Savest našeg vremena: Noam Chomsky

Autor: dr Davor Džalto

Pre nekoliko dana Noam Čomski, po mnogima najznačajniji živi intelektualac na svetu, održao je još jedno predavanje na Kolumbija (Columbia) univerzitetu u Njujorku. Tema je, čak i za površne poznavaoce opusa ovog mislioca, bila uobičajena: America and Israel-Palestine: War and Peace.

 Iako je većina prisutnih, pretpostavljam, već imala makar okvirnu ideju o tome kako će predavanje izgledati, koje će to biti tačke fokusa kao i konačna poruka, to nije sprečilo više od 500 ljudi da se okupe u Bernard Sali, na Broadway-u, dok je još nekoliko stotina, uglavnom studenata, ostalo ispred, budući da su kapaciteti sale bili popunjeni.

Svako javno pojavljivanje Čomskog je događaj. Iako je pominjanje njegovog imena u najvećem broju vodećih medija u Americi prava retkost, bilo je veoma prijatno videti veliki broj ljudi koji su pristizali sa raznih strana, sa vrlo jasnom svešću o tome gde idu i zbog čega. I što je najvažnije, mogla se među nekima od ovih ljudi osetiti spremnost da one principe koji su ih doveli na ovaj događaj pokušaju da primenjuju u praksi. Čini se da Njujork ipak nije Amerika :)

Ono što je možda neočekivano jeste da ovog autora, koji nikada nije, po sopstvenim rečima, ni voleo ni umeo da drži zapaljive govore, i koji je sada već prešao osamdesetu godinu, slušaju sve generacije. Čini se ipak da su za njegove ideje uvek bili najotvorenji pripadnici mlađih generacija, kojih je u publici i ovaj put bilo ubedljivo najviše. A njegove društvene i političke ideje se i danas, u svojoj zdravorazumnosti, mogu učiniti veoma avangardnim, iako su u suštini klasične. Jedna od osnovnih je, zapravo, veoma hrišćanska: videti u svakom čoveku – čoveka, ljudsko biće, prema kome se treba odnositi sa poštovanjem. Uz to, Čomski, koji nije vernik, neprekidno naglašava važnost jednostavnog i univerzalnog moralnog principa (koji je takođe evanđeoski) oko koga, čini se, ne bi trebalo da bude nikakvog spora: ne čini drugima ono što ne želiš da drugi čine tebi. Ili, drugačije rečeno, primenjuj na sebe iste standarde koje primenjuješ na druge, ako ne i nešto oštrije.

 Ove jednostavne pretpostavke su, ipak, u praksi gotovo nedostižne, pogotovu kada je reč o državama i međunarodnim odnosima. Ali one su često nedostižne i na pojedinačnom nivou, u našim stavovima prema drugima, u načinu na koji percipiramo kada se nešto dešava „nama“ i kada se isto to dešava „njima“ (drugome). Malobrojna civilizovana društva na ovoj planeti su uspela da se uzdignu do nivoa prihvatanja drugog čoveka kao čoveka, bez obzira na njegovu/njenu boju kože, naciju, veru, seksualnu orijentaciju ili slične odlike. Drugim rečima, posle viševekovnih „istraga“ drugih i drugačijih, pojedina društva su uspela da prihvate kao standard odnosa prema drugome jednostavnu postavku, da to što je neko po nečemu drugačiji, ukoliko ta razlika na razuman način ne ugrožava druge (kao npr. u slučaju nasilnika), nije razlog da taj neko bude izopštavan iz zajednice ili fizički ugrožavan. Međutim, u najvećem broju društava, ovo i dalje ostaje veoma težak domaći zadatak, koji se rešava uz mnogo napora ukoliko se uopšte nešto čini na njegovom rešavanju.

