Zašto naša berza nije stvarno berza

Kod nas postoji jedna berza. Privredno društvo Beogradska berza a.d. je zatvoreno akcionarsko društvo, čiji su osnivači uglavnom banke i brokerska društva, a u manjem delu i Republika Srbija. Iako je ovo privredno društvo osnovano 31.12.2003.godine među osnivačima su i naše velike banke u stečaju. Ovo društvo, Bubanj Potok za akcije, svoj posao obavlja u skladu sa Zakonom o hartijama od vrednosti.

U čemu je razlika između berze i vanberzanskog tržišta? Da bi akcija dobila dozvolu za trgovanje na berzi, mora da zadovolji važne uslove:

- da ima dovoljno veliki kapital da bi se uopšte moglo govoriti o ozbiljnoj kompaniji

- da kvartalno izdaje finansijske izveštaje i da ima pozitivno mišljenje revizora

- da ima usvojen kodeks korporativnog upravljanja

- da ima minimalni dnevni obim trgovanja

Zašto je ovo bitno? Ako ovo ne znate, ne znate šta kupujete. Kako da znate kolika bi vrednost akcija trebala da bude, ako finansijski izveštaji nisu pouzdani? Ako nema minimalnog dnevnog obima, kome ćete prodati akcije koje ste kupili?

Privredna društva kojima se trguje na berzi se zovu otvorenim akcionarskim društvima, mada im je bolje ime: javna privredna društva tj. Public Companies. Kod nas javna preduzeća znači nešto drugo, pa se ovaj drugi termin manje koristi.

Na vanberzanskom tržištu su one akcije koje ne zadovoljavaju ove uslove. To je kao da u lokalnom supermarketu imate proizvode na kojima ne piše koji su im sastojci. I ako su sastojci otrovni, niko ne uklanja taj proizvod iz supermarketa, niti kažnjava proizvođača. 

Šta čini tržište tržištem? Duboka ponuda i potražnja. Trasparentnost. Efikasnost. Tek pod ovim uslovima možemo govoriti o tržišnim vrednostima. U protivnom, možemo samo reći da je neko nekome prodao nešto za neku cenu. Postignuta cena je potpuno irelevantna, jer se i ne zna šta je kupljeno.

Pošto su finansijski izveštaji ogromne većine kompanija čijim se akcijama trguje na vanberzanskom tržištu potpuno neopuzdani, trgovanje ovim akcijama je potpuno lišeno smisla.

 Od 1402 akcije na berzi, npr. u prošli petak, trgovalo se samo sa 48. Sa ostalih 1354 nije se trgovalo. Ni jedan kupac, ni jedan prodavac. Ni jedna transakcija. I to nije zato što ovaj petak nije bio neki pazarni dan. Sa njima se ne trguje ni jedan drugi dan u godini. Osim ako neko, nekome, nešto ne namešta. Ili sakriva neku imovinu od poverilaca, ili gleda da ugruva male akcionare.

Otkud ove toksične kompanije na berzi, kada im tamo očigledno nije mesto? Nisu svojom voljom. Naredio zakon. O privatizaciji i akcijskom fondu i tako tome. Da se bolje privatizuje.

Čak i ovih 7 koje zadovoljavaju uslove mogu biti problematične. Sećate se Metals banke? Ona je bila na berzi i zadovoljavala uslove. Pa ispade da im finansijski izveštaji niđe veze sa stvarnim stanjem. Pa ih jedva pokrajina spasila od bankrota da ne bi povukla u bankrot i neke opštine. Pa se vrednost akcija raspala. A revizorima koji su nam tvrdili da su finansijski izveštaji u redu, naravno, ništa.  Kada je Arthur Andersen, jedna od 5 najvećih revizorskih kuća na svetu, napravio grešku sa Enronom, propao Arthur Andersen. Više niko nije verovao njihovoj reviziji. I zatvoriše firmu.

