Izbori - velika obećanja i još veće obmane

Čerčil je davno rekao da se najviše  laže u ljubavi, u lovu i u predizbornoj kampanji.

E vala iako je od Čerčila tačno  je, a ovi naši to ne samo da potvrdiše no i ”prećeraše” preko svake mere i dokazaše da predizborna obećanja i ne služe da bi se ispunila već da bi oni koji ih daju došli na vlast.Kao što neko reče, u predizbornoj kampanji i „žaru političke borbe“ može da se kaže mnogo šta , a kod nas i baš svašta.U predizbornim kampanjama sve stranke obećavaju narodu raj, a posle se građanima desi slično kao u onoj staroj priči o raju i paklu.

Da su komunisti lagali i držali narod toliko godina u iluziji da dobro živi i to vešto prikrivali tamo nekim ideologijama , to je opštepoznata stvar i ne treba je dokazivati , a pogotovo ne inače nedokazanim.

Bilo kako bilo, komunisti su bili malji deca  u odnosu na njihove  naslednike koji su brate pošteniji i transparentniji u raskošnim obećanjima, ne krijući da je to  u demokratskoj političkoj areni normalno.

S obzirom na rezultate, ispada da u  proteklih 20-ak godina narod nisu prevarili samo oni koji  mu ništa nisu ni obećavali.Ili , što neko reče, nije ga prevario samo onaj ko je žurio na voz.

Čudan je narod - što je više puta prevaren, umesto obazriviji bivao je sve lakoverniji. Što ga više jedni prevare on je skloniji da nasedne na još veću prevaru drugih.

Dođe mu nekako kao da su svi ubacivali u one ćorave kutije,  jer posle izbora predizborna obećanja su ostajala samo priče za naivne. A podsećanja radi:

 “Politika”  je u nedeljnom broju dala pregled najvećih predizbornih obećanja od 1989. do 2011.  Godine, iz čega je vidljivo da politička laganja nemaju ni mere ni ukusa ali i da što su ga više lagali narod je bio sve lakoverniji i živeo sve gore, pa tako čeka i naredne izbore.

Dakle,

“Švedski standard” (SPS, Slobodan Milošević 1989.)

Dok smo još imali pristojan jugoslovenski standard, obećavan nam je švedski, pošto je ova Severna zemlja poznata kao “država blagostanja.”

Posle svega,sada mnogi kažu das u najbolje živeli baš u to vreme, a švedski standard  su dostigli samo oni koji su emigrirali u Švedsku.

„Brze pruge“, (SPS, Slobodan Milošević 1990.)

Uprkos bombastičnim najavama da ćemo železnicom naprosto leteti  po Srbiji, sa brzinom vozova vratili smo se u 19.vek.U poslednjih 20 godina toliko malo je ulagano u pruge i sve je devastirano pa su potrebne milijarde evra da se one osposobe barem za normalnu brzinu kretanja.

„Europolis“, (SPS,Slobodan Milošević , 1996.)

Beograd na Savi, futuristička vizija vlasti nije bila dovoljna za pobedu na lokalnim izborima. Posle manipulacije izbornim rezultatima, građani su protestima poručili „Beograd je svet“.

„Ugovor sa narodom“, (DOS, Vojislav Koštunica 2000.)

Obećan je novi ustav, stvaranje funkcionalne državne zajednice sa Crnom Gorom, očuvanje suvereniteta Srbije na KiM, smanjenje broja ministarstava za trećinu, ukidanje duplih funkcija, otvaranje tajnih dosijea, objavljivanje imovinskih karti funkcionera, revizija finansijskog poslovanja skupštine i vlade tokom 90-ih, otvaranje tajnih dosijea o unutrašnjoj i spoljnoj politici od 1987. do 2000. godine.

„Ulazak u EU do 2007.godine“ (DOS, Zoran Živković 2003.)

Šanse za pristupanje EU u roku od 4 godine nisu velike , ali su realne , rekao je tadašnji predsednik vlade i pozvao sve opozicione stranke da mu pomognu na tom planu.Kada je 2007. prošla rok je pomeren pa je potpredsednik vlade  Božidar Đelić svojevremeno govorio o 2014. Kao mogućoj godini ulaska.Sada je rok pomeren još dalje, na 2019.godinu.

„Heleb od tri dinara“, (SRS, Tomislav Nikolić 3003.)

