bajKa

o jednom čoveku* i jednoj ženi 

*ako vam bude

dosadno

oljuštite pomorandžu

i namignite mu

možda posavetujte

koji cvet da kupi

Suvenir 

            Korak.Pa dva. Jedan nazad, pa dva napred, pa dva napred. I samo jedan nazad. Slika više nije njegova.           

Jutra su teža. Ili: O jutrima nije razmišljao. Plašio se sati pred noć. Tako su mu govorili a i opisa trenutaka pred odlazak u prazan krevet se seća iz nekih literatura. Jutra niko nije pominjao. Jutra su za njega uopšte bila kao nepoznat deo dana. Dok ona jednog sunčanog nije zatvorila vrata i ostavila za sobom prazninu. U kojoj je ostao, da ne ume da je upozna. Niti da je izbaci iz kuće. On – nije uspeo – u svojoj kući – da uradi ono što je želeo. Nije uspeo.

           –         Ne možeš ti, Lilijana, da se ponašaš, uvek, kako ti hoćeš!

           –         Da?

           –         Ne možeš da ulaziš u moju kuću sa tim osmehom Ciao i da sedaš na, ok, fotelju koju si ti donela, ali kao poklon – meni – i da hoćeš da gledaš film Molim te, vrati na onaj deo posle venčanja, kad je to u prvoj polovini a ja sam već blizu špice, Molim te, pa šta što sam gledala, zaboravila sam... i da ja vratim do te svadbe, i da se smejemo scenaristi na odabranom razlogu: klasičan kraj a do pred je vodio kao pristojno zanimljiv, i film i brak,

i da jednog dana uradi skoro isto? Ona, tako nepredvidljiva, klasiku.            

            –   Nemoj da moram da objašnjavam zašto ulazim nasmejana. Jedino što je potrebno da znaš, a nadala sam se da si to i video, jeste crta koju moj osmeh povuče između prostora sa ove i one strane praga. Napolju ostaje tamo zato što mu ja ne dajem da uđe. Znam da to voliš, samo nisam sigurna da znaš zašto. Znam za oboje? Ok, samo i to u jednom trenutku neće biti dovoljno: otprilike kada počneš da izgovaraš Moja.

Ništa je nije razumeo. Voleo je njenu kosu i kako je kuća mirisala drugačije od svih drugih u koje je ušao.

             –         Nije tačno da si voleo moju radost. Voleo si ono što je ostavljala iza sebe. Već sam pokušala da ti objasnim. Voleo si svoju kuću, kakvom smo je pravili. I sebe u njoj. I mene u njoj. Zašto nismo putovali? Zajedno?

Onda je shvatio. Napolju je bila drugačija. Nije se trudila, toliko. Uživala je u sitnicama, volela da drema na suncu, gubila osećaj za vreme, izgledala starije. A nekako... Kako se zove onaj cvet koji si mi kupio prošle nedelje... To pitanje ne bi joj se desilo u kući.  

Ne tako da oseti da ga je stavila u vazu koju su kupili na bračnom putovanju, samo zato što je on to voleo.

A da ne zna koji.  

Nisam ja prvi upotrebio to Moja. Kuća. To. Što me je čekala da uradim. (Stvarno, kao da je sve isplanirala.) Samo sam joj rekao da sam primetio razliku, i da mi se ne dopada. Što postoji.

              –         I tako smo napravili da ti unutra bude prijatno. Koje napolju nisi hteo da tražiš. Ja volim crno-bele filmove, još uvek. Boju možeš da zamisliš, ali moraš da umeš da živiš i bez nje. 

I opet je nije razumeo.  

Sliku koju su doneli sa svadbenog putovanja okačila je u dnevnu sobu. Blizu udubljenja od balkona, tako da je svetlo za letnjih popodneva stvaralo senku. Zalazak sunca na moru, u narandžastim tonovima. Koji bi za letnjih večeri postajali sivi.  

Ona, tako nepredvidljiva, klasiku.