Priča o Majstor-Direrovom nosorogu

U nedelju, na praznik Presvetog Trojstva, leta gospodnjeg 1515. dvadesete godine vladavine Manuela, Božjom milošću kralja Portugala, Algarva i zemalja s ove i s one strane mora od Afrike do Arabije, Persije i Indije, po njegovoj ličnoj zamisli i naredbi, dogodiće se čudo neviđeno. Trg između Palate na Obali i magacinâ kolonijalne robe s druge strane, za ovu priliku dodatno je ispregrađivan drvenim tablama i zatvoren kako sa strane grada tako i prema reci. Oko brisanog prostora u središtu trga podignute su tribine, kao što bude za borbu s bikovima.

  Kruna, domaćin nesvakidašnje priredbe, pozvala je sijaset zvanica. Tu se okupili svako ko je neko i nešto u gradu - i muško i žensko, i staro i mlado, sva lisabonska vlastela, čak su i decu doveli, dvorjani, moreplovci, naučnici, astronomi, strani trgovci u poseti gradu, sveštenici i monasi. Na terasi palate sedela je kraljica, Dona Maria, sa svojom svitom, a s njene desne strane monarh okružen ađutantima i paževima, te najbližim crkvenim i državnim velikodostojnicima. Na prozorima okolnih kuća, po strehama i zidovima, čak i po granama drveća visili su oni željni predstave bez pozivnica.

U arenu je prvi stupio Ganda. Krupnu zver na lancu vezanom oko zadnje leve noge vodio je čuvar, po imenu Osem, žgoljav Indus obučen kao maharadža, s turbanom i širokim gaćama. Put ih je vodio kroz lavirint zavesa postavljen da bi im zaklonili vidik - strahovalo se da razgalamljena svetinu po tribinama ne razjari divlju zver. Ganda, međutim, nije mario. Hodao je sporo, nezainteresovano, u prolazu zastajući da čupne travku. Jedino njemu je bilo dosadno.

Gandu su ljudi teško mogli da iznenade. Divljinu nije ni pamtio. Rođen je u Indiji i od teleta je živeo u zverinjaku gudžeratskog sultana Muzafera. Kada je pre malo više od godine dana ambasada kralja Manuela pohodila dvore u Ahmadabadu i obasula sultana poklonima, ovaj je za uzvrat portugalskom suverenu i njegovoj porodici poslao bodež optočen rubinima, persijske i kineske tkanine, srebro, zlato i emajl. Šefu pregovaračke misije, guverneru portugalske Indije, Albukerku je, nemajući bolju ideju, podario Gandu, nosoroga iz svoje menažerije.

Albukerk se nosorogu obradovao, ali ni na trenutak nije pomislio da smrdljivog polubivola-poluslona zadrži za sebe. U njemu je tek video način da se domogne još veće milosti kralja, doduše, njemu i do tada naklonjenog ali po prirodi prilično ćudljivog poslodavca i gospodara. Zato je Gandu utrapio nekom zlosrećnom kapetanu koji je u to vreme kretao iz Bombaja za Lisabon, naredivši mu da na njega pazi kao na oči u glavi, da ga hrani senom i kuvanim pirinčem. Tako je naložio, pa je na slučaj zaboravio. Imao je pametnija posla po Indiji da se njima bakće.

Šest meseci je brodu trebalo da oplovi Afriku. Sve to vreme kapetan je za životinju strepeo više nego za bilo šta drugo. Na sreću Ganda se pokazao otpornim; u Lisabon je stigao u najboljem zdravlju.

Mudro je učinio Albukerk. Poklon je bio pravi pogodak. Kralj Manuel je voleo da ima sve što niko drugi nema, sve što je drugačije i egzotično. A voleo je i životinje. I drugi su kraljevi, njegovi savremenici, imali menažerije - to je u to doba bilo u modi - ali niko kao on. U dvorištu Plate na Obali držao je medvede, gazele, antilope, lavove, leoparde, trenirane geparde, bodljikavu prasad, kamile i nojeve. Posedovao je jata afričkih ptica, šarenih i raspevanih, u kavezima ili po vrtovima, potkresanih krila. Imao je i omanje krdo slonova. Njih je najviše voleo. Zaista su ga veselili. Nosorog je, zbog svoje neobičnosti, čim je stigao u lisabonsko kraljevsko domaćinstvo, postao kruna menažerije.

