred, nisu nikako nalazile mesto na telu glave koja je taman zavolela new wave, punk i ska.  

Sedamdesete se nisu slagale uz osamdesete, koje su odurne devedesete oterale na tavane, mada ne i na moj. Šezdesetih baš nisam neki svedok, ali znam da se one nikako nisu slagale sa pedesetim. U stvari, šezdesete se nisu slagale ni sa sobom: kontrakultura, Dylan, The Beatles, Presley, Motown Records, Kennedy, Martin Luther King, Yuri Gagarin, seksualna revolucija, hipici, feminizam, ali i berlinski zid, ratovi u Vijetnamu, Zalivu svinja, Alžiru, Nigeriji...Nisu se slagali zapad i istok, sestra i ja se nikada nismo slagale oko toga da li teške droge treba probati, nisu se slagali oni koji su vremensko klatno, koje u sebi nosi teške i važne stvari - socijalne i kulturne - shvatali kao okove, sa onima koji su ih shvatali kao krila.

Ja se užasno razlikujem od muža. On ćuti, ja trtljam, on polako, ja svuda žurim, ja volim da čitam, on samo knjige sa šemama za pojačala i hajfajlsove na svim jezicima, ja buljim u TV, a on kad je već upaljen. Pre neki da smo na televiziji gledali „Return to paradise" o trojici drugara i malezijskom zatvoru, sa previsokim i prelepim Vins Vonom. Sat i po vremena muke i patnje, po šavovima sam se rastočila, a on kaže: "Nadam se da neće biti američko sranje od hepi enda". Pa, vidi, druže, ti se nadaj šta hoćeš, ali ja se nadam da Joakima Feniksa neće obesiti, da će Vinsa pustiti iz zatvora i da će on i En Heč zauvek živeti srećno. Neke ravnoteže mora biti, ako me tučeš u glavu sat i po vremena, daj mi na kraju tračak nade, daj mi malo svetla. Tačno je da me nikada nijedan holivudski film neće pogoditi kao, recimo, „Evropa" Lars von Trira, ali ne može čovek svaki dan da tone u te dubine, da upija ljudsku priču, po pravilu jako tešku (jer inače nije umetnički), koja vas tera istovremeno da kontemplirate o mogućnostima filma i novinama u dramskoj i narativnoj umetnosti. To je cool, ali hoću povremeno romantičnu komediju, sa što više sexa ako je moguće, sa dramskim preokretom na polovini filma, i da se venčaju na kraju. A kako je to vezano sa onim što sam pisala, ubite me ako znam, čim neko spomene sex ja se zbunim....

A da, razlike.

Danas bih nosila sve što sam sa onog tavana bacila. Ako bih ušla, ali pretpostavimo da bih, ako je ikako moguće. Drečavo zelena suknja od antilopa i neki sako od one kože što miriše na Nemačku. Sigurna sam da niko ne žurci ne bi skontao da u tome đuskam uz pesmu „Black Arabs" od Pistolsa, koja je, btw, najbolja disko numera, ikada. Kako se samo savršeno uklapaju sve te razlike. Kako tada to nisam shvatala? Funk i punk? Možda bih se danas više igrala sa devet godina mlađom sestrom, koja mi ja tada bila samo levo smetalo zbog velike razlike u godinama i večito visila ispred mojih vrata, odbačena. Moj tata je umro voleći Slobu, i oko toga se nikako nismo slagali. Ali smo se jako voleli. 

Ja sam odavno naučila da treba da smanjujem razlike na mikro nivou: Vlasta - tata, Vlasta - sestra. Da je, recimo, u poimanju života razlika Vlasta - sestra bila manja, moja bi porodica bila mnogo srećnija. Možda. Zapravo ne znam kako bi bilo, jer sam ja, na temeljima urbanog grčkog tragičnog teatra, sazidala kućicu na obroncima zalazećeg zaliva i toplog mora. Za sebe, za sestru, i za tatu, tamo. Ko će, ako neću ja?

Zajebite razlike.