LETU ŠTUKE...

Letu štuke, letu avijoni,

Da poruše ciganski domovi....

Svaki dan se tramvajem vozim iz Blokova u Šest kaplara ili u grad i prolazim pored sklepanog, improvizovanog u zavisnosti od mašte i materijala koji može da se sakupi na đubrištima, cigansko/romskog naselja tik do Miškovićevog Belvilla. I juče mi u glavi zazvoni gore navedena strofa. Nisam siguran ali mi se čini da je to svojevremeno spevao Brana Crnčević za onaj trio koji je između ostalog pevao o Otu i Motu:

U kravama mleko peva

A na šporet zagoreva

Idu dani, idu dani...

Štuka odavno nema a cigansko/romski domovi su sve jadniji i bedniji i u takvom stanju da bi vuk iz Tri praseta, mogao da ih oduva dok kažeš piksla. Ne kažem, i meni ne prija smrad kad kod Buvljaka u tramvaj uleti buljuk žena, žena/devojčica i dečurlije. Ali da li su oni ili samo oni krivi što su prljavi, neoprani, što zaudaraju? Naravno da nisu! Glupavi su i bez ikakvog smisla komentari tipa: Pa bar vode i sapuna ima... Nema dragi moji! I mnogi, mnogi, pripadnici nebeskog naroda se odriču sapuna i vode u korist vekne najevtinijeg hleba! Rovanje po kontejnerima nije više privilegija Cigana/Roma, konkurencija je dosegla neslućene razmere! Stidljivo, kao da neće, mnogi penzioneri, izbeglice, raseljena lica i ko već sve ne, takođe čeprkaju po smeću, ne bi li ih sunce ogrejalo da ubodu nešto što bi moglo poslužiti krčećem blagoutrobiju. A idu dani, idu dani...

Sticaj okolnosti je hteo da od malena imam bliske kontakte sa Ciganima/Romima. Počev od već pominjanog Ramadana, mog klupnog drugara iz drugog razreda Osnovne škole, zbog čijih je vašaka cela škola i žensko i muško, bila ošišana do glave i izDIDITIrana, preko Adama i Ljubiše, dva cigančeta/romčeta, koje bi danas nazvali DECA KOJA RADE I ŽIVE NA ULICI...nastaviću samo da vam ispričam ovo: Mikele, daj jednu cigaru. Dam im. Posle desetak minuta, oni opet: Mikele, daj jednu cigaru. Posle nekoliko dana, dojadili mi, uđem u samišku kupim dve pakle Drine i dam im: Izvolite gospodo. Zahvale mi se bogznakako. Ne prođe malo a oni opet: Mikele daj cigaru. Pa dobro bre, jel' vam ne dadoh malopre po paklu Drine...brecnuh se! A, to nosimo kući a ovo je da se družimo, odgovoriše jednoglasno.

Nastavljam. Muja. Pojavio se ko zna otkud i počeo da prodaje karamfile ispred solitera. Mi ga častili pivom, ono, kad kupimo sebi, kupimo i njemu. Muja uspe da proda nekoliko karamfila, pa s parama u samišku i evo ga sa pivom, da i ja priložim kol'ko se može. Trajalo je to jedno dvadesetak dana dok se jednom ne pojavi njegova Ruža! Nagrdi ga a bogami i nas na pasja kola! A što je bio maher, mislim Muja, ko zna gde je sve skupljao i pronalazio te svoje karamfile, uvek bi mu bar trećina bila prelomljena i tužno visila glavom/cvetom na dole iz kofe. Sa'ćemo mi to sredimo, ima da izgledaju bolji nego ovi pravi, govorio je Muja. Iz džepa bi vadio čačkalice, okrenut leđima: Da ne vide gospođe drugarice, prekidao karamfile na mestu klonuća, ubadao čačkalicu do pola u donji deo stabljike a onda na ostatak navlačio gornji deo s cvetom. Š'a sam ti rek'o, bolji bre i čvršći nego pravi!