Učeni ljudi dosetili su se da antički izvori, preciznije Plinje stariji, navode da je nosorog snažniji i opasniji i od samog slona, čiji je inače krvni neprijatelj. Kralju je objašnjeno da ni tigar, ni lav slonu ne mogu ništa, ali da nosorog, kad ugleda slona, nasrne odozdo i raspori mu meki trbuh, jedino ranjivo mesto na telu. Zato nosorog vazdan i oštri rog o tvrd kamen. Don Manuelu je rečeno da od vremena rimskih careva niko do njega u Evropi nije imao rinoceronta. Sama pomisao na poređenje s carem Pompejem, iako je reč o paganinu, ispunjavala ga je zadovoljstvom.

Nosorog i Osem smešteni su na spokojnom mestu, u posebnoj kući sa oborom, u dvorištu Palate na obali, daleko od slonova koji su boravili u štalama palate Estaus, s druge strane grada, tamo gde je docnije, dok nije izgorela, bila inkvizicija. Kralj bi, kad god bi u šetnji svojoj sviti pridružio nosoroga, vodio ga je napred, na čelu povorke, daleko ispred slonova koji su uvek, u parovima hodali na repu i zabavljali narod. U početku, kralj je nekoliko puta jahao na konju uz Gandu, ali ubrzo se vratio starim navikama. Najviše je voleo da uzjaši slona pa da na njegovim leđima ide ulicom i da se smeje kad životinja iz pojila za konje surlom usrkne vodu i njome isprska narod.

Kralj je sebi zadao zadatak da smisli kako da od nosoroga, zaista dosadnog stvora, napravi atrakciju, da svet vidi i uživa. Na kraju je zamislio da priredi borbu, poput onih iz iz Koloseuma, o kojima je toliko slušao, i da u areni suprotstavi dva debelokošca, te da proveri tečnost rimskih izvora. Otuda ovaj dvoboj.

Malo kasnije doveden je i slon.U stvari ne slon, već slonče, jer za ovu bitku je, ko zna zašto, izabran najmlađi od svih iz kraljevog krda, gotovo mladunče, koji je, da bi dovde došao morao je da prođe kroz grad, da se probije kroz ulice pune sveta. Na leđima mu je sedeo Indus s turbanom i bičem, nogama mu stiskao vrat i ponekim uzvikom mu vraćao mir i samopouzdanje koje je sirota životinja velikom brzinom gubila od galame i gužve. Kada je uveden u ograđenu arenu žamor u gledalištu je na trenutak zamro. Pošto je slon izveo par trikova da zabavi publiku, klekao i poklonio se kralju, pa zatim i kraljici, ali njoj sa cvetom u surli, i kad se smeh smirio, na kraljev znak podignuta je zavesa iza koje se krio nosorog koji nije imao pojma šta mu se sprema. Pogledi dve iznenađene životinje su se sreli. Publika je graknula. Očekivalo se da će poteći krv.

Slon se uzvrpoljio. Uzvrteo se, cupkao je u mestu, trčkarao ovamo-onamo. Indus na leđima ga je jedva obuzdavao da se ne propne ili ne krene kud ne bi smeo. Nosorog je isprva neko vreme stajao i škiljio krmeljivim očima; delovalo je kao da razmišlja da li da se zamajava sa slončetom ili ne. Koju, na kraju krajeva, ima vajdu od toga? Onda se ipak, polagano, sve vreme ne skidajući pogled s protivnika, uputio ka njemu. Slon je sve više trzao i poskakivao, šetkao se i vrteo oko sebe, dok nosorog nije stao i počeo da trupka zadnjim nogama i da poput razjarenog bika kopa prednjim kopitama po prašini sve dok se, iznenada, nije obrušio u napad. Na to se slon dao u bekstvo da bi se, sateran u ugao, propeo, zbacio goniča sa sebe, i čelom udario u zid i rešetke. Probio ih je kao da su od pruća a ne od kao podlaktica debelih gvozdenih šipki i nestao kroz rupu.

