НС у ПМ

 Читајући Вукадиновићев текст у јучерашњој Политици имао сам потребу да га мало изменим и допуним...Без изразите жеље да полемишем с аутором, више сам хтео да скренем пажњу на нека општа места која се често понављају у текстовима ове врсте, а која су по мом мњењу погрешна. Оно што следи делови су Вукадиновићевог текста (италик болд),  а моје допуне, асоцијације и негодовања су у нормалном фонту.

Сада су у тренду „прагматични”, „рационални” и, „национално одговорни” приступи који нам нуде мало другачију, свежију и мање иритантну аргументацију за, нажалост, исте, старе и унапред прописане закључке.

 1.    „Милошевић је изгубио Косово.” Стога, ваљда, демократске власти око тога уопште не треба да се брину нити да се осећају одговорним, већ једино треба да се труде да грађанима што боље објасне ту чињеницу.

Ако је проблематична тврдња да је Милошевић изгубио Косово, онда свакако није да је он довео до ситуације у којој Србија за одбрану Косова има барем 98% мање могућности него што је имао он, Милошевић. Да демократске снаге не брину око Косова не би се оволико енергије и ресурса трошило на тај проблем од 2000. до данас. Ко је и како ту бригу спроводио, ко је заиста покушавао да нађе праведно, прихватљиво и одрживо решење, а ко је само манипулисао Косовом у страначке сврхе, то би свакако могла да буде тема неке занимљиве дискусије. На њој би, сигуран сам неко подсетио и на Милошевићеве сатрапе, на улогу његових омиљених опозиционара, оних који су били Милошевићу опозиција тако што су увек за корак били испред Милошевићеве лудости. Оних који су бранили српске земље на начин  да су изгубили све чега су се дотакли и које данас третира Хашки трибунал. Оних који су делили међусобно титуле новокомпонованих војвода у друштву криминалаца и убица најгоре врсте. Оних који су заговарали протеривање косовских албанаца преко Проклетија и који су битно допринели идиотској политици која је Србију увела у рат са НАТО, а који су данас промотери европских вредности тврдећи за себе да ”никада нису лагали”. Фали само мало појашњење: кад то нису лагали? Онда или сад?   

Е, сад, Милошевић наравно није „победио НАТО”, као што су се својевремено хвалисали преревносни режимски пропагандисти, али ту битку није баш ни апсолутно изгубио. Лоше је процењивао глобалну ситуацију и погрешно политички маневрисао, дуго је занемаривао косовски проблем, издали су га сарадници којима је веровао, помало обманули и Руси на које је рачунао. Али је ипак Резолуцијом 1244 донекле спасао образ и оставио простор за неки повољнији исход у неко будуће време.

Овде треба застати за моменат. Једно је оно што ми мислимо о резоуцији 1244 читајући делове текста који нама одговарају, друго је оно што су о њој мислили заговорници косовске независности читајући делове резолуције 1244 који су њима давали за право. Но, Резолуција свакако није једини двозначни текст у историји политике, није једини документ који омогућава дупло читање и који на концу бива прочитан онако како налаже однос политичких снага у свету. Ово је занимљива тема чијег је разјашњавања било у домаћој јавности, али не и разјашњења, па би оно било такође веома корисно.

Но, није ово прилика за симпозијум о Милошевићевој владавини.

Јесте, све ово о чему говоримо, у ствари је симпозијум о Милошевићевој владавини, јер је та владавина оставила толико дубоке, тешке и малигне последице да ће је их Србија осећати и у наредних 30 година. И те последице су у свакој пори друштва. У политици, економији, култури...у спорту, у међуљудским односима, у свему чега се дотакнете. У девастирању свих друштвених вредности, у уништењу грађанске пристојности, у срозавању моралних скрупула, у довођењу на сцену квазиелита које би у нормалним околностима биле талог друштва...

2. „Мали смо ти ми, јадни и сиромашни, не може се, бре, сам против толике силе која је на нас навалила, треба прихватити реалност.” Ту, нажалост, има понешто истине, нарочито у опису нашег невеселог положаја, али још много више има лицемерја и „крокодилских суза” о којима ћу нешто више рећи следећом приликом.