Ako vladu budu većinski sačinjavali radikali , vekna hleba koštaće tri dinara, rekao je predsednički kandidat Tomislav Nikolić.Tadašnji drugi čovek SRS dodao je da što se njega tiče „Srbija bi mogla u EU sutradan posle moje pobede.“

Prepolovićemo nezaposlenost za pet godina (G17+, Mlađan Dinkić 2006)

Predsednik G17+ uoči parlamentarnih izbora obećao da će, ako njegova stranka  postane član nove vlade, u narednih pet godina prepoloviti stopu nezaposlenosti u Srbiji. Tačno pet godina kasnije ta stopa je praktično udvostručena, a G17+ i dalje vodi ekonomske resore u vladi, obećavajući nova privredna dostignuća.

„Besplatne akcije od hiljadu evra i 200.000 automobila“, (G17+, Mlađan Dinkić 2008.)

Dinkić je 2008.godine obećao 1.000, a kasnije podelio građanima samo 17 eura.Tada je obećao i proizvodnju 200.000 automobila godišnje u kragujevačkom „Fijatu.“

Iako novi izbori još nisu raspisani , G17* sada kreće sa novim obećanjima, pa je potpredsednica vlade Verica Kalanović, 29.septembra ove godine, obilazeći još uvek prazne hale „Fijata“, sa Dinkićevih 200.000, povećala na 300.000 automobila godišnje.I još nas mudro obavesti da se Srbija zaglavila u tranziciji, pa zar je trebalo 11 godina da to otkrije.

„Dvesta hiljada novih radnih mesta“ (DS, Boris Tadić 2008.)

Umesto 200.000 novih , sada imamo 450.000 izgubljenih radnih mesta u mandatu vlade. „Mi smo posle krize izgubili mnogo radnih mesta i moja je greška što to na početku krize nisam izašao pred građane i rekao da nisu svi naši ciljevi ostvarivi. To je moja greška i preuzimam odgovornost za to“, rekao je nedavno Tadić.

„Sto milijardi investicija“, SNS, (Tomislav Nikolić 2011 2011)

Plovni kanal do Egejskog mora i industrijska zona na desnoj obali Dunava, a sve u vrednosti između 30 i 100 milijardi evra, svakako spada u najveće hitove sa ove top-liste. Mada ideje nisu nove, 22 godine političkog

pluralizma  u Srbiji, još nijedna stranka to nije zvanično obećala , pa Nikoliću pripada autorstvo“.

Pa kako ne verovati kada bi to stvarno bilo mnogo dobro.

Da ne pominjem ono o stvaranju Saveza Srpskih Država, da ako NATO slučajno napadne Srbiju na Kosovu neće ostati ni jedan Šiptar ili da ne damo naše Kosovo, da ćemo vratiti Kosovo i druge krupne nacionalne floskule koje su služile da odvuku narodu pažnju od katastrofalne ekonomske i socijalne situacije koja zahvata sve veći broj građana dok se mali deo sve više bogati.

U predizbornim kampanjama sve stranke obećavaju narodu raj, a posle se građanima desi slično kao u onoj staroj priči o raju i paklu.

Uprkos svim zaklinjanjima u demokratiju,narod, patriotizam, altruizam,odgovornost i brigu za državne i nacionalne interese, ne pominjući lične koji su im u prvom planu, izgleda da će još dugo  najčešći zaključak analize izbora biti „Narode snago moja, narode marvo moja“.

Prema tome, nije uopšte pitanje da li će nas izigrati već ko će manje. Dugogodišnje iskustvo pokazuje da su oni koji su najviše obećavali i najviše lagali.

U svakom slučaju izbori su demokratsko pravo da se bira i bude biran i stalno su u boljoj poziciji bili oni koji su birani od onih koji su birali.

Narod ne mora da brine, već postoje timovi u strankama koji smišljaju šta će mu ponuditi i na koji način lepše upakovati, kako se ne bi primetilo da se nešto drugo prodaje za bubrege..

Zna narod da nije sve moglo biti rešeno, ali teško da će imati razumevanja što skoro ništa nije rešeno i zato pre nego odluči za koga će glasati moralo bi se  svimpolitičkim strankama i političarima pred  predstojeću  predizbornu kampanju postaviti ozbiljno pitanje ui stilu one narodne “Znaš li mala šta si obećala, obećala pa mi nisi dala.... “.

Čisto da se vidi gde smo.

A sutra je 5.oktobar, jedanaesti po redu.