Dok je slon bezglavo jurcao ulicama prema sigurnosti štale, rušio sve nepokretno i razjurivao sve živo što mu se našlo na putu, s ove strane ograde, sâm na bojnom polju, stajao je veliki Ganda pozdravljen ovacijama. Obigravao je oko rupe u zidu, čekao da se surlaš vrati, a kad je video da ništa iz nje neće iskočiti, primetio je cveće kojim su ga obasuli i počeo da ga žvaće. I to bi bilo to. Šta je od trikova umeo da izvede, izveo je.

Iako mu je s početka bio jako zanimljiv, pre svega kao raritet, nije trebalo dugo vremena da u kralju splasne početničko oduševljenje novom igračkom. Ničega interesantnog nije bilo u tromoj grdosiji koja jeste čudna i jedinstvena, ali ne zna ništa drugo no da pase, preživa, repom rasteruje mušice i balega. To je dosadna životinja, nije kao papagaj, slon ili majmun da izvodi besne gliste. Kraljeve posete zverinjaku su se ubrzo, na veliko Osemovo zadovoljstvo, proredile.

Baš negde u to vreme Portugalu su zatrebale usluge Vatikana oko nekih nerešenih međunarodnih sporova i privilegija, neka od onih političkih pitanja koja se s nevernicima rešavaju mačem a među hrišćanima posredovanjem Svete Stolice. Dom Manuel je već imao iskustva s papom Lavom X - u doba svoga krunisanja na poklon mu je dao belog slona po imenu Hano koji će Svetome Ocu postati ljubimac i maskota. Kralj je ovoga puta bio iskusniji, pa sami tim i škrtiji s poklonima poslatim uz molbu da udobrovolje papu - kada bi se srebro koje je poslao izvagalo i kada bi mu se dodala vrednost bibera, cimeta, karanfilića, đumbira i muškatnog oraha, u odnosu na prethodnu, to je bila skromna pošiljka. Razliku u vrednosti nadoknadio je nosorogom.

Nekih pola godine po dolasku u Lisabon, Ganda i Osem su  ponovo hodali ka luci. Vođen na lancu, nosorog se kretao krotko, ali kada je došao do mosta za pristup jedrenjaku, uzjogunio se i stao. Nije bilo sile koja će ga pomeriti. I tako do mraka. I isto sledećeg dana - ni da mrdne.

Kada su kralja obavestili da galije da bi krenule za Italiju čekaju samo na nosoroga on je naredio da mu se dovede Osem. U razgovoru preko tumača, koji je ostao zapamćen ali ni i zabeležen od reči do reči, kralj je ljubazno ali sasvim uverljivo saopštio indijskom goniču divlje marve da će narediti da ga skrate za glavu ako još tog dana ne utera Gandu na brod.

Osem nije odgovorio jer tu nema šta da se odgovori niti iko odgovor očekuje. Pokunjen se vratio do luke, pravo do na zemlju izvaljenog nosoroga, prišao mu, seo mu na bok, i počeo nešto da mu šapuće u uvo, da ga češka moli i ubeđuje na njihovom, nikom drugom razumljivom jeziku. Malo kasnije životinja se tromo digla na noge i teškim korakom sama prešla preko mosta što je vodio na brod.

Nekoliko dana kasnije ambasada na putu za Rim pristala je u Marseju, gde je Fransoa, kralj Francuske, isti onaj koji je iz zavisti Don Manuela prozvao kraljem-piljarem, s narodom slavio pobedu nad Švajcarcima. Ganda je iskrcan, proveden kroz varoš i prikazan kralju kao najveće čudo pre no što su nastavili su put. Već sledećeg dana, blizu ligurijske obale, uhvatilo ih je nevreme. Nosorog, do tada uvek miran, ovoga puta uplašio se od grmljavine i uzbudio. Tačnije, podivljao je neukrotivim besom. Ni Osam nije bio u stanju da ga smiri. Da nije pokidao i počupao lance i tračanjem po palubi pomerio balast, brod bi verovatno izdržao oluju. Ovako je otišao na dno, sve sa debelom životinjom.