Ali čak i u slučajevima kada su države i društva sprovela u delo načelo prihvatanja drugog čoveka kao čoveka, a princip recipročnosti prihvatila kao moralni i pravni standard po kome funkcionišu, to se retko kada reflektuje i na njihove međunarodne odnose, na odnos „nas“ kao međunarodnog subjekta prema „njima“. Istorija ali i savremena dešavanja pokazuju da nema direktne korelacije između stepena uređenosti jednog društva, prava i sloboda koja uživaju građani jedne države (dakle stepena civilizovanosti), i načina na koji ta država sprovodi svoje interese u odnosima sa drugim državama. Imamo niz primera kada se zemlje, koje su veoma civilizovane i demokratske na unutrašnjem planu, ponašaju krajnje nedemokratski i necivilizovano u međunarodnim odnosima. Imamo i niz obrnutih slučajeva, kada se zemlje u kojima su na vlasti diktatorski ili polu-diktatorski režimi, koji terorišu sopstvene građane ili pojedine grupe, ponašaju izuzetno miroljubivo i neimperijalno u međunarodnim odnosima. I sve druge kombinacije su moguće. To pokazuje kako ova dva nivoa ne treba mešati, a svest o njihovoj jasnoj razlici u praksi može značajno pomoći u razumevanju kako domaće tako i međunarodne politike. Ali ovo nam ukazuje na još jednu važnu stvar: priznanje (svakom) drugom ljudskom biću da je čovek, kao što sam ja ili „mi“, i prihvatanje da isti kriterijumi kojima ocenjujem druge moraju važiti i za mene (ili „nas“ kao kolektiv), jeste cilj za koji se vredi boriti kako u pojedinačnom društvu tako i u odnosima prema drugim državama i narodima.

Iako se ovi principi čine toliko jednostavnim, nekima možda i banalnim, praksa pokazuje da ih je veoma teško sprovesti u delo. „Mi“ smo po definiciji bolji, lepši, pametniji, jači, a ako nas realnost uveri u suprotno (a to je možda jedina pozitivna stvar kod onih koji izgube ratove, pogotovu kada ti ratovi nisu bili isključivo odbrambeni) ostaje nam uvek mogućnost da „njih“ mrzimo i da svoj gnev, frustraciju i očaj, ili jednom rečju svoju impotenciju, iskalimo na „drugome“, bilo da se taj drugi zove Avganistan, hrišćanin, musliman, komunista, ili homoseksualac, plaćenik, izdajnik... spisku se može dodati gotovo sve.

Delo tako značajne istorijske figure kakav je Čomski nas podseća na to da je početak svakog nasilja, neprijateljstva ili mržnje u nesposobnosti da prihvatimo drugog kao čoveka i nesposobnosti da prihvatimo bazične moralne principe. A kada jednom počne krug nasilja onda se on teško zaustavlja i teško se u njemu nalazi moralna čistota. Neko je ispravno rekao da nevinih i pravednih može biti samo na početku rata.

Incestuozna udobnost „nas“ i „našeg“ često otupljuje ne samo čula nego i razum. Takva otupljenost je veoma plodno tlo za širenje različitih struktura moći, političkih, finansijskih, kriminalnih, kao i najnakaznijih ideologija. U toj pervertiranosti moralnih principa, prihvatljivog i neprihvatljivog, čitava realnost se polagano utapa u želatinastu opnu poltronstva, banalnosti, razbojništva, varvarstva... Zatvoreni u sopstveni košmar, često dajemo sebi oduška u orgijastičkom ludilu (koje je, setimo se, nezamislivo bez krvi) u kome se čini da je sve dozvoljeno i sve moguće, dok zapravo baš to orgijastičko ludilo sve čini nemogućim. Posle toga sledi neminovno, bolno i mukotrpno buđenje... I baš to neprijatno i bolno buđenje je jedini izlaz iz bunila. Alternativa je nastavak košmara koji će postajati sve veći, nesnošljiviji i dublji, iz koga će buđenje, ako ikad do njega dođe, biti još teže i bolnije.