A ima i ova priča iz mog trinaestogodišnjeg detinjstva. Društvo, uglavnom vršnjaci iz ulice Vase Stajića i Pavla Simića, za letnjih noći skupljali smo se i igrali masne fote. Svi su bili zaljubljeni što tajno, što javno, u Sonju D., kasnije poznatu balerinu a tada prelepu devojčicu. Bilo je tu još lepih devojčuraka ali meni je najlepša ipak bila Šera, Šeherezada R., cigančica bademastih sjajno crnih očiju, vrane kose koju je njena mama vešto upletala u kike a često od tih kika pravila venac na Šerinoj prelepo oblikovanoj glavi. Tada joj je dug i lep vrat mamio uzdahe nas pubertetlija...a možda samo meni!? Ona i njena porodica su bili kako se to tada zvalo, srpski Cigani, slava im je bio Đurđev dan i prezivali su se na ić. Meni i tada i sada nevažno, samo podatak. Možda zbog ovog: Jednom prilikom fotadžija odredi da Šera i ja odemo u mrak i da se ljubimo 5 minuta. Nema potrebe da opisujem naše klinačko ljubljenje, nego kad smo se vraćali kući, moj drug Ratko M. mi reče: Kako si mogao da se ljubiš s Cigankom? Baš mi bilo slatko, odgovorio sam mu. Ratka tako vaspitali a mene ovako: Za mene ona nije bila Ciganka, Arabljanka, Eskimka, bila je lepa Šera.

Njen otac je imao Salon za čišćenje obuće, iza Uzora u kojem je bio i vlasnik i jedini zaposleni. Od tog Salona i svog dugotrajnog marljivog rada, uspeo je da školuje sve tri ćerke od kojih je Šera bila najmlađa. Ona je završila Srednju tehničku školu, smer građevinarstvo. Dugo smo se dopisivali kada sam se odselio iz Novog Sada a onda je vreme učinilo svoje.

Posetio sam je negde 1972 godine. UNovom Sadu sam i odem u ulicu Vase Stajića. Nikog poznatog, nikle i neke nove zgrade, spustim se u dvorište, vrata od kuhinje kao nekad otvorena. Uđem i nazovem dobar dan. Šerina keva opasana čistom na cvetiće keceljom, sa dvoglednim naočarama na nosu, zastade na tren, pa: Mikele sine, je li moguće, po glasu sam te poznala, jaoooo što si porastao, pravi čovek i bradu si pustio, jel' se to spremaš za popa...šalim se...sedi, hoćeš li da popiješ nešto a evo i ručak će skoro...kako su tvoji? Ispričam ja njoj sve i pitam za....Tata je umro, sahranili smo ga proletos, N. i V. su mi podarile unuke, dolaze mi danas na ručak a Šera... Šta je sa Šerom, pitam, prekinem je? Udala se za kolegu s posla, dobili su pre deset meseci devojčicu, slatkiš, ista Šera kad je bila mala. Živi u onom soliteru pored stadiona, sećaš ga se sigurno, jedan je jedini, u prizemlju je frizeraj...jao kako bi se obradovala da te vidi, moraš da odeš do nje. I otišao sam. Poznala me iz taka, iskreno se obradovala, zagrlila me i poljubila. Još je bila na porodiljskom i dobrano ugojena ali njena lepota se i dalje nije mogla prevideti i ne primetiti. Iako mi se kao klincu sviđala, nikad se nismo zabavljali, bili smo i ostali samo odlični drugari.

Nisam je video od tada zbog urođene mi neodlučnosti i odlaganja za sutra ali se nadam da je dobro i zdravo. I ona i njena porodica.

Cigani/Romi, jel' i oni trebaju da izađu na ulice, da blokiraju saobraćaj, da održe Paradu, da se izbore za svoja prava? Trebaju i moraju ali i mi sa njima, u istim smo govnima, mi možda u malo manjim ali se razlika drastično smanjuje!