200 na sat, unazad

Profesor Žarko Trebješanin je u razgovoru za jedan internet portal ocenio da je nostalgično vraćanje u devedesete sve samo ne bezazleno i da zapravo označava "neku vrstu provokacije, povampirenja one pseudokulture koja predstavlja najgore izdanje Srbije". Da li je reč o povampirenju ili samo jasnijem izražavanju nečega što je sve vreme bilo vitalno i prisutno, pitanje je koje može da pomogne u razumevanju te, nove nostalgije. Jer, ma koliko se trudili, ostaje čudno nejasno i na poseban način jezivo kako se može žaliti za tim vremenom mraka (eto zgodnog naslova koji je, od juče preaktuelni Dobrica Ćosić u svom opusu propustio, verovatno zbog drugačije "vizure" te iste decenije).

Festival "Volim devedesete" održava se sutra uveče u skoro sasvim rasprodatoj Areni (kao nekad u najčuvenijoj diskoteci u Braničevskom okrugu), od partera preko tribina do VIP loža ispunjenih, ponosni su organizatori, političkim i estradnmi kremom  koji je odavno trebalo da, s obzirom na kakvoću sastojaka, dobije zajedničko ime. Ipak, zanimljivo je, zbog zvanične proevropske ili da i to očistimo od ideoloških konotacija - procivilizacijske opredeljenosti, videti koji će političari doći da se kukovima, združenim glasovima i podignutim ručicama pokolone muzičko-vizuelnoj ekspresiji decenije srpskog sunovrata. Ima veze isključivo za ukusom, nikako sa onim ako Srbija stane.

Žarko Trebješanin zatim kaže -  "Ako imate svojevrsnu obnovu nekih nazovi vrednosti - jeftinog prizemnog hedonizma, jednog u suštini ciničnog stava prema stvarnosti i životu - vraćate se na taj stari 'živi danas, obogati se po svaku cenu, sve je dozvoljeno' stil života" iz  devedesetih, koji su, po mnogim mišljenjima, veličale zvezde tehno-densa".

Ukoliko je već reč o "obnovi", pitanje je u kom trenutku je  san o brzoj i lakoj lovi u slučaju jednog dela mlađih generacija odnosno zelenoj karti i bekstvu što dalje odavde u slučaju drugog, zamenjen konstruktivnim radom na sopstvenoj budućnosti, samopouzdanim planiranjem vremena koje dolazi.

Kada se to tačno desilo tokom dvehiljaditih

-da fake konkurse za posao zamene regularni i nenamešteni

-da novi kulturni modeli ubedljivo prebrišu i pokažu ništavnost starih

-da i štreberi pošteno naplate svoje muke a ne da slušaju zlurade predloge za alternativnu upotrebu svojih diploma

-da  između obaveza i dužnosti (u širokom luku od sečenja struje zbog neplaćenih računa do ozbiljnih prekršaja) prestane da radi neki telefon koji će srećnike, privilegovane ili dobro infiltrirane u razne krugove osloboditi istih

-da se ulicama prolaze autombili kupljeni od sopstvene zarade ili na kredit pod normalnim uslovima umesto besnih džipova tatinih sinova, a opet jasno je u koje vreme su se tate bogatile...

(spisak je otvoren i nepregledan, da ne zalazim sad u korupciju, sudove, državne agencije, televizije, monopole, privatizacije, uslove rada, rudnike...)

Umesto toga ili barem dela toga ili barem dobre volje da se na nekakvim perspektivama i normalizaciji društva radi, dobili smo (ukoliko se izuzmu kozmetičke promene):

Kontroverzne biznismene, otkaze i nezaposlenost, siromaštvo i dužničko ropstvo, veronauku i pokušaj ukidanja Darvinove teorije, prostitutke na toplom obroku  u Paralamentu, elektronske narukvice i metalne štangle za novinare, ni a ni b o ubistvima iz prethodne decenije, nagrade i kletve crkvenih velikodostojnika i atmosferu pravoslavne džamahirije, diktaturu huligana, zamalo beatifikaciju pedofila (Pahomije pod krilom Belog anđela), sprdnju sa ljudskim pravima ("Drugi oktobar je bio loš dan za ljudska prava, ali divan dan za Beograđane" - Ivica Dačić, ministar policije, ovih dana takođe pod anđeoskim krilom), nagodbe sa starim i novim zločincima, odsustvo lustracije, prebukirane Silikonske i druge doline, na kablu multiplicirane palme i pinkove, bivše pejdžeraše u sadašnjim jahtama...(spisak takođe otvoren)

Mimo svih izneverenih očekivanja, nostalgiju za godinama koje će sutra uveče opevati patikari opsednuti brzinom dvesta na sat, ne mogu ni da prihvatim ni da razumem. Čak i pored činjenice da je tada u opštem bezvlašću i harač bio manji, da ne pominjem sitnice kao što je staro radno vreme kafana i kafića, odsustvo evropskih pravila počev od dozvoljenog pušenja do slobodnog kopiranja knjiga za ispite, čime je čak  stvorena podloga  za nekakav današnji bljutavi romantizam na račun tih divljih vremena. Podjednako kao što ne mogu ni da se složim sa Žarkom Trebješaninom i njegovom tezom o "povampirenju".

 

Tvorci plakata "Devedesete su tu" potpuno su u pravu. Devedesete su sve vreme bile tu, sa njima se nikada nismo pozdravili. Da bismo u tome uspeli bilo je neophodno mnogo više od populističkog žongliranja i kohabitacijskog prenemaganja sa onim što je nazadno i autodestruktivno u našem mentalitetu. Bilo je neophodno učiniti sve ono što slušamo u Đinđićevim govorima, svake godine u martu, a onda ponovljeno kroz licemerno citiranje ovih kojima je potreban "brif" pre izlaska pred kamere da bi se uopšte setili njegovih ideja. Pre svega, istinski želeti promene, a zatim suzbiti strah od istih paralelno sa suzbijanjem nagona da se prvo zadovolje sopstveni interesi. Ali to je neizvesno i rizično, ponajpre za one koji zavise od volje i raspoloženja građana, a time i njihov sveukupni prosperitet.

Kozmetičke promene onako amblemski izražene pravim ili lažnim Louis Vuitton tašnicama na mestu nekadašnjih upasanih trenerki i metalnih kaiševa, brojanicama  na mestu masivnih krstova od zlata ili mesinga (što je opet u direktnoj vezi sa tim koliko ko ima sreće u životu), nacionalno osvešćenim čuvarima tradicije sa bejzbol palicama na mestu nekadašnjih lokalnih bosova koji zavode red na ulicama i po komšiluku, upeglanim naslednicima lopova kojima je kao finansijerima stranaka sve oprošteno na mestu ekipe iz famozne "Čitulje" - nisu ništa drugo do devedesete u novom, šajni pakovanju, sa jasnom podelom na luzere i pobednike, na gubitnike (po rođenju ili tranziciji) i staru/novu elitu. Kako da se onda i snovi promene?

U celoj priči o ovoj ljubavi prema dvedesetim, bilo da se ona izražava koncertima u Beogradskoj Areni ili rezigniranim citiranjem poslednjeg Miloševićevog predsedničkog govora po raznim forumima u maniru lepo nam je rek'o, razumljiv je samo cinizam prema životu, koji pominje profesor Trebješanin.U to ime -  Lepo se provedite sutra!