Srpski fudbal: neuspeh, otkud to?

Nisam mogao odmah da reagujem, čim smo izgubili utakmicu od Slovenaca. Pustio sam da se malo "smire strasti". Prošlo je par dana i smirivanje strasti se nije desilo. Naši orlovi su izgubili svaku šansu da učesvuju na evropskom prvenstvu u fudbalu. Kao što smo slutili protiv Italijana nismo mogli da se vadimo, ali Slovenci su bili viđeni za odstrel... Ne kažem da se naši fudbaleri nisu trudili. Daleko od toga. Trudili su se ali nešto nije štimalo. Što reče, sada već bivši trener orlova Golub "Nismo imali sreće, ni danas, ni pre neki dan, ...", a cinici kažu da nismo imali sreće što nam je Petrović na kormilu reprezentacije.

Dve sličice sa utakmice protiv ratobornih Slovenaca kojima ova pobeda nije imala takmičarskog značaja su mi ostale duboko urezane. Onaj momak što je prenosio utakmicu, blago metroseksualnih manira, se mnogo više potresao od samih fudbalera što smo izgubili utakmicu i odlazak u Jevropu. Tu nemam objašnjenja. I druga stvar je što su naši igrali za rezultat a Slovenci su rekli da su igrali za čast. Koliko je to lepo. Ali mene kopka to što naši nisu igrali za čast da li znači da oni čast nemaju?

Ako radiš istu stvar iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, a očekuješ drugačije rezultate to se obično svodi pod neku fazu ludila. Naš fudbal, dugi niz godina vrti istu sekvencu gde se krajnji cilj koji je ili "regularno prvenstvo" ili "jaka reprezentacija" gura u stranu zarad finansija jakih pojedinaca, bilo da su to treneri, menadžeri, predsednici ili, najčešće, "neoficijelni menadžeri kontroverznog bekgraunda".

Licemerje, laž i pravljenje kompromisa počinju u najmlađim selekcijama. Jeste li čuli nekada da je trener petlića saopštio bogatom roditelju koji je (potencijalni) sponzor "Gospodine, želim da budem iskren prema vama. Vaš sin je drvo za fudbal. Hvala vam za Vašu podršku do sada, ali mislim da samo gubite vreme, Vaše i Vašeg deteta:"?

NIKAD!

I manje imućni roditelji vrše strašan pritisak na trenere, upravu i na svoju decu jer su već obračunali potencijalnu zaradu kada njihovog "nije mnogo talentovan ali je vredan, a poznato je da je rad 99%" sina prodaju Barseloni i ne pada im napamet da se zajebavaju. Pa već za 10 godina mogu da budu fudbalska verzija Srđana Đokovića, najpoznatijeg sportskog oca. Pre par nedelja, u mom Nišu, na utakmici dece od 5 do 7 godina grupa takvih roditelja investitora se ozbiljno potukla, pa je morala da interveniše policija.

Par godina kasnije ti isti klinci imaju već svoje menadžere i "menadžere" koji ih uguravaju u prvi tim, u prvu postavu, u kadetsku reprezentaciju, ... Objašnjavaju trenerima da u napadu moraju da gađaju loptom baš tog i tog klinca da bi postigao što više golova. I tako sve do poraza od Slovenije. U tu igranku se uklljučuju svi. Poznata je stvar da treneri a i selektori iimaju svoje igrače kojima je menadžer rođeni sin ili neki bilizak prijatelj. Pa kako da ga ne povede na neku utakmicu i ako je van forme?

Spomenuo bih i kladionice pa mi pade na pamet da je Srbija jedna od retkih zemalja gde nije bilo zvaničnih skandala sa nameštanjem utakmica. Pa mi smešno. Kako bre u Srbiji koja je lider Evrope u korupciji da nema nameštanja? Pa naravno da ima ali nema sudskog epiloga. Nema izbacivanja iz lige i doživotnih suspenzija. Kladioničarska mafija je dakle jača i od saveza i njegove disciplinske komisije.

Kažu naš reprezentativni fudbal razočarao... Pored onakvih internacionalnih zvezdi mi u blatu... Mislim da imam objašnjenje. Tačno je da su ti naši igrači čuda pravili po belosvetskim ligama. To smo svi videli na Jurosportovima. Nejasno je kako oni igraju tako kao što igraju za reprezentaciju. Jedna reč je odgovor. SISTEM. Naši gastarbajteri kada odu trbuhom za kruhom u Beč, Čikago ili Minhen važe za najbolje i najpoštenije radnike a kod kuće, u srpskim fabrikama parketa, osigurača, metalnih profila, .... su važili za najnedisciplinovanije lenčuge koje su se stalno nešto bunile i krale repromaterijal. Ti isti Srbi kad su u Njujorku ne pada im na pamet da bace papirić na trotoar a kod nas ladno istresu ne samo pepeljaru iz automobila na asfalt već celu kesu za đubre zavitlaju kroz prozor. Sistem drugarice i drugovi. Sistem. U uređenim društvima se zna šta koliko košta i rad i nerad, i disciplina i nedisciplina, pa se Srbin razmisli i ukapira šta mu se najviše isplati. U našoj fudbalskoj žabokrečini sastavljenoj isključivo od kompromisa osećaj "ti radiš za sistem sistem radi za tebe" ne postoji. Na žalost. Tako da neodlazak na evropsko nije razočarenje već presek stanja i vrednosti našeg reprezentativnog fudbala koji je baš kao podmornica, više ispod nego na samoj površini.

Razmislimo samo kako to da jedan Rambo Petković, najbolji igrač brazilske lige nikada ali nikada nije bio ni na širem spisku reprezentativaca. Gotovo sam siguran da nije pristao na šifru "show me the money".

A za fudbalsku publiku naša reprezentacija će i dalje biti voljena neverna žena, koja čim odemo u kafanu ili na put skida gaće i daje se poštaru, đubretaru, Slovencu, ...Ali mi je volimo. I ona nas voli i stalno se zaklinje da neće više. Ali kurva je to.

Izvor: Trojka.rs

Autor: Strongman