О томе да ли је Србија мала или није певале су се песме, а било је и кафанских туча. Мени се чини да ми, колики год да смо, не треба да идемо сами против свих. И да такви какви смо, треба да радимо паметно, као што ради велики број других земаља које су сличне нама и које не раде у корист своје штете. За овакав став није потребна ни нарочита мудрост ни превелика писменост. Мене више брину они ”мудри и писмени” који би да докажу да нисмо мали, јадни и сиромашни, тако што ће из удобности својих београдских канцеларија и домова позивати народ да стоји у блату и смрзава се на барикадама, који ће их гурати у погибељ, иако добро знају да се тако не брани интерес народа већ интерес тих јуноша који се као крпељи хране својим лажним патриотизмом. Такође, на другој страни спектра, брину ме они који и само помињање Косова виде као клерофашизам. Они који из удобности своје егзистенције тврде да нам Косово не треба. Можда бих им и поверовао кад би неко од њих понудио да поклони властити стан првом ко жели да га узме... Па онда они који са изванредном злурадошћу објашњавају како је пропала парола ”Косово и Европа”. Са чуђењем посматрам како се убише да докажу да је борба за чланство Србије у ЕУ уз истовремени напор да одбранимо своје националне, људске, културне, цивилизацијске, ако хоћете егзистенцијалне интересе на Косову на миран начин који никога не угрожава - највећи грех.    

3. „Што се уопште толико узбуђивати око тзв. националног интереса, свет данас другачије функционише, све се врти око лове, погледајмо мало око себе, видећете да нису ни Албанци тако сложни као што ми умишљамо, кроз пет, десет година молиће нас да их примимо.”Наравно да косовски лидери нису у свему сложни, свађају се, гложе, па и убијају због власти, новца, криминала и других ствари. Али ја нешто ипак не чух и не видех у њиховој јавности дебату о томе да ли Косово треба да се врати под суверенитет Србије и да прихвати „суштинску аутономију” која му се нуди. Можда нисам довољно упућен и ево молим да ми неко просветли – која то албанска странка, невладина организација, аналитичар или независни приштински интелектуалац каже да је „Косово мало и бедно”, да Србија никада неће признати њихову независност, да „треба прихватити реалност”, а посебно да нема смисла да „читав косовски народ трпи због папирнатог суверенитета над тамо неких пар општиница на северу, где живе неки људи који ни по коју цену не желе да живе са нама”?

Заиста ниједан то не тврди. Ето доказа да се појмови ”мали и бедан” релативизују када иза вас чврсто стоји највећа светска сила. Та малена чињеница у стању је да пружи утисак другачије реалности, у реалности. То такође иде у прилог тврдњи да је боље имати подршку најјачег него немати је. Или још горе – с њим се сукобљавати.

Наравно да нема никога и ничега од тога (а све и када би се, којим чудом, неко појавио не би се дуго наносио главе – а камоли да би га третирали као малтене националног хероја, који, ето, грађанима смело саопштава горке истине које други не желе да кажу).    Зато поново кажем и наглашавам. Нису нама Приштина, Загреб, Сарајево и Тирана главни проблем. Проблем је систем вредности у којем су девалвирани сви ауторитети, побркани сви појмови и критеријуми.Где се капитулантство и издаја проглашава врхунском храброшћу, а сваки, чак и елементарни патриотизам – у најбољем случају – лудошћу, ако не и нечим горим.

Не, него где су најгорљивије псеудопатриоте суштински ”издајници и капитуланти” (јербо је јасно да њихово тамбурање, искуство 1999. нас учи, неминовно доводи до сукоба после кога следи капитулација). А с друге стране, где су хистерици и непристојни заузели позицију гласа грађанског друштва, а где су ретки интелектуалци, неки пристојан свет, сишли са сцене препуштајући јавни простор првим и другим екстремима.

 Дакле, да не буде неспоразума. Наравно да треба бити реалан, наравно да треба водити рачуна о међународним околностима и својим ограниченим снагама. Али нема тих околности – сем баш у случају класичне и физичке окупације – које могу оправдати то да вам националне институције воде они који у суштини подржавају сепаратизам појединих делова државне територије. Или то да вам најзначајнија национална позоришна смотра за велике паре доводи и награђује представе које су потпуно на линији хрватске и сарајевске ратне пропаганде. Или да вам неко, ко је на истој тој линији, отвара најважнију националну књижевну манифестацију. Мислите о томе. Јер – без било какве шале и претеривања – не ради се овде више „само” о Косову, него управо о будућности и голом државном и националном опстанку.

Пре ће бити да се ради о заговарању поновног увођења  морално-политичке подобности из прохујалих времена. Остало је нејасно ко ће да одређује да је неко довољно подобан да отвори сајам књига или добије награду. Ко даје потврду о подобности? Ко, ако су сви ”подобни” отишли у НСПМ? Или у П (ешчаник).