Posle nekoliko dana, na nekoliko desetina kilometara od mesta brodoloma na žalu je nađeno telo do tada neviđene životinje, u poluraspadu, sa, od talasa i hridi izgrebanim oklopom i načetom kožom. Zaposleni su najbolji hirurzi i inbalsamatori, da ga mrtvog načine kao da je živ. Napunjen je slamom, stavljen na drveno postolje pa su ga, svog izobličenog,  proneli kroz Rim.  Niko se nije oduševio, ni papa, ni narod.

Da li se Osem spasao, da li mu je more izbacilo telo ili su ga pojele ribe, ne znamo. O tome nema zapisa.

                                                                                *** 

U to doba u srebrobogatom nemačkom gradu Nirmbergu živeo je proslavljeni majstor, slikar i grаver, po imenu Albreht Direr. Nadaleko čuven beše taj umetnik: štа on nаslikа bude slikа i prilikа onogа što јe Bog stvorio. Nа zverki svаkа dlаkа na svom mestu, zec kao pravi, sаmo što ne skoči, noćna ptica sаmo što ne zаklikće, na raširenom krilu zlatovrane šareni se perje i  sasvim jasno se raspoznaje svaka raznobojna nit što perce čini. Sve je kаo živo, sаmo što se ne pomeri ili oglаsi.

U mesecima posle lisabonskog dvoboja Evropom su kolali mnogobrojni izveštaji o neobičnom stvoru i još neuobičajenijoj utakmici. U razmaku od svega par nedelja, majstor-Direru su stiglа dvа veomа slična pismа, obа iz Lisаbonа, obа o čudnoј zveri u posedu krаljа Mаnuelа. Pisаli su ih ljudi koјi su imali prilike da svoјim očimа vide i beštiјu i dvoboj. Uz јedno od njih stiglа јe i skicа - grubа, nedorečenа, crtаnа nа brzinu, na kolenu, rukom nekogа ko niјe bio dovoljno vešt dа o debeloj zveri nа pаpiru ostаvi trаg verаn stvаrnosti. Alko je po njoj  rinoceront nalikuje jednorogu ogrnutom konjskim oklopom spremnom da ga uzjaše dobar vitez i povede u boj.

Lako je pročitati priču i ilustrovati je - i Bogorodica i veštica i Eva su samo žene, samo što Marija na glavi nosi krunu, čarobnica je gola u tamnoj šumi, dok je pramajka sramotu pokrila listom. Ako znaš da nacrtaš čoveka, sve je lako: staviš mu trnov venac dobiješ Isusa, obučeš mu oklop i imaš ritera. Naslikaš li dete iz komšiluka pa mu dodaš guščija krila, eto ti anđela, okitiš li ga oreolom, eto ponovo sina Božjeg, ovoga puta novorođenog.  

Nije lako ni rečima opisati sliku, a tek je teško malo reči i nevešto napravljene skice nacrtati živu životinju, zvanu riconeront, za koju znaš samo ono što si pročitao: da je boje pegave kornjače, da je velika kao slon, jedino što su joj noge kraće, te je skoro neranjiva, da je skoro ceo pokrivena krljušću pa joj ni koplje ne mač ne mogu nauditi. Majstor јe dаnimа zаmišljаo detаlje koјih niјe bilo nа svedenom crtežu očevidаcа. Crtao je šаvove oklopа, domišljаo teksturu njegovih pločа, izrаsline, bore i čekinje. Prema toj gravuri generacije su zamišljale rinoceronta. A na njoj i jeste i nije nosorog. Zver na slici satkanoj od u čipku isprepletanih liniја nаlikuјe mitološkom biću, kаo dа niјe od krvi i mesа, kаo dа јoj je oklope prаvilа rukа kuјundžiјinа, а ne Gospodnjа. Dаrovit јe bio Direr, verovalo se najdarovitiji od svih, i to se vidi iako mu je nosorog ispao i sаmurај i debelokožаc, iako imа poneki rog i bodlju viška, iako nosi pаncir-krljušt gde јoј niјe mesto. Sve to nije bitno, mi se po pogledu prepoznajemo. A onaj ko јe video indiјskog nosorogа, а dаnаs ih јe mаlo nа svetu, prepoznаće tupаv pogled sićušnih, krmeljivih očiјu i ne može da se ne zapita kako ga je Majstor-Direr tako tačno oslikao a da oči nikada nije ni video? 

Dejan Tiago Stankovic