Šta bi trebalo da određuje vrednost akcija neke kompanije? Na uređenom tržištu, na vrednost akcija najviše utiče očekivani profit. Ne vrednost imovine (nekretnina i opreme), već vrednost operativnog posla i njegova sposobnost da generiše prihode i profit. Pokazatelj očekivanog profita je P/E pokazatelj: price per earnings. P/E od 20 znači da se akcije prodaju po vrednosti od 20 x profit u prethodnoj godini.  Kod kompanija kod kojih se ne očekuje rast profita, ovaj pokazatelj pada ispod 10.

Drugi pokazatelj je P/B: price per book value, odnosno odnos vrednosti i  likvidacione vrednosti. Kada ovaj broj počne da se približava 1, to obično znači da je kompanija vrednija mrtva nego živa, odnosno bolja vrednost se postiže komadanjem kompanije i prodajom delova, nego samom kompanijom. To takođe može da znači da kompanija ima imovinu koja je mrtva, odnosno nije u funkciji prihoda i profita. I u tom slučaju, imovinu bi trebalo prodati i novac podeliti akcionarima. 

Kod nas za ogromnu većinu kompanija na berzi, ovo nema nikakvo značenje. One i ne postoje da bi svojim akcionarima generisale vrednosti. Niti su tu zato što hoće da se finansiraju koristeći berzu. Niti imaju ikakvu želju da budu transparentne. One su tu zato što moraju. I rade u svom interesu, ne interesu kompanija u kojim su većinski akcionari. To jeste zabranjeno Zakonom o privrednim društvima, ali ko će još to dokazati. I gde sud da ulazi u toliku ekonomiju.

Na uređenim tržištima, ako jedna akcija u toku dana nema obim od 1% svih izdatih akcija, ne možemo govoriti o likvidnom tržištu. Likvidne akcije ozbiljnih kompanija imaju dnevni obim trgovanja od 2-5% svih izdatih akcija. To znači da se u toku godine proda akcija te kompanije u vrednosti od 5x do 10x ukupne vrednosti te kompanije. Odnosno, u toku jedne godine, 5 do 10 puta se potvrdi tržišna vrednost kompanije kroz  trgovanje. Npr. kompanija koja je vredna 1 milijadru dolara, ima godišnji obim prometa akcija u vrednosti od 5 do 10 milijardi dolara. Tada možemo govoriti o tržišnoj potvrdi vrednosti tih akcija.

A kod nas? Ima ukupno 50-tak akcija sa kojima se uopšte trguje. Na berzi, najlikvidnije su akcije NIS-a i Sojaprotenia kod kojih se godišnje trguje sa 5-10% njihove ukupne vrednosti. Na vanberzanskom tržištu, najlikvidnije su akcije Agrobanke, kod koje se godišnje trguje sa oko 80% ukupne vrednosti. Ostale akcije nisu ni vredne pomena. I onda u ovakvom stanju, neka dvojica istrguju akcija u vrednosti od 500 evra i sruše vrednost kompanije za 5 puta, milioni evra. A onda Đura i Pera u blok transakciji, istrguju vrednost od više miliona evra za više stotina hiljada evra. I sve bude tržišno. Šta da rade jadni Đura i Pera, kad je tržište, sa onih 500 evra, postavilo "tržišnu" cenu. Oni su morali po toj ceni. Šta će jadni.

Kod nas je berza poligon za zloupotrebe. Poligon na kome, ako ste spretni, možete prevariti poverioce, male akcionare i državu. I to sve pod plaštom nazovi tržišta, nazovi ponude i nazovi potražnje, i nazovi tržišne vrednosti. I to nema nikakve veze sa Beogradskom berzom a.d. niti sa Komisijom za hartije od vrednosti. Ovo stanje je posledica potpuno promašene zakonske regulative koja ne zna gde udara i čemu služi. Osim ako odgovor nije u pitanju: